Шумска мочвара

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Бара)
За друге употребе, погледајте Бара (вишезначна одредница).
Обедска барa
Слатководна мочвара на Флориди, Сједињене Америчке Државе

Шумска мочвара или бара је веће влажно станиште (површине до 8 ha) у коме је водена маса ниског нивоа.[1] Услед тога, Сунчева светлост допире до дна омогућавајући процес фотосинтезе и успешно загревајући воду баре. Вода у барама може бити стално присутна, или оне могу пресушивати. Боја воде у барама се креће од смеђе до зеленкасте, а зависи од дубине баре, типа дна и присутног подводног растиња. Баре се одликују бујном вегетацијом и фауном.

Шумске мочваре се сматрају транзиционим зонама јер и земља и вода играју улогу у стварању овог окружења.[2] Шумске мочваре се разликују по величини и налазе се широм света. Вода мочваре може бити неслана вода, боћата вода или морска вода. Слатководне мочваре се формирају дуж великих река или језера где су критично зависне од кишнице и сезонских поплава да би одржале природне флуктуације нивоа воде.[2][3] Мочваре слане воде налазе се дуж тропских и суптропских обала.[4] Неке мочваре имају хамоке, или избочине на сувом, прекривене воденом вегетацијом, или вегетацијом која толерише периодичне поплаве[5] или засићење тла. Две главне врсте шумских мочвара су „праве” или мочварне шуме и „прелазне” или грмасте мочваре. У бореалним регионима Канаде, термин шумска мочвара се колоквијално користи за оно што се формалније назива тресавом, низијским мочваром или сфагнумском мочваром. Неке од највећих светских мочвара налазе се дуж великих река као што су Амазон, Мисисипи и Конго.[6]

Разлике између мочвара и шумских мочвара[уреди | уреди извор]

Разлика између мочваре и шумске мочваре

Шумске мочваре и мочваре су специфичне врсте мочвара које се формирају дуж водених тела која садрже богата, хидратизована тла.[7] Мочваре су мочварна подручја, непрекидно или често преплављена оближњим текућим воденим површинама, у којима доминира вегетација меког стабла и зељасте биљке. Шумске мочваре су мочваре које се састоје од засићеног земљишта или стајаће воде и у њима доминира дрвенаста вегетација отпорна на воду као што су жбуње, грмље и дрвеће.[8][4]

Хидрологија[уреди | уреди извор]

Шумске мочваре се одликују засићеним земљиштем и споро текућим водама.[8] Вода која се акумулира у шумским мочварама долази из различитих извора укључујући падавине, подземне воде, плиме и/или поплаве слатком водом.[4] Сви ови хидролошки путеви доприносе томе како енергија и хранљиви састојци улазе и излазе из екосистема. Како вода тече кроз мочвару, хранљиве материје, седимент и загађивачи се природно филтрирају. Хемикалије попут фосфора и азота које завршавају у воденим токовима се апсорбују и користе од стране водених биљака у мочвари, пречишћавајући воду. Све преостале или присутне хемикалије ће се акумулирати на дну мочваре, уклањати се из воде и затрпавати у седименту.[2] Биогеохемијско окружење мочваре зависи од њене хидрологије, утичући на нивое и доступност ресурса попут кисеоника, хранљивих материја, pH воде и токсичности, што ће утицати на цео екосистем.[4]

Вредности и услуге екосистема[уреди | уреди извор]

Линајстенсуо Мир, мочварни природни резерват у Лахтију, Финска.[9]

