Биотехнологија животне средине

С Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је део дисеминационих активности уз подршку Фонда за науку Републике Србије, Програм ДИЈАСПОРА, #6464843, MeMEAS у сарадњи са Хемијским факултету Универзитета у Београду. Садржина ових текстова не изражава ставове Фонда за науку Републике Србије.
Датум уноса: октобар—децембар 2023.
Википедијанци: Ова група ученика ће писати чланке на подстраницама, где ће остати до краја периода уноса и оцењивања.
Позовамо вас да помогнете ученицима и дате им смернице током израде.

Биотехнологија животне средине је научно поље које примењује биолошке и биохемијске процесе за налажење иновативних решења за изазове у животној средини, попут контроле загађења, руковање отпадом, очување ресурса и обнове екосистема. Користи се микроорганизмима, ензимима и биолошким процесима како би се дошло до одрживих решења. [1] Обухвата широк опсег примена и укључује: биоремедијацију,[2] руковање отпадом и рециклажу, [3] третман вода и земљишта, контролу квалитета ваздуха. Такође се бави обновљивим ресурсима где промовише производњу биогорива коришћењем материјала на биолошкој бази, биопластике [4], бави се обновом екосистема где употребом биотехнолошких алата обезбеђује очување природних екосистема и биодиверзитета. [5] Развијањем метода за производњу енергије из обновљивих извора такође се даје допринос борби против климатских промена и смањењу емисије гасова стаклене баште. [6]

Биоремедијација[уреди | уреди извор]

Биоредемедијација се често користи за решавање проблема излива нафте. Микроорганизми, попут оних који разграђују угљоводонике из рода Alcanivorax и Oleispira разлажу сирову нафту и нафтне прерађевине до мање загађујућих супстанци. Они користе нафту као извор угљеника метаболишући је до безбедних једињења попут угљен диоксида и воде.[7][8] Некад се користи и биоаугментација која подразумева увођење специфичне културе микроба у већ постојећу популацију тиме побољшавајући природни капацитет за разлагање нафте. [9] Биостимулација, подразумева пружање повољних услова за раст постојећих природно присутних микроба. Додатак нутријената попут азота и фосфора може стимулисати њихов раст. [10]

Микробни биофилмови и природни сорбенти попут тресета или сламе могу побољшати ремедијацију код излива тако што повећавају додирну површину како за микробе, тако за адсорбцију нафте.[11] Напредне технике попут метагеномике и секвенциарања нове генерације се користе за праћење микробних заједница током процеса биоремедијације. Помоћу ових алата може се проценити ефикасност ремедијације.[12] Примена биоремедијације се видела у реалним сценаријима попут Exxon Valdez нафтног излива у Аљасци (1989) и у мексичком заливу (2010), показујући ефикасност и важност у ношењу са хаваријама. [13] Такође се користи у третирању контаминираних површинских вода. In situ технике биоремедијације стимулишу раст жељених микроотганизама у сврхе деградације загађивача. [14]

Фиторемедијација, облик биоремедијације, користи биљке за екстракцију тешких метала из контаминираног земљишта. Одређене биљке су хиперакомулатори, и могу да акумулирају високе концентрације тешких метала и тиме детоксификују земљиште. [15] Фиторемедијацијом такође може да се реши проблем отпадних вода. [16] Примењује се и код контаминираних индустријских и војних зона. У неким случајевима користи се ex situ биоремедијација што подразумева уклањање загађеног земљишта и његово третирање у контролисаном простору.[17] Биоремедијацијом се такође могу специфично циљати пестициди и хербициди у земљишту и води. [18] Може се користити и у ремедијацији радиоктивног отпада јер неки микроорганизми попут Deinococcus radiodurans могу да имобилишу или растворе радионуклеотиде смањујући њихов ефекат по животну средину. [19] Тренутна истраживања биоремедијације се фокусирају на развој генетски модификованих организама са побољшаним способностима деградације, употребу наночестица и нових микробних комбинација за ефкасније чишћење.[20]

Микробна екологија[уреди | уреди извор]

