Пређи на садржај

Антонио Ђовинаци

С Википедије, слободне енциклопедије
Антонио Ђовинаци
Ђовинаци 2019.
Лични подаци
Пуно имеАнтонио Ђовинаци
Датум рођења(1993-12-14)14. децембар 1993. (31 год.)
Мјесто рођењаМартина Франка, Италија
ДржављанствоИталија
Висина1,83 м[1]
Маса63 кг[1]
Активни период
2017Заубер
2019—2021Алфа Ромео
Статистика каријере
Број трка62 (62 старта)
Шампионати0
Побједе0
Подијуми0
Пол позиција0
Најбржи кругови0
Поена у каријери21
Прва тркаВелика награда Аустралије 2017.
Последња тркаВелика награда Абу Дабија 2021.

Антонио Ђовинаци (итал. Antonio Giovinazzi; 14. децембар 1993) италијански је аутомобилиста и бивши возач формуле 1, који је последње возио за тим Алфа Ромео. Тренутно се такмичи у формули Е.

Каријеру је почео 2012. када је освојио формулу Мастерс у Кини. Године 2013. возио је Британску формулу 3, након чега је прешао у Европску формулу 3, коју је возио до 2015. када је завршио на другом мјесту и освојио је Мастерс формуле 3, испред Џорџа Расела. Године 2016, возио је ГП2 серију за тим Према рејсинг, гдје је такође завршио на другом мјесту, са пет побједа и осам подијума. Изабран је од стране Ферарија да буде трећи и резервни возач за сезону 2017.

У формули 1, дебитовао је за Заубер на Великој награди Аустралије 2017, гдје је замијенио повријеђеног Паскала Верлејна. Такође је возио и другу трку у сезони, Велику награду Кине, такође умјесто Верлејна, који се опорављао.[2] Након сезоне у којој је био тест возач за Заубер и Ферари, потписао је за Алфа Ромео тим за сезону 2019, гдје му је сувозач био Кими Рејкенен.[3] Сезону је завршио на 17. мјесту, са 14 бодова, док је Велику награду Бразила завршио на петом мјесту, што му је био најбољи резултат на једној трци. Сезону 2020, завршио је такође на 17. мјесту, са четири бода, док је сезону 2021 завршио на 18. мјесту, са три бода.

На крају сезоне 2021. тим Алфа Ромео није продужио уговор са њим и прешао је да се такмичи у формули Е,[4] док га је у тиму замијенио Џоу Гуанју, који је тако постао први Кинез у формули 1.[5]

Каријера у нижим серијама

[уреди | уреди извор]

Картинг

[уреди | уреди извор]

Возио је картинг у периоду од 2006 до 2010. године, а већ прве године освојио је шампионат Италије у серији 60cc и Европски шампионат у серији до 60 кубика.[6]

Формула Кина

[уреди | уреди извор]

Каријеру у формули почео је 2012. године, када се такмичио у Формула Пилота Кина серији.[7] У дебитантској сезони освојио је титулу шампиона, са шест побједа. Такође је возио за БМВ у последњој рунди формула Абарх серије, на стази Монца. Побиједио је на двије трке, док је једну завршио на другом мјесту, али није добијао бодове у шампионату, јер је био гостујући возач.[8]

Европски шампионат формуле 3

[уреди | уреди извор]

У сезони 2013, такмичио се у Европској формули 3, за тим Дабл Р рејсинг.[9] Прве бодове освојио је на стази Брендс хач, након што је прве двије трке завршио на деветом и 11 мјесту.[10] Године 2014, прешао је у Карлин, са којим се такмичио у шампионату Европске формуле 3.[11]

Британска формула 3

[уреди | уреди извор]

У сезони 2013 такође се такмичио у Британској формули 3, гдје му је сувозач био Шон Галел.[12] Прву побједу у формули 3 остварио је на стази Силверстоун.[13]

Мастерс формула 3

[уреди | уреди извор]

На дан 7. јула 2013. године, дебитовао је у Мастерс формула 3 серији, коју је завршио на десетом мјесту.[14]

ГП2 серије

[уреди | уреди извор]

Године 2016, прешао је у тим Према рејсинг, гдје се такмичио у ГП2 серији, заједно са јуниорским возачем Ред була — Пјером Гаслијем.[15]

Након слабог старта у прве двије трке, које је завршио ван зоне бодова, прву побједу остварио је на тркама у Бакуу, гдје је побиједио и на главној трци и у спринту, поставши први возач који је остварио дуплу побједу од Давидеа Валсекија 2012.

