Пређи на садржај

Аџуран (држава)

С Википедије, слободне енциклопедије
Султанат Аџуран
Dawladdii Ajuuraan
دولة الأجورانية
Застава
Застава

Аџуран у 15. веку
Географија
Главни град Марег (на почетку)
Калаф
Марка
Друштво
Службени језик сомалски
арапски
Религија сунизам
Политика
Облик државе монархија
Историја
 — Оснивање 13. век
 — Укидање крајем 17. века
Догађаји  
 — Оснивање царства 13. век
 — Први аџуранско-португалски рат 1538—1557. 
 — Други аџуранско-португалски рат 1580—1589. 
 — Инвазија Оромоа[1][2] средина 17. века 
 — Пропаст царства крајем 17. века 
Земље претходнице и наследнице
Аџурана
Претходнице: Наследнице:
Султанат Могадишо Султанат Геледи
Остало
Данас део Сомалија Сомалије
Етиопија Етиопије

Аџуран[3] (сом. Dawladdii Ajuuraan, арап. دولة الأجورانية),[4] званично Султанат Аџуран, било је сомалијско царство у раздобљу од 13. до 17. века. Налазило се на територијама данашње Етиопије и Сомалије. Они су припадали сомалијском муслиманском султанату[5][6][7] који је владао великим деловима Рога Африке у средњем веку. Аџуран је имао јаку и централизовану администрацију. Држава је имала одлучну војну политику према освајачима; Аџуранско царство успешно се одупирало инвазији Орома и упадима Португалаца. Поморски трговачки путеви који датирају још из античког и раносредњовековног периода били су обновљени и ојачани што је помогло развоју спољне трговине с другим обалним провинцијама и државама у источној и јужној Азији, Европи, на Блиском истоку и у северној и источној Африци.[8] Владавина каснијих аџуранских владара изазвала је вишеструке побуне у царству.

Царство је оставило обимно архитектонско наслеђе,[9][10] као једна од главних средњовековних сомалијских сила које су се бавиле градњом замкова и тврђава.[11] Многа разрушена утврђења која данас обележавају пејзаже јужне Сомалије приписују се инжењерима Аџуранског царства,[12] укључујући низ гробница са стубовима, некропола[13] и разрушених градова изграђених у то доба.[14] Током аџуранског периода, многи региони и људи у јужном делу Рога Африке прешли су на ислам због теократске природе владе.[15] Краљевска породица, кућа Гарен, проширила је своје територије и успоставила своју хегемонистичку власт кроз вешту комбинацију ратовања, трговинских веза и савеза.[16]

У петнаестом веку, на пример, Аџуранско царство је било једино хидраулично царство[17][18] у Африци. Као водена династија, држава Аџуран је монополизовала водне ресурсе река Шебеле и Џуба.[19] Хидрауличким инжењерингом су изграђени многи од кречњачких бунара и цистерни у држави који су и данас у употреби.[20] Владари су развили нове системе за пољопривреду и опорезивање, који су наставили да се користе у деловима Рога Африке све до 19. века.[4] Владавина каснијих аџурских владара изазвала је вишеструке побуне у царству, а крајем 17. века ажурска држава се распала на неколико краљевина и држава наследница, од којих је најистакнутија била Геледски султанат.[21][22][23]

Локација

[уреди | уреди извор]

Сфера утицаја Аџуранског царства на Рогу Африке била је једна од највећих у региону. Царство је покривало већи део јужне Сомалије и источне Етиопије,[8][24] са својим доменом који се протезао од Хобија на северу, до Келафа на западу, до Кисмаја на југу.[25]

Порекло и кућа Гарен

[уреди | уреди извор]

Кућа Гарен је била владајућа наследна династија Аџуранског царства.[26][16] Њено порекло лежи у краљевству Гарен које је током 13. века владало деловима сомалијског региона Етиопије. Са миграцијом Сомалијаца из северне половине региона Рога у јужну половину, уведени су нови културни и верски поредци који су утицали на административну структуру династије, систем управљања који је почео да се развија у исламску владу. Кроз свој генеалошки баракат, који потиче од светог Балада (за кога се знало да је дошао изван Гаренског краљевства),[27] владари Гарена су тврдили да имају надмоћ и верски легитимитет над другим групама на Рогу Африке. За Баладове претке се каже да потичу из историјског северног региона Барбаре.