Микробна екологија је један од основих аспеката у проучавању биотехнологије животне средине јер су микроорганизми кључни у обликовању и одржању екосистема. Она се бави проучавањем диверзитета, распореда и функцијом микроорганизама у природном окружењу. Микроорганизми су битни покретачи биогеохемијских циклуса. Укључени су у процесе попут кружења нутријената, разлагања органске материје и енергетског тока унутар екосистема. Разлажу комплексна органска једињења до простијих облика, чинећи нутријенте доступне вишим организимама. [21] Различити екосистеми, од земљишта и воде, па све до екстремних услова изворишта врелих вода на површини и на дну мора, станиште су јединственим микробним заједницама које су адаптиране на те специфичне услове. Разумевање састава и динамике ових заједница је битно за процену стабилности екосистема. [22] Микроорганизми улазе у комплексне интеракције, укључујучи компетицију и узајамност. Од ових интеракција зависи структура микробне заједнице и функција екосистема. Сарадња између микроба може побољшати њихову способност деградације или фиксације азота. [23] Микробне заједнице се могу мењати временом као одговор на поремећаје или промене у доступности ресурса па је познавање ове динамике круцијално за предвиђање одговора екосистема на такве утицаје. [24]

Технике молекуларне биологије[уреди | уреди извор]

Технике молекуларне биологије омогућавају анализу генетичких, метаболичких и функционалних каракатеристика микроорганизама тиме дајући увид у њихову диманику и улогу у разним екосистемима. Технике које су у употреби су:

  • Ланчана реакција полимеразе (PCR): PCR се широко користи за амплификацију специфичних секвенци ДНК чинећи их лакшим за детекцију и анализу која обухвата идентифиацију и квантификацију микроорганизама, гена или функционалних карактеристика присутним у узорцима.[25]
  • Секвенцирање ДНК: Технике секвенцирања попут Сангеровсг секвенцирања и секвенцирање нове генерације (NGS), пружају детаљну информацију о генетичком саставу заједница микроорганизама, где се по својој способности посебно истиче NGS.[26]
  • Метагеномика је молекуларни приступ који укључује директно секвенцирањ ДНК екстрахованим из узорака животне средине. [27]
  • Анализа експресије функционалних гена у кључним метаболичким процесима попут кружења азота (нпр. гена за нитрификацију и денитрификацију) или деградације загађивача (нпр. гени за деградацију ксенобиотика).[28]
  • Анализа срединске ДНК (eDNA) подразумева екстракцију и анализу ДНК директно из узорака животне средине за детекцију и идентификацију организама без претходне култивације. Посебно је корисна за проучавање ретких или технички захтевних врста.[29]

Аналитичке методе у употреби:[уреди | уреди извор]

  • Атомска абсорбциона спектроскопија (AAS) се такође користи за одређивање концентрације појединих елемената, конкретно метала и металоида, мерењем абсорбције светла на карактеристичним таласним дужинама. [33]
  • Ензимски повезани имуносорбентни тест (ELISA) је имунолошки метод којим се детектују и квантификују специфични антигени у узорцима животне средине. У биотехнологији животне средине се користи на пример за проверу специфичних микробних биомаркера. [34]
  • Спектрофотометрија мери абсорбцију светлости од стране супстанци у узорку. Користи се за одређивање концентрације разних једињења укључујући загађивача и микробних пигмената. [35]

Мониторинг животне средине[уреди | уреди извор]

Мониторинг животне средине обухвата разне технике за процену стања животне средине идентификујући промене кроз време и праћњу утицаја људске активности на природне екосистеме. У оптицају су следеће технологије:

  • Сензорне технологије пружају податке у реалном времену за различите параметре. Ови сензори могу мерити температуру, pH, растворен кисеоник, и концентрацију загађивача.[36]
  • Даљинско посматрање употребљава сателите и снимке из ваздуха како би се пратиле промене на великој скали. Незаменљиво је праћење стања вегетације и климатских промена.[37]
  • Мониторинг квалитета воде подразумева проверу параметара као што су тубридитет, нивое нутријената и загађивача.[38]
  • Мониторинг квалитета ваздуха подразумева мерење одређених ваздушних загађивача попут концентрације ситних честица, озона, сумпор диоксида и азотних оксида. [39]
  • Биолошки мониторинг подразумева употребу индикаторских врсти или биолошких параметара. На пример, присуство или одсуство одређених врста у воденим екосистемима може индиковати квалитет воде.[40]

Мониторинг животне средине даје велике базе података које захтевају напредну анализу података и интеграције. Географски информациони системи и статистичке методе играју битну улогу у синтези и интерпретацији тих података. [41]

Микробне горивне ћелије[уреди | уреди извор]