Пол позицију узео је на Спа Франкошампу, испред сувозача, Гаслија. Ђовинаци је побиједио у спринту, док је Гасли побиједио на главној трци.[16][17] У Монци је узео пол позицију, али је дисквалификован због техничких проблема и стартовао је са последњег мјеста. На стазу је неколико пута излазило возило безбједности и Ђовинаци је успио да побиједи на трци.[18]

Вођство у шампионату преузео је у Сепангу, гдје је остварио пету побједу, након обиласка Сергеја Сироткина у финишу.[19] Гасли је преузео вођство након побједе у Абу Дабију и трку прије краја имао је 12 бодова предности.[20] Последњу трку, на којој је побиједио Алекс Лин, завршио је испред Гаслија, који је освојио титулу са осам бодова испред Ђовинација.[21]

Да је освојио шампионат, постао би први дебитант који је освојио титулу након Ника Хилкенберга 2009.[22]

Формула 1

[уреди | уреди извор]
Ђовинаци у болиду Хаса, током тестирања пред Велику награду Малезије 2017.

У септембру 2016. године, објављено је да ће Ђовинаци тестирати болид Ферарија у симулатору.[23] У децембру исте године, промовисан је у трећег возача Ферарија.[24] Пред почетак сезоне 2017 био је тест возач Заубера. Током Велике награде Аустралије, замијенио је Паскала Верлејна, који је током тренинга истакао да се не осјећа добро,[25] након удеса који је имао на Трци шампиона 2017. На свом дебију у формули 1, завршио је на 12 мјесту.[26] Постао је тако први Италијан у формули 1 од 2011. године, када су возили Јарно Трули и Витантонио Луици. Заубер је објавио да ће Ђовинаци замијенити Верлејна и на другој трци у сезони, Великој награди Кине, јер се Верлејн није опоравио. Ђовинаци је имао судар и у квалификацијама и на трци, због чега је морао да напусти трку.[27] Током сезона 2017 и 2018, учествовао је у неколико сесија тестирања за Заубер.[28]

Потписао је уговор са тимом Алфа Ромео за сезону 2019, гдје му је сувозач Кими Рејкенен, који је прешао у тим из Ферарија.[29] Прву трку у сезони, Велику награду Аустралије, завршио је на 15 мјесту,[30] док је Велику награду Бахреина завршио на 11 мјесту.[31]

Ђовинаци на Великој награди Аустрије 2021.

Алфа Ромео је задржао Ђовинација и Рејкенена за сезону 2021.[32] Ђовинаци се квалификовао као 10. за Велику награду Монака, што је био његов први К3 наступ у години. Завршио је трку на 10. месту, постигавши први бод Алфа Ромеа у сезони .[33] Наставио би ово са једанаестом у Азербејџану.[34][35]

Ђовинаци је напустио Алфа Ромео на крају сезоне 2021.[36]

Ђовинаци ће остати у сезони 2022. и такође ће служити као резервни возач Ферарија заједно са Миком Шумахером.[37]

Формула Е

[уреди | уреди извор]

Ђовинаци би требало да се такмичи у Формули Е за Драгон Пенске Аутоспорт, заједно са Серђом Сетом Камаром. Он ће се придружити серији за сезону 2021–2022.[38]

Статистика каријере

[уреди | уреди извор]