Шумске мочваре и друге мочваре традиционално имају веома ниску вредност имовине у поређењу са пољима, преријама или шумама. Оне имају репутацију непродуктивног земљишта које се не може лако искористити за људске активности, осим лова, хватања у замке или риболова. Пољопривредници су, на пример, обично исушивали мочваре поред својих њива како би добили више земље употребљивог за садњу усева, како историјски, тако и у мањој мери, сада. С друге стране, мочваре могу (и играју) корисну еколошку улогу у укупним функцијама природног окружења и обезбеђују различите ресурсе од којих зависе многе врсте. Показало се да су шумске мочваре и друге мочваре природни облик управљања поплавама и одбране од поплава. У таквим околностима када дође до поплава, мочваре апсорбују и користе вишак воде унутар мочварног подручја, спречавајући да путује и поплави околна подручја.[2] Густа вегетација унутар мочваре такође обезбеђује стабилност земљишта, задржавајући земљиште и седимент на месту док спречава ерозију и губитак земљишта. Мочваре су богат и вредан извор свеже воде и кисеоника за цео живот, а често су и легло за широк спектар врста. Поплавне мочваре су важан ресурс у производњи и дистрибуцији рибе.[10] Две трећине глобалне рибе и шкољки се комерцијално сакупљају и зависе од мочвара.[2]

Утицаји и очување[уреди | уреди извор]

Историјски гледано, познато је да људи исушивају и/или пуне шумске мочваре и друге мочваре како би створили више простора за људски развој и смањили опасност од болести које преносе мочварни инсекти. Мочваре се уклањају и замењују земљиштем које се затим користи за намене као што су пољопривреда, некретнине и рекреативна употреба. Многе шумске мочваре су такође биле подвргнуте интензивној сечи и пољопривреди, што је захтевало изградњу дренажних јарака и канала. Ови ровови и канали су допринели одводњавању и, дуж обале, омогућили су продор слане воде, претварајући шумске мочваре у мочваре или чак у отворене воде.[1] Велике површине мочваре су стога изгубљене или деградиране. Луизијана представља класичан пример губитка мочварног земљишта услед ових комбинованих фактора.[11] Европа је вероватно изгубила скоро половину својих мочвара.[12] Нови Зеланд је изгубио 90 одсто својих мочвара у периоду од 150 година.[13] Еколози препознају да мочваре пружају вредне еколошке услуге укључујући контролу поплава, производњу рибе, пречишћавање воде, складиштење угљеника и станишта дивљих животиња.[1] У многим деловима света власти штите мочваре. У деловима Европе и Северне Америке, пројекти обнове мочвара постају све распрострањенији.[3][14] Влада Сједињених Држава је 1970-их почела да примењује строже законе и програме управљања у настојању да заштити и обнови ове вредне екосистеме.[2] Често најједноставнији кораци за обнављање мочвара укључују зачепљење дренажних канала и уклањање насипа.[1]

Заштитници природе раде на очувању мочвара попут оних у северозападној Индијани на средњем западу Сједињених Држава које су очуване као део Индијана дина.[15][16][17]

Значајни примери[уреди | уреди извор]

Мочваре се могу наћи на свим континентима осим на Антарктику.[18]

Највећа мочвара на свету је поплавна равница реке Амазон, која је посебно значајна по великом броју врста риба и дрвећа.[19][20][21]

Африка[уреди | уреди извор]

Суд и Делта Окаванго[22][23] су најпознатија мочварна подручја Африке. Поплавне равнице Бангвеулу чине највећу мочвару у Африци.

Азија[уреди | уреди извор]

Мочварни Арапи који хватају машуф

Месопотамске мочваре[24] су велики мочварни и речни систем у јужном Ираку, традиционално настањен делом мочварних Арапа.

У Азији, тропске тресетне мочваре се налазе у источној и југоисточној Азији. У југоисточној Азији, тресетишта се углавном налазе у приобалним и подобалним подручјима на малим надморским висинама и простиру се у унутрашњости на удаљености већој од 100 km (62 mi) дуж речних долина и преко сливова. Углавном се налазе на обалама источне Суматре, Калимантана (провинције централни, источни, јужни и западни Калимантан), Западне Папуе, Папуе Нове Гвинеје, Брунеја, полуострва Малаја, Сабаха, Саравака, југоисточног Тајланда и Филипина.[25] Индонезија има највећу површину тропског тресетишта. Од укупно 440.000 km2 (170.000 sq mi) тропских тресетних мочвара, око 210.000 km2 (81.000 sq mi) се налази у Индонезији.[26]

Васјуганска мочвара је велика мочвара у западном Сибиру у Руској Федерацији. Ово је једна од највећих мочвара на свету, која покрива површину већу од Швајцарске.