Микробне горивне ћелије су биоелектрохемијске галванске ћелије које користе метаболичке процесе микроорганизама за претварање органске материје у електричну енергију. Раде на принципу микробне респирације где оксидацијом органских супстрата присутних, на пример у отпадној води, отпуштају електроне. Ови електрони прелазе на електрону дајући струју. Истовремено протони иду кроз мембрану протонске размене до катоде где се комбинују са електронима и кисеником формирајући воду. [42] Оне могу истовремено третирати отпадну воду и производити електрицитет и тиме нуде одржив приступ у уклањању органских загађивача уз додатно генерисање електтрицитета. Иако је количина електрицитета која се добије овим путем тренутно мала, тренутна истраживања циљају на повећању перформанси и примени на већој скали.[43][44] Минијатурне варијанте ових ћелија се истражују у сврхе примена за мониторинг. [45]

Биогориво од алги[уреди | уреди извор]

Производња биогорива од алги укључује култиваицју микроалги које претварају сунчеву енергију и угљен диоксид у биогорива попут биодизела или биоетанола. Овај приступ нуди неколико предности од којих су неки брз раст, минимална површина за узгој и потенцијал да се смање емисије угљен диоксида. У оптицај за избор сорте алги улазе врсте са високом количином липида или угљоводоника, брзим растом и толеранцијом на варијабилне спољне факторе. [46] Овом опису одговарају Scenedesmus и Chlorella.

Алге се могу гајити у разним култивационим системима, укључујући баре и затворене фотобиореакторе. Сваки систем има своје предности и мане из перспективе цене, скалирања и контроле.[47] Сакупљање и дехидратација биомасе алги може бити енергетски захтевно и скупо. Користе се технике попут центрифугирања, флокулације и филтрације за одвајање алги од култивационог медијума. [48] Екстракција липида је кључан корак и производњи биодизела и врши се екстракцијом растварачем, суперкритичним флуидима и механичком обрадом ћелија.[49] Екстраховани из алги, трансестерификацијом иду до биодизела или ферментацијом до биоетанола. [50]

Технологије претварања отпада у енергију (Waste-to-Energy WtE)[уреди | уреди извор]

Технологије претварања отпада у енергију користе отпад као гориво за генерисање енергије. Овде пример могу бити анаеробна дигестија где микроорганизми разарају органску материју у одсуству кисеоника. Овај процес производи био-гас чији је метан основни консистуент, а он се може користити у производњи енергије. [51]

Интеракције између биљки и микроба[уреди | уреди извор]

Интеракције између биљки и микроба су битне са аспекта пољопривреде. На пример, постоје азотофиксирајуће бактерије попут Rhizobia и Frankia које формирају симбиотски однос са махунаркама. Ове бактерије претварају атмосферски азот у амонијак, пружајући извор азота без потребе за синтетичким ђубривима. [52]

Арбускуларне микрозне гљиве праве симбиотске односе са корењем већине биљака. Оне побољшавају упијање нутријената, посебно фосфора и побољшавају отпорност биљака на патогене и абиотски стрес. [53]

Ризобактерије које промовишу биљни раст су повољне бактерије из земљишта које побољшавају раст биљака и њихово здравље кроз низ механизама, укључујући растворљивост нутријената, производњу хормона који стимулишу раст и заштите од патогена. [54]

Антагонистички микроорганизми, попут Trichoderma spp. и Bacillus spp могу потиснути биљне патогене кроз компетицију за нутријенте и производњу антимикробних једињења. Ови агенси за биоконтролу смањују потребу за хемијским пестицидима.[55]

Ендофитни микроорганизми насељавају унутрашност биљака без изазивања болести. Они могу побољшати раст биљака, абсорбцију нутријената и толеранцију на стресоре из животне средине. [56]

Биотехнолошки приступи контоли штеточина[уреди | уреди извор]

Генетски модификоване биљке су развијене тако да врше експресију гена која као последицу носи отпорност на специфичне штеточине. На пример, гени Bacillus thuringiensis се убацују у биљке попут памука или кукуруза како би производили протеине токсичне по инскете који их нападају, тиме смањујући потребу за хемијске инсектициде. [57]

Технологија РНК интерференције[уреди | уреди извор]

Ова технологија користи мале РНК молекуле да угасе специфичне гене штеточина неопходне за њихово преживљавање. Кад их штеточине унесу у себе, ти молекули ометају њихове виталне процесе и воде до смрти.[58]