Резултати по сезонама

[уреди | уреди извор]
Сезона Серија Тим Број трка Побједе Пол позиције Најбржи
кругови 		Подијуми Поени Позиција
2012. Формула Кина Еуразија Мотоспорт 18 6 7 6 13 229 1.
Формула Абарх БМВ 3 2 0 0 3 0 NК†
2013. Европска формула 3 Дабл Р рејсинг 30 0 0 0 0 31 17.
Британска формула 3 12 2 0 0 7 135 2.
Мастерс формула 3 1 0 0 0 0 0 10.
2014. Европска формула 3 Јагонја Ајам Карлин 33 2 2 3 7 238 6.
2015. Европска формула 3 Јагонја Ајам Карлин 33 6 4 4 20 412.5 2.
Мастерс формула 3 1 1 1 1 1 N/A 1.
Гран при Макао 1 0 0 0 0 N/A 4.
Дојче Туренваген мастерс Феникс рејсинг 2 0 0 0 0 0 25.
2015/16. Ле Ман Азија Јагонја Ајам Карлин 2 2 1 0 2 51 3.
2016. ГП2 Према рејсинг 22 5 2 2 8 211 2.
Ле Ман Европа СМП рејсинг 1 0 0 0 0 10 24.
Свјетски шампионат у издржљивости — ЛМП2 Екстим спид мотоспорт 2 0 0 0 1 30 20.
2017. Формула 1 Заубер 2 0 0 0 0 0 22.
Хас Тест возач
Ферари
2018. 24 сата Ле Мана АФ Корс 1 0 0 0 0 N/A 5.
Формула 1 Алфа Ромео Заубер Тест возач
Ферари
2019. Формула 1 Алфа Ромео 21 0 0 0 0 14 17.
2020. Формула 1 Алфа Ромео 17 0 0 0 0 4 17.
2021. Формула 1 Алфа Ромео 22 0 0 0 0 3 18.

† Ђовинаци је био гостујући возач и није освајао бодове.

Резултати у формули 1

[уреди | уреди извор]

(трке које су болдоване означавају пол позицију, трке које су искошене означавају најбржи круг)

Година Тим Шасија Мотор 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 Вш Поени
2021. Алфа Роме Алфа Ромео C41 Ферари 065/6 V6 t БАХ
12. 		ЕМИ
14. 		ПОР
12. 		ШПА
15. 		МОН
10. 		АЗЕ
11. 		ФРА
15. 		ШТА
15. 		АУТ
14. 		ВБР
13. 		МАЂ
13. 		БЕЛ
13. 		ХОЛ
14. 		ИТА
13. 		РУС
16. 		ТУР
11. 		САД
11. 		МЕК
11. 		БРА
14. 		КАТ
15. 		САУ
9. 		АБУ
Оду 		18. 3