Урбани и поморски центри

[уреди | уреди извор]

Урбани центри Мерка, Могадишу, Барава и њихове луке постали су профитабилна трговачка места за робу која потиче из унутрашњости државе. Пољопривредне заједнице из залеђа доносиле су своје производе у приморске градове, где су их продавали локалним трговцима који су одржавали уносну спољну трговину са бродовима који су пловили и долазили из Арабије, Индије, Венеције,[28] Персије, Египта, Португалије и из даљине попут Кине. Васко Да Гама, који је прошао поред Могадишуа у 15. веку, приметио је да је то био велики град са кућама од четири или пет спратова и великим палатама у центру и многим џамијама са цилиндричним минаретима.[29] У 16. веку Дуарте Барбоса је забележио да су многи бродови из Краљевине Камбаје пловили у Могадишу са тканинама и зачинима за које су заузврат добијали злато, восак и слоновачу. Барбоса је такође истакао обиље меса, пшенице, јечма, коња и воћа на приморским пијацама, што је генерисало огромно богатство за трговце.[30] Могадишу, центар напредне ткалачке индустрије познате као тоб бенадир (специјализован за тржишта у Египту и Сирији),[31] заједно са Мерком и Баравом служио је и као транзитна станица за свахилске трговце из Момбасе и Малиндија и за трговину златом из Килве.[32] Јеврејски трговци са Ормуза су такође доносили свој индијски текстил и воће на сомалијску обалу у замену за жито и дрво.[33]

Трговински односи су успостављени са Малаком у 15. веку,[34] при чему су тканина, амбра и порцелан били главна роба трговине.[35] Поред тога, спроводио се извоз жирафа, зебри и тамјана у кинеско царство Минг, чиме су сомалијски трговци постали лидери у трговини између Азије и Африке,[36] што се одразило утицајем кинеског језика на сомалијски у том процесу. Хиндуски трговци из Сурата и трговци из Југоисточне Африке из Патеа, који су покушавали да заобиђу португалску блокаду и мешање Омана, користили су сомалијске луке Мерка и Барава (које су биле ван надлежности двеју сила) да обављају своју трговину безбедно и без интерференције.[37]

Економија

[уреди | уреди извор]
Могадишу је увезао вредне златне кованице из Венецијанског царства у Европи.

Аџуранско царство се ослањало на пољопривреду и трговину за већину својих прихода. Главни пољопривредни градови су се налазили на рекама Шебели и Џуба, укључујући Кисмајо и Афгује. Смештен на раскрсници неких од најпрометнијих средњовековних трговачких путева, Аџуран и његови клијенти били су активни учесници у источноафричкој трговини златом, трговини на Путу свиле, трговини на Индијском океану и комерцијалним предузећима до источне Азије.