Технике стерилизације инсеката[уреди | уреди извор]

Инсекти се могу стерилисати радијацијом или генетичком модификацијом и пустити у животну средину где њихово парење неће довести до функционалних потомака и тиме им се број смањује.[59]

Биолошка контрола[уреди | уреди извор]

Биолошка контрола се тиче увођења природних непријатеља, било да су то предатори, паразити или патогени у циљу смањења популације, такође смањујући потребу за употребом пестицида. [60] Употреба синтетичких феромона може да се користи за ометање парења или за прављење замки.[61]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kuhad, Ramesh Chander; Singh, Ajay, ур. (2013). „Biotechnology for Environmental Management and Resource Recovery”. doi:10.1007/978-81-322-0876-1. 
  2. ^ Ron, Eliora Z; Rosenberg, Eugene (2014). „Enhanced bioremediation of oil spills in the sea”. Current Opinion in Biotechnology. 27: 191—194. ISSN 0958-1669. doi:10.1016/j.copbio.2014.02.004. 
  3. ^ „5606907 Food processing vat”. Biotechnology Advances. 15 (3-4): 750. 1997. ISSN 0734-9750. doi:10.1016/s0734-9750(97)87837-8. 
  4. ^ Pandey, Ashok; Larroche, Christian; Ricke, Steven; Dussap, Claude-Gilles; Gnansounou, Edgard (2011), Preface, Elsevier, стр. vii—viii, Приступљено 2023-12-21 
  5. ^ Suding, Katharine; Higgs, Eric; Palmer, Margaret; Callicott, J. Baird; Anderson, Christopher B.; Baker, Matthew; Gutrich, John J.; Hondula, Kelly L.; LaFevor, Matthew C. (2015-05-08). „Committing to ecological restoration”. Science. 348 (6235): 638—640. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.aaa4216. 
  6. ^ Singh, Jay Shankar; Pandey, Vimal Chandra; Singh, D.P. (2011). „Efficient soil microorganisms: A new dimension for sustainable agriculture and environmental development”. Agriculture, Ecosystems & Environment. 140 (3-4): 339—353. ISSN 0167-8809. doi:10.1016/j.agee.2011.01.017. 
  7. ^ Atlas, Ronald M.; Hazen, Terry C. (2011-07-08). „Oil Biodegradation and Bioremediation: A Tale of the Two Worst Spills in U.S. History”. Environmental Science & Technology. 45 (16): 6709—6715. ISSN 0013-936X. doi:10.1021/es2013227. 
  8. ^ Fedorak, P. M.; Westlake, D. W. S. (1983-03-01). „Microbial degradation of organic sulfur compounds in Prudhoe Bay crude oil”. Canadian Journal of Microbiology. 29 (3): 291—296. ISSN 0008-4166. doi:10.1139/m83-048. 
  9. ^ Leahy, J G; Colwell, R R (1990). „Microbial degradation of hydrocarbons in the environment”. Microbiological Reviews. 54 (3): 305—315. ISSN 0146-0749. doi:10.1128/mr.54.3.305-315.1990. 
  10. ^ Atlas, Ronald M.; Atlas, Michel C. (1991). „Biodegradation of oil and bioremediation of oil spills”. Current Opinion in Biotechnology. 2 (3): 440—443. ISSN 0958-1669. doi:10.1016/s0958-1669(05)80153-3. 
  11. ^ Rosenberg, E.; Ron, E. Z. (1999-08-23). „High- and low-molecular-mass microbial surfactants”. Applied Microbiology and Biotechnology. 52 (2): 154—162. ISSN 0175-7598. doi:10.1007/s002530051502. 
  12. ^ Head, Ian M.; Jones, D. Martin; Röling, Wilfred F. M. (2006). „Marine microorganisms make a meal of oil”. Nature Reviews Microbiology. 4 (3): 173—182. ISSN 1740-1526. doi:10.1038/nrmicro1348. 
  13. ^ Hazen, Terry C.; Dubinsky, Eric A.; DeSantis, Todd Z.; Andersen, Gary L.; Piceno, Yvette M.; Singh, Navjeet; Jansson, Janet K.; Probst, Alexander; Borglin, Sharon E. (2010-10-08). „Deep-Sea Oil Plume Enriches Indigenous Oil-Degrading Bacteria”. Science. 330 (6001): 204—208. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.1195979. 