Северна Америка[уреди | уреди извор]

Мочвара у јужној Луизијани

Шумска мочвара Атчафалаја на доњем крају реке Мисисипи највећа је мочвара у Сједињеним Државама. То је важан пример мочваре јужног чемпреса,[27] али је у великој мери измењена сечом, дренажом и изградњом насипа.[28] Друге познате мочваре у Сједињеним Државама су шумовити делови Евергладеса, мочваре Окефеноки, мочваре Барли Барбер, мочваре Великог чемпреса и Велике мрачне мочваре. Окефеноки се налази на крајњем југоистоку Џорџије и благо се протеже до североисточне Флориде. Велика мочвара чемпреса је углавном у Делаверу, али се протеже у Мериленд на полуострву Делмарва. Државни парк Појнт Лукаут на јужном делу Мериленда садржи велику количину шумских мочвара и мочвара. Велика мрачна мочвара лежи у крајњој југоисточној Вирџинији и на крајњем североистоку Северне Каролине. Оба су национална уточишта за дивље животиње. Још једно мочварно подручје, језеро Рилфут у екстремном западном Тенесију и Кентакију, настало је земљотресима у Новом Мадриду 1811-12. Језеро Кадо, Грејт Дисмал и Рилфут су шумске мочваре које су усредсређене на великим језерима. Шумске мочваре се често повезују са речним рукавцима на југоистоку Сједињених Држава, посебно у региону обале Мексичког залива. Бејџол је врста мочваре која се налази у шумама држава на обали Мексичког залива у САД.[29][30][31]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Keddy, P.A. 2010. Wetland Ecology: Principles and Conservation (2nd edition). Cambridge University Press, Cambridge, UK. 497 p.
  2. ^ а б в г д ђ Society, National Geographic (2011-01-21). „swamp”. National Geographic Society (на језику: енглески). Приступљено 2019-09-26. 
  3. ^ а б Hughes, F.M.R. (ed.). 2003. The Flooded Forest: Guidance for policy makers and river managers in Europe on the restoration of floodplain forests. FLOBAR2, Department of Geography, University of Cambridge, Cambridge, UK. 96 p.
  4. ^ а б в г Mitsch, W.J., & Gosselink, J.G.(2015). Wetlands. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons Inc.
  5. ^ Swamp Архивирано 2007-06-10 на сајту Wayback Machine (from glossary web page of the United States Geological Survey)
  6. ^ Keddy, P.A., L.H. Fraser, A.I. Solomeshch, W.J. Junk, D.R. Campbell, M.T.K. Arroyo and C.J.R. Alho. 2009. Wet and wonderful: the world's largest wetlands are conservation priorities. BioScience 59: 39–51.
  7. ^ „Swamps”. Nature Works- New Hampshire PBS. 
  8. ^ а б „Classification and Types of Wetlands”. EPA. 9. 4. 2015. 
  9. ^ „Linnaistensuo Mire”. Visit Lahti. Lahti Region. Приступљено 18. 11. 2020. 
  10. ^ Lowe-McConnell, R. H. (1975). Fish Communities in Tropical Fresh waters: Their Distribution, Ecology and Evolution. London: Long man
  11. ^ Keddy, P.A., D. Campbell, T. McFalls, G. Shaffer, R. Moreau, C. Dranguet, and R. Heleniak. 2007. The wetlands of lakes Pontchartrain and Maurepas: past, present and future. Environmental Reviews 15: 1- 35.
  12. ^ Dugan, P. (ed.) 2005. Guide to Wetlands. Buffalo, New York. Firefly Books. 304 p.
  13. ^ Peters, M. and Clarkson, B. 2010. Wetland Restoration: A Handbook for New Zealand Freshwater Systems. Manaaki Whenua Press, Lincoln, N.Z. ISBN 978-0-478-34707-4 (online)
