Ђовани Лоренцо Бернини

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Бернини)
Ђовани Лоренцо Бернини
аутопортрет из 1623.
Лични подаци
Датум рођења(1598-12-07)7. децембар 1598.
Место рођењаНапуљ, Напуљска краљевина
Датум смрти28. новембар 1680.(1680-11-28) (81 год.)
Место смртиРим, Папска држава

Ђовани Лоренцо Бернини (итал. Giovanni Lorenzo Bernini;[1][2][3][4] Напуљ, 7. децембар 1598Рим, 28. новембар 1680) је био италијански барокни уметник, вајар и значајан представник барока у архитектури Рима.[5] Као архитекта, он је имао неколико супарника од којих је најзначајнији био Франческо Боромини. А као вајар Бернини је био без стварног супарника.

Почеци[уреди | уреди извор]

Ђовани Лоренцо Бернини се родио у Напуљу као син сликара и скулптора Пијетра Бернинија, пореклом Фирентинца, код кога је изучио скулпторски занат.[6] Бернини је већ у раној младости постао очев стварни сарадник.[7] Претпоставља се да је 1605. године, са својим оцем прешао у Рим где се за даровитог дечка нарочито заинтересовао Мафео Барберини, будући папа Урбан VIII.[8] И стварно, чим је ступио на папски престо, он је Бернинија узео у своју службу.[9] Бернини је већ са непуних 25 година, својим заслугама на папском двору био награђен орденом Христа и титулом витеза. Прва звања су му била директор ливнице Сант Анђела и инспектор фонтана на тргу Навоне, затим постаје главни архитекта цркве Св. Петра, дакле, централна фигура у уметничком свету Рима, а убрзо и најчувенији уметник у целој Европи.[10] Најмоћније личности обраћале су му се са највећим ласкањем и скоро понизно, кад су тражиле да им он изради портрет (Ришеље, енглески краљ Чарлс I).

Писмо које му Луј XIV шаље по специјалном изасланику позивајући га у Француску, такво је „као да се нека велика сила обраћа другој великој сили." Луј га је позвао 1665. године да пројектује Лувр. До остварења пројекта није дошло мада је Бернини примљен у Француској са најдубљим поштовањем.[11]

Архитектонска дела[уреди | уреди извор]

Црква Сант Андреја у Риму, Италија

Бернини је у Риму саградио низ грађевина које су знатно допринеле специфичном изгледу овог града. Најчувенија дела су му црква Сант Андреја на Квириналу, колонада пред црквом Св. Петра у Риму, Скала Ређа (краљевске степенице) у Ватикану.

Скулпторска дела[уреди | уреди извор]

Од његових скулпторских дела из младости чувени су комади које је радио по наруџбини кардинала Шипиона Боргезеа (итал. Scipione Borghese), а то су Давид, Еној носи свог оца Анхиза, Отмица Прозерпине и Аполон и Дафне. Давид намеће поређење са истименим скулптурама од Донатела, Верокија и Микеланђела, са којима спада у исти ранг и по обради и по снази и по оригиналности. Док су све три раније статуе третиране статично, Бернини, као прави барокни вајар, бира сам моменат када Давид потеже каменом из праћке.[12]

Нарочито је карактеристична за стил зрелог барока чувена група Екстаза Св. Терезе која украшава олтарску нишу у цркви Санта Марија дела Виторија у Риму.

Бернини је такође извео низ скулпторских и архитектонско-декоративних радова у унутрашњости Цркве Св. Петра. То су помпезна Столица Св. Петра, коју носе четири апостола, Статуа Св. Лонгина, као и један део статуа на колонади пред црквом.

У декор Цркве Св. Петра спадају и његови чувени надгробни споменици папа Урбана VIII и Александра VII.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Bernini, Gian Lorenzo”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Приступљено 29. 7. 2019. 
  2. ^ „Bernini”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 29. 7. 2019. 
  3. ^ „Bernini”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 29. 7. 2019. 
  4. ^ „Bernini”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 29. 7. 2019. 
  5. ^ „Gian Lorenzo Bernini”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica. Приступљено 6. 12. 2012. 
  6. ^ Gallery.ca Архивирано 2010-03-31 на сајту Wayback Machine. Gale, Thomson (2004). „Gian Lorenzo Bernini”. Encyclopedia of World Biography.  For list of Bernini's siblings, see Franco Mormando, Bernini: His Life and His Rome (Chicago: University of Chicago Press, 2011), pp. 2–3.
  7. ^ Poséq, Avigdor W.G. „On Physiognomic Communication in Bernini”. Artibus et Historiae. 27.54 (2006).  More correctly and more specifically, it was Pope Paul V who after first attesting to the boy Bernini's talent, famously remarked: 'This child will be the Michelangelo of his age,' as reported by Domenico Bernini (see F. Mormando, Domenico Bernini's Life of Gian Lorenzo Bernini, 2011, pp. 98 and 100.
  8. ^ For the newly rediscovered bust of the Savior, see Pietro and Gian Lorenzo Bernini: Bust of the Savior. With an essay by Andrea Bacchi, New York: Andrew Butterfield Fine Arts, 2016. For the other collaborative works, see the 2017 Galleria Borghese exhibition catalogue, Bernini (eds. Andrea Bacchi and Anna Coliva [Milan: Officina Libraria, 2017), respectively pp. 38-41, 68-71, 48-53 and 28.
  9. ^ Schama, Simon (2006). Simon Schama's Power of Art. London: BBC. стр. 111–125 — преко Print.  Unfortunately Schama's popularizing version of Bernini's life, done for TV, is not always factually accurate, repeating old unsubstantiated legends.
  10. ^ For a more nuanced, cautious discussion of the traditional hagiographic view of Bernini as "fervent Catholic" and of his art as simply a direct manifestation of his personal faith, see Mormando, "Bernini's Religion: Myth and Reality," pp. 60–66 of the Introduction to his critical, annotated edition, Domenico Bernini, The Life of Gian Lorenzo Bernini, University Park, Penn State U Press, 2011.See also the same author's article, 'Breaking Through the Bernini Myth' in the online journal, Berfrois, 11 October 2012: [1]
  11. ^ Briggs, Martin S. „The Genius of Bernini”. The Burlington Magazine for Connoisseurs. 26.143 (1915): 197—202. 
  12. ^ Boucher, Bruce (1998). Italian Baroque Sculpture. Thames & Hudson (World of Art). стр. 134–42. ISBN 0500203075. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]