  14. ^ Nogrady, Bianca (2023-05-31). „The changing face of Arabian dust storms”. Nature Middle East. ISSN 2042-6046. doi:10.1038/nmiddleeast.2023.73. 
  15. ^ Mattoo, Autar K.; Mehta, Roshni A.; Baker, James E. (1992). „Copper-induced ethylene biosynthesis in terrestrial (Nicotiana tabacum) and aquatic (Spirodela oligorrhiza) higher plants”. Phytochemistry. 31 (2): 405—409. ISSN 0031-9422. doi:10.1016/0031-9422(92)90006-c. 
  16. ^ „5606907 Food processing vat”. Biotechnology Advances. 15 (3-4): 750. 1997. ISSN 0734-9750. doi:10.1016/s0734-9750(97)87837-8. 
  17. ^ Cunningham, Scott D.; Berti, William R. (1993). „Remediation of contaminated soils with green plants: An overview”. In Vitro Cellular & Developmental Biology - Plant. 29 (4): 207—212. ISSN 1054-5476. doi:10.1007/bf02632036. 
  18. ^ Rajput, Manish Singh; Mishra, B.N. (2019). „Biodegradation of pyridine raffinate using bacterial laccase isolated from garden soil”. Biocatalysis and Agricultural Biotechnology. 17: 32—35. ISSN 1878-8181. doi:10.1016/j.bcab.2018.10.020. 
  19. ^ Newsome, Laura; Morris, Katherine; Lloyd, Jonathan R. (2014). „The biogeochemistry and bioremediation of uranium and other priority radionuclides”. Chemical Geology. 363: 164—184. ISSN 0009-2541. doi:10.1016/j.chemgeo.2013.10.034. 
  20. ^ Margesin, Rosa; Gander, Silvia; Zacke, Gabriele; Gounot, Anne Monique; Schinner, Franz (2003-12-01). „Hydrocarbon degradation and enzyme activities of cold-adapted bacteria and yeasts”. Extremophiles. 7 (6): 451—458. ISSN 1431-0651. doi:10.1007/s00792-003-0347-2. 
  21. ^ FENCHEL, TOM; FINLAY, BLAND J. (2004). „The Ubiquity of Small Species: Patterns of Local and Global Diversity”. BioScience. 54 (8): 777. ISSN 0006-3568. doi:10.1641/0006-3568(2004)054[0777:tuossp]2.0.co;2. 
  22. ^ Whitman, William B.; Coleman, David C.; Wiebe, William J. (1998-06-09). „Prokaryotes: The unseen majority”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 95 (12): 6578—6583. ISSN 0027-8424. doi:10.1073/pnas.95.12.6578. 
  23. ^ Foster, Kevin R.; Schluter, Jonas; Coyte, Katharine Z.; Rakoff-Nahoum, Seth (2017-08-03). „The evolution of the host microbiome as an ecosystem on a leash”. Nature. 548 (7665): 43—51. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/nature23292. 
  24. ^ Shade, Ashley; Handelsman, Jo (2011-10-18). „Beyond the Venn diagram: the hunt for a core microbiome”. Environmental Microbiology. 14 (1): 4—12. ISSN 1462-2912. doi:10.1111/j.1462-2920.2011.02585.x. 
  25. ^ Mullis, Kary B.; Faloona, Fred A. (1987), [21] Specific synthesis of DNA in vitro via a polymerase-catalyzed chain reaction, Elsevier, стр. 335—350, Приступљено 2023-12-21 
  26. ^ Metzker, Michael L. (2009-12-08). „Sequencing technologies — the next generation”. Nature Reviews Genetics. 11 (1): 31—46. ISSN 1471-0056. doi:10.1038/nrg2626. 
  27. ^ Handelsman, Jo; Rondon, Michelle R.; Brady, Sean F.; Clardy, Jon; Goodman, Robert M. (1998). „Molecular biological access to the chemistry of unknown soil microbes: a new frontier for natural products”. Chemistry & Biology. 5 (10): R245—R249. ISSN 1074-5521. doi:10.1016/s1074-5521(98)90108-9. 