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Antonio Giovinazzi”. eurosport.com. Приступљено 13. 4. 2019. 
  2. ^ „Chinese Grand Prix: Antonio Giovinazzi replaces Pascal Wehrlein for second race”. 3. 4. 2017. Приступљено 13. 4. 2019. 
  3. ^ Collantine, Keith (25. 9. 2018). „Giovinazzi will replace Ericsson at Sauber in 2019”. racefans.net. Приступљено 13. 4. 2019. 
  4. ^ Salapura, Ivana (16. 11. 2021). „Đovinaci napušta tim Alfa Romea, stiže mladi Kinez”. n1info.com. Приступљено 20. 12. 2021. 
  5. ^ „Đovinaci napušta tim Alfa Romea, stiže mladi Kinez”. rts.rs. 16. 11. 2021. Приступљено 20. 12. 2021. 
  6. ^ „Antonio Giovinazzi”. eurasiamotorsport.com. Приступљено 13. 4. 2019. 
  7. ^ „Giovinazzi 2012 Formula Pilota China Champion”. eurasiamotorsport.com. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  8. ^ „Nicolas Costa is the new champion. Race 3 to Giovinazzi”. Acisportitalia.it. Приступљено 13. 4. 2019. 
  9. ^ „Double R confirms three car FIA F3 European Championship Entry”. doublerracing.co.uk. Архивирано из оригинала 22. 10. 2014. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  10. ^ „Giovinazzi earns Double R's first European Championship points”. doublerracing.co.uk. Архивирано из оригинала 08. 08. 2013. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  11. ^ Arnau, Viñals Vendrell (19. 12. 2013). „Giovinazzi, King, Blomqvist and Gelael with Carlin at F3”. FormulaRapida.net. Архивирано из оригинала 21. 12. 2013. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  12. ^ „Three car British F3 return confirmed for Double R”. doublerracing.co.uk. Архивирано из оригинала 8. 8. 2013. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  13. ^ „Superb Silverstone weekend delivers first win of year for Double R”. doublerracing.co.uk. Архивирано из оригинала 14. 10. 2013. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  14. ^ „Giovinazzi finishes top 10 on Masters of F3 debut”. doublerracing.co.uk. Архивирано из оригинала 17. 7. 2013. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  15. ^ „European F3 runner-up Antonio Giovinazzi gets Prema GP2 seat”. Autosport. 19. 1. 2016. Приступљено 13. 4. 2019. 
  16. ^ Beer, Matt. „GP2 Spa: Giovinazzi snatches pole from Prema team-mate Gasly”. Autosport.com. Приступљено 13. 4. 2019. 
  17. ^ Beer, Matt. „Spa GP2: Antonio Giovinazzi completes clean sweep for Prema”. Autosport.com. Приступљено 13. 4. 2019. 
  18. ^ „GP2 Monza: Giovinazzi storms from back to win with last-lap pass”. Autosport.com. Приступљено 13. 4. 2019. 
  19. ^ „GP2 Malaysia: Antonio Giovinazzi takes championship lead with win”. Autosport.com. Приступљено 13. 4. 2019. 
  20. ^ „Gasly braced for 'tough' GP2 title showdown”. GPUpdate.net. Приступљено 13. 4. 2019. 
  21. ^ „Gasly crowned GP2 champion, Lynn wins race”. GPUpdate.net. Приступљено 13. 4. 2019. 
  22. ^ „The path to F1: how Prema Powerteam conquered the 2016 junior single seater scene”. www.jamesallenonf1.com. Архивирано из оригинала 13. 12. 2016. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  23. ^ „Giovinazzi gets Ferrari simulator run”. 5. 9. 2016. Приступљено 13. 4. 2019. 
  24. ^ „Giovinazzi joins Ferrari F1 team as third driver”. 19. 12. 2016. Архивирано из оригинала 27. 07. 2018. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  25. ^ „Pascal Wehrlein not to start at the Australian Grand Prix”. Приступљено 13. 4. 2019. 
  26. ^ „Wehrlein suffers scary Race of Champions crash as Vettel wins again”. Архивирано из оригинала 15. 08. 2018. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  27. ^ „Preview – 2017 Formula One Heineken Chinese Grand Prix & Gulf Air Bahrain Grand Prix”. sauberf1team.com. Приступљено 13. 4. 2019. 
  28. ^ F1, STATS. „Antonio GIOVINAZZI - Involvement • STATS F1”. statsf1.com. Приступљено 13. 4. 2019. 
  29. ^ „Antonio Giovinazzi: Italian to partner Kimi Raikkonen at Sauber next season”. bbc.co.uk. 25. 9. 2018. Приступљено 13. 4. 2019. 
  30. ^ „Australia 2019 - Lap by lap”. StatsF1.com. Приступљено 13. 4. 2019. 
  31. ^ „Formula 1 Gulf Air Bahrain Grand Prix 2019 – Race Result”. Formula One. 31. 3. 2019. Приступљено 13. 4. 2019. 
  32. ^ „Alfa Romeo to retain Raikkonen and Giovinazzi in unchanged 2021 driver line-up: Formula 1”. formula1.com. 30. 10. 2020. Приступљено 30. 10. 2020. 
  33. ^ „Giovinazzi no longer needs Raikkonen as F1 reference – Vasseur”. Autosport. 29. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 
  34. ^ „Antonio Giovinazzi: 'I am happy with what we saw in both the qualifying and the race simulations.'”. Motorlat. 4. 6. 2021. Архивирано из оригинала 29. 09. 2022. г. Приступљено 10. 10. 2021. 
  35. ^ „Perez wins from Vettel and Gasly, as Hamilton and Verstappen fail to score amid Baku drama”. Formula 1. 6. 6. 2021. Приступљено 10. 10. 2021. 
  36. ^ „Alfa Romeo confirm Antonio Giovinazzi will leave the team at the end of the season”. Formula 1. 16. 11. 2021. Приступљено 16. 11. 2021. 
  37. ^ „Schumacher and Giovinazzi to fulfil Ferrari reserve role in 2022 | Formula 1”. www.formula1.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-22. 
  38. ^ „Dragon / Penske Autosport signs Antonio Giovinazzi alongside Sergio Sette Camara”. Formula E. 16. 11. 2021. Приступљено 2021-11-25. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Антонио Ђовинаци на Викимедијиној остави.
Спортске позиције
Побједник
Мастерс формула 3
2015
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антонио_Ђовинаци&oldid=29272893”