  14. ^ Environment Canada. 2004. How Much Habitat is Enough? A Framework for Guiding Habitat Rehabilitation in Great Lakes Areas of Concern. 2nd ed. 81 p.
  15. ^ Smith, S. & Mark, S. (2006). Alice Gray, Dorothy Buell, and Naomi Svihla: Preservationists of Ogden Dunes. The South Shore Journal, 1. „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-13. Приступљено 2012-06-11. 
  16. ^ Smith, S. & Mark, S. (2009). The Historical Roots of the Nature Conservancy in the Northwest Indiana/Chicagoland Region: From Science to Preservation. The South Shore Journal, 3. „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2016-01-01. Приступљено 2015-11-22. 
  17. ^ Smith, S. & Mark, S. (2007). The cultural impact of a museum in a small community: The Hour Glass of Ogden Dunes. The South Shore Journal, 2. „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2012-11-30. Приступљено 2012-06-11. 
  18. ^ Hunter, Malcolm L. (1999). Maintaining Biodiversity in Forest EcosystemsСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Cambridge University Press. стр. 325. ISBN 978-0521637688. 
  19. ^ Goulding, M. (1980). The Fishes and the Forest: Explorations in Amazonian Natural History. Berkeley, CA: University of California Press.
  20. ^ Lowe-McConnell, R. H. (1975). Fish Communities in Tropical Freshwaters: Their Distribution, Ecology and Evolution. London: Longman
  21. ^ L.H. Fraser and P.A. Keddy (eds.). 2005. The World's Largest Wetlands: Ecology and Conservation. Cambridge University Press, Cambridge, UK. 488 p.
  22. ^ Main, Douglas (2013-11-26). „Photos: The Biggest Lions on Earth”. Live Science. Приступљено 2018-04-18. 
  23. ^ „Lions of the Okavango”. Siyabona Africa. Приступљено 2018-04-18. 
  24. ^ Daoudy, Marwa (2005). Le Partage des Eaux entre la Syrie, l'Irak et la Turquie (на језику: француски). CNRS. стр. 1—269. ISBN 2-271-06290-X. Приступљено 2016-04-06. 
  25. ^ Riley et al.,1996
  26. ^ Page, 2001; Wahyunto, 2006
  27. ^ Conner, W. H. and Buford, M. A. (1998). Southern deepwater swamps. In Southern Forested Wetlands: Ecology and Management, eds. M. G. Messina and W. H. Conner, pp. 261–87. Boca Raton, FL: Lewis Publishers.
  28. ^ Reuss, M. (1998). Designing the Bayous: The Control of Water in the Atchafalaya Basin 1800–1995. Alexandria, VA: U.S. Army Corps of Engineers Office of History.
  29. ^ Watson, Geraldine Ellis (2006) Big Thicket Plant Ecology: An Introduction, Third Edition (Temple Big Thicket Series #5). University of North Texas Press. Denton, Texas. 152 pp. ISBN 978-1574412147
  30. ^ Natural Communities of Louisiana: Bayhead Swamp/Forested Seep. Louisiana Department of Wildlife and Fisheries. Retrieved 7 July 2020.
  31. ^ Texas Parks and Wildlife. Ecological Mapping systems of Texas: West Gulf Coastal Plain Seepage Swamp and Baygall. Retrieved 7 July 2020

Литература[уреди | уреди извор]


[1]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Wikisource-logo.svg „Swamp”. New International Encyclopedia. 1905. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шумска_мочвара&oldid=24648026”