Аџуранско царство је такође ковало сопствену аџуранску валуту. Многи древни бронзани новчићи са исписаним именима аџуранског султана пронађени су у приобалној провинцији Бенадир, поред кованица муслиманских владара Јужне Арабије и Персије.[38] Поред тога, могадишка валута је пронађена чак у Уједињеним Арапским Емиратима на Блиском истоку. Трговински путеви који датирају из древних и раних средњовековних периода сомалијског поморства су ојачани или поново успостављени, а спољна трговина и трговина у приобалним провинцијама цветале су са бродовима који су пловили и долазили из бројних краљевстава и империја у источној Азији, јужној Азији, Европи, Блиском истоку, Северној Африци и Рогу Африке.[8] Коришћењем комерцијалних пловила, компаса, више лучких градова, светионика и друге технологије, трговци Аџуранског царства су брзо пословали са трговцима.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Cassanelli (1982), стр. 114.
  2. ^ Cerulli, Somalia 1: 65–67
  3. ^ „Ajuran | historical state, Africa”. Encyclopedia Britannica. 
  4. ^ а б Njoku, Raphael Chijioke (2013). The History of Somalia. Greenwood. стр. 40. ISBN 978-0-313-37857-7. 
  5. ^ Luling, Virginia (2002). Somali Sultanate: the Geledi city-state over 150 years. Transaction Publishers. стр. 17. ISBN 978-1-874209-98-0. 
  6. ^ Luc Cambrézy, Populations réfugiées: de l'exil au retour, p.316
  7. ^ Mukhtar, Mohamed Haji (1989). „The Emergence and Role of Political Parties in the Inter-River Region of Somalia from 1947–1960”. Ufahamu. 17 (2): 98. doi:10.5070/F7172016882. 
  8. ^ а б в Shelley, Fred M. (2013). Nation Shapes: The Story behind the World's Borders. ABC-CLIO. стр. 358. ISBN 978-1-61069-106-2. 
  9. ^ Studies in Islamic history and civilization By David Ayalon pg 370
  10. ^ Asghar, Ajaz. „Medieval to Postmodern Somali architecture and the incorporation of local elements and styles through the ages – Architects77” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 09. 04. 2020. г. Приступљено 2019-12-04. 
  11. ^ Peter S. Garlake, Early art and architecture of Africa, (Oxford University Press US: 2002), p.176.
  12. ^ Cassanelli 1982, стр. 101
  13. ^ Mukhtar, Mohamed Haji (2003). Historical Dictionary of Somalia. Scarecrow Press. стр. 60. ISBN 978-0810866041. Приступљено 23. 8. 2014. 
  14. ^ Mohamed Diriye Abdullahi, Culture and Customs of Somalia, (Greenwood Press: 2001), p.102.
  15. ^ Ramsamy, Edward, ур. (2012). Cultural Sociology of the Middle East, Asia, and Africa: An Encyclopedia. 2: Africa. SAGE Publications. ISBN 978-1-4129-8176-7. 
  16. ^ а б Pouwels, Randall L. (2006). Horn and Crescent: Cultural Change and Traditional Islam on the East African Coast, 800–1900. African Studies. 53. Cambridge University Press. стр. 15. ISBN 978-0-521-52309-7. 
  17. ^ „Hydraulic civilization”. 
  18. ^ Ahmad, Shaikh (2018). A Textbook of Environmental Science and Ecology (1st изд.). стр. 174. ISBN 978-93-88660-00-6. 
  19. ^ Human-Earth System Dynamics Implications to Civilizations By Rongxing Guo Page 83
  20. ^ Burke, Edmund (јун 2009), „Islam at the Center: Technological Complexes and the Roots of Modernity”, Journal of World History, University of Hawaii Press, 20 (2): 165–186 [174], S2CID 143484233, doi:10.1353/jwh.0.0045 
  21. ^ Njoku (2013), стр. 41.
  22. ^ Mukhtar, Mohamed Haji (25. 2. 2003). Historical Dictionary of Somalia. стр. xxix. ISBN 9780810866041. Приступљено 2014-02-15. 
  23. ^ Luling, Virginia (2002). Somali Sultanate: the Geledi city-state over 150 years (на језику: енглески). Transaction Publishers. ISBN 978-1-874209-98-0. 
  24. ^ Northeast African Studies. 11. African Studies Center, Michigan State University. 1989. стр. 115. 
  25. ^ Cassanelli (1982), стр. 102.
  26. ^ Lewis, I. M. (1988). A Modern History of Somalia: Nation and State in the Horn of Africa (2nd, revised изд.). Westview Press. стр. 24. ISBN 978-0-8133-7402-4. 
  27. ^ Mukhtar 2003, стр. 35 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFMukhtar2003 (help)
  28. ^ Journal of African History pg.50 by John Donnelly Fage and Roland Anthony Oliver
  29. ^ Da Gama's First Voyage pg.88
  30. ^ East Africa and its Invaders pg.38
  31. ^ Alpers, Edward A. (1976). „Gujarat and the Trade of East Africa, c. 1500–1800”. The International Journal of African Historical Studies. 9 (1): 35. JSTOR 217389. doi:10.2307/217389. 
  32. ^ Harris, Nigel (2003). The Return of Cosmopolitan Capital: Globalization, the State and War. I.B.Tauris. стр. 22. ISBN 978-1-86064-786-4. 
  33. ^ Barendse, Rene J. (2002). The Arabian Seas: The Indian Ocean World of the Seventeenth Century: The Indian Ocean World of the Seventeenth Century. Taylor & Francis. ISBN 978-1-317-45835-7. 
  34. ^ Alpers (1976), стр. 30.
  35. ^ Chinese Porcelain Marks from Coastal Sites in Kenya: aspects of trade in the Indian Ocean, XIV-XIX centuries. Oxford: British Archaeological Reports, 1978 pg 2
  36. ^ East Africa and its Invaders pg.37
  37. ^ Gujarat and the Trade of East Africa pg.45
  38. ^ Ali, Ismail Mohamed (1970). Somalia Today: General Information. Ministry of Information and National Guidance, Somali Democratic Republic. стр. 206. Приступљено 7. 11. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Аџуран на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аџуран_(држава)&oldid=28411989”