  28. ^ Philippot, Laurent; Hallin, Sara (2005). „Finding the missing link between diversity and activity using denitrifying bacteria as a model functional community”. Current Opinion in Microbiology. 8 (3): 234—239. ISSN 1369-5274. doi:10.1016/j.mib.2005.04.003. 
  29. ^ Bohmann, Kristine; Evans, Alice; Gilbert, M. Thomas P.; Carvalho, Gary R.; Creer, Simon; Knapp, Michael; Yu, Douglas W.; de Bruyn, Mark (2014). „Environmental DNA for wildlife biology and biodiversity monitoring”. Trends in Ecology & Evolution. 29 (6): 358—367. ISSN 0169-5347. doi:10.1016/j.tree.2014.04.003. 
  30. ^ Hsu, K.-J.; DeMore, W. B. (1995). „Rate Constants and Temperature Dependences for the Reactions of Hydroxyl Radical with Several Halogenated Methanes, Ethanes, and Propanes by Relative Rate Measurements”. The Journal of Physical Chemistry. 99 (4): 1235—1244. ISSN 0022-3654. doi:10.1021/j100004a025. 
  31. ^ Snyder, Lloyd R.; Kirkland, Joseph J.; Glajch, Joseph L. (1997-02-28). Practical HPLC Method Development. Wiley. ISBN 978-0-471-00703-6. 
  32. ^ Tanner, Scott D; Baranov, Vladimir I; Bandura, Dmitry R (2002). „Reaction cells and collision cells for ICP-MS: a tutorial review”. Spectrochimica Acta Part B: Atomic Spectroscopy. 57 (9): 1361—1452. ISSN 0584-8547. doi:10.1016/s0584-8547(02)00069-1. 
  33. ^ Moody, R (2000-01-24). „Atomic Absorption Spectrometry, by B. Welz and M. Sperling, Wiley-VCH, Weinheim, 1999. viii+941 pp., ISBN 3-527285717. £120.00”. Talanta. 51 (1): 201. ISSN 0039-9140. doi:10.1016/s0039-9140(99)00270-2. 
  34. ^ Engvall, Eva; Perlmann, Peter (1971). „Enzyme-linked immunosorbent assay (ELISA) quantitative assay of immunoglobulin G”. Immunochemistry. 8 (9): 871—874. ISSN 0019-2791. doi:10.1016/0019-2791(71)90454-x. 
  35. ^ Skoog, Douglas A.; Holler, F. James; Crouch, Stanley R. (2013). „Instrumentelle Analytik”. doi:10.1007/978-3-642-39726-4. 
  36. ^ Gardner, Julian W.; Varadan, Vijay K.; Awadelkarim, Osama O. (2001-11-20). „Microsensors”. Microsensors, MEMS, and Smart Devices: 227—302. doi:10.1002/9780470846087.ch8. 
  37. ^ „2012 2nd International Conference on Remote Sensing, Environment and Transportation Engineering [Copyright notice]”. 2012 2nd International Conference on Remote Sensing, Environment and Transportation Engineering. IEEE. 2012. doi:10.1109/rsete.2012.6260343. 
  38. ^ Chapra, Steven C. (2011-09-30). „Rubbish, Stink, and Death: The Historical Evolution, Present State, and Future Direction of Water-Quality Management and Modeling”. Environmental Engineering Research. 16 (3): 113—119. ISSN 1226-1025. doi:10.4491/eer.2011.16.3.113. 
  39. ^ Chow, Judith C.; Watson, John G. (2002-01-19). „Review of PM2.5 and PM10 Apportionment for Fossil Fuel Combustion and Other Sources by the Chemical Mass Balance Receptor Model”. Energy & Fuels. 16 (2): 222—260. ISSN 0887-0624. doi:10.1021/ef0101715. 
  40. ^ Doughty, C. R. (1994). „Freshwater biomonitoring and benthic macroinvertebrates, edited by D. M. Rosenberg and V. H. Resh, Chapman and Hall, New York, 1993. ix + 488pp. Price: £39.95. ISBN 0412 02251 6”. Aquatic Conservation: Marine and Freshwater Ecosystems. 4 (1): 92—92. ISSN 1052-7613. doi:10.1002/aqc.3270040110. 
  41. ^ Graham, Alastair (2011-12-22). „Geographic Information Systems & Science, edited by Paul A. Longley, Michael F. Goodchild, David J. Maguire and David W. Rhind”. International Journal of Remote Sensing. 33 (13): 4291—4292. ISSN 0143-1161. doi:10.1080/01431161.2011.587098. 
