Милан Калабић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милан Калабић
Milan Kalabić, Kolo, 1942.jpg
Милан Калабић
Датум рођења1886.
Датум смрти1942.

Милан Калабић (18861942) је био српски потпуковик који се борио у Првом светском рату, познат касније по незаконитим убиствима и свом деловању у оквиру квинслишке Владе народног спаса у Другом светском рату као официр Српске државне страже и окружни начелник, који је у исто време помагао ривалски четнички покрет, што је довело до његове ликвидације од стране Гестапоа. Он је био отац четничког војводе Николе Калабића.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1886. године у селу Подновљу, код Добоја.

Ради гушења комитског покрета у Црној Гори постављен је за командира жандармеријске чете у Никшићу. Мучење и убиство Стевана и Шћепана Мијушковића, чије су тијело бацили у јаму на Требјеси и које је пронађено послије 72 дана, су везани за име Милана Калабића. Овај злочин се одиграо фебруара 1924. године.[1] После овога Милан бјежи за Дреницу (учинивши нове злочине), па у Бихаћ.[тражи се извор]

На 18. година затвора, 1930. године, га осуђује Окружни суд у Никшићу. Двије године касније (1932) је помилован и амнестиран. Враћен је у службу и одликован Карађорђевом звездом.

Да би осветио брата Шћепана, Симо Мијушковић је извршио атентат на Калабића, јула 1940. године, који је преживио.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Радио је у полицији, а касније се везао за квислиншку владу Милана Недића као командант оружаног одреда Српске државне страже, а потом као начелник крагујевачког округа. Он је четнике опскрбљивао и информацијама и војним залихама, а његов син Никола Калабић је био четнички заповедник, командант Горске гарде ЈВуО. Мислећи да је британски шпијун[тражи се извор], након одређеног периода надгледања, Гестапо је ухапсио Милана Калабића 3. октобра 1942., заједно с неколико четничких заповедника и војника и све их ликвидирао.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Pavlovic 2008, стр. 174.
  2. ^ Tomasevich 2002, стр. 215.

Литература[уреди | уреди извор]