  42. ^ Logan, Bruce E.; Hamelers, Bert; Rozendal, René; Schröder, Uwe; Keller, Jürg; Freguia, Stefano; Aelterman, Peter; Verstraete, Willy; Rabaey, Korneel (2006-07-14). „Microbial Fuel Cells:  Methodology and Technology”. Environmental Science & Technology. 40 (17): 5181—5192. ISSN 0013-936X. doi:10.1021/es0605016. 
  43. ^ Liu, Hong; Logan, Bruce E. (2004-06-12). „Electricity Generation Using an Air-Cathode Single Chamber Microbial Fuel Cell in the Presence and Absence of a Proton Exchange Membrane”. Environmental Science & Technology. 38 (14): 4040—4046. ISSN 0013-936X. doi:10.1021/es0499344. 
  44. ^ Rozendal, René A.; Hamelers, Hubertus V. M.; Buisman, Cees J. N. (2006-06-09). „Effects of Membrane Cation Transport on pH and Microbial Fuel Cell Performance”. Environmental Science & Technology. 40 (17): 5206—5211. ISSN 0013-936X. doi:10.1021/es060387r. 
  45. ^ Adekunle, Ademola; Raghavan, Vijaya; Tartakovsky, Boris (2019). „A comparison of microbial fuel cell and microbial electrolysis cell biosensors for real-time environmental monitoring”. Bioelectrochemistry. 126: 105—112. ISSN 1567-5394. doi:10.1016/j.bioelechem.2018.11.007. 
  46. ^ Hannon, Michael; Gimpel, Javier; Tran, Miller; Rasala, Beth; Mayfield, Stephen (2010). „Biofuels from algae: challenges and potential”. Biofuels. 1 (5): 763—784. ISSN 1759-7269. doi:10.4155/bfs.10.44. 
  47. ^ Chisti, Yusuf (2007). „Biodiesel from microalgae”. Biotechnology Advances. 25 (3): 294—306. ISSN 0734-9750. doi:10.1016/j.biotechadv.2007.02.001. 
  48. ^ Uduman, Nyomi; Qi, Ying; Danquah, Michael K.; Forde, Gareth M.; Hoadley, Andrew (2010-01-01). „Dewatering of microalgal cultures: A major bottleneck to algae-based fuels”. Journal of Renewable and Sustainable Energy. 2 (1). ISSN 1941-7012. doi:10.1063/1.3294480. 
  49. ^ Halim, Ronald; Danquah, Michael K.; Webley, Paul A. (2012). „Extraction of oil from microalgae for biodiesel production: A review”. Biotechnology Advances. 30 (3): 709—732. ISSN 0734-9750. doi:10.1016/j.biotechadv.2012.01.001. 
  50. ^ Mata, Teresa M.; Martins, António A.; Caetano, Nidia. S. (2010). „Microalgae for biodiesel production and other applications: A review”. Renewable and Sustainable Energy Reviews. 14 (1): 217—232. ISSN 1364-0321. doi:10.1016/j.rser.2009.07.020. 
  51. ^ Batstone, D.J.; Keller, J.; Angelidaki, I.; Kalyuzhnyi, S.V.; Pavlostathis, S.G.; Rozzi, A.; Sanders, W.T.M.; Siegrist, H.; Vavilin, V.A. (2002-05-01). „The IWA Anaerobic Digestion Model No 1 (ADM1)”. Water Science and Technology. 45 (10): 65—73. ISSN 0273-1223. doi:10.2166/wst.2002.0292. 
  52. ^ Oldroyd, Giles E.D.; Downie, J. Allan (2008-06-01). „Coordinating Nodule Morphogenesis with Rhizobial Infection in Legumes”. Annual Review of Plant Biology. 59 (1): 519—546. ISSN 1543-5008. doi:10.1146/annurev.arplant.59.032607.092839. 
  53. ^ Smith, Sally E.; Read, David (2008), INTRODUCTION, Elsevier, стр. 1—9, Приступљено 2023-12-21 
  54. ^ Lugtenberg, Ben; Kamilova, Faina (2009-10-01). „Plant-Growth-Promoting Rhizobacteria”. Annual Review of Microbiology. 63 (1): 541—556. ISSN 0066-4227. doi:10.1146/annurev.micro.62.081307.162918. 
  55. ^ Harman, Gary E.; Howell, Charles R.; Viterbo, Ada; Chet, Ilan; Lorito, Matteo (2004). „Trichoderma species — opportunistic, avirulent plant symbionts”. Nature Reviews Microbiology. 2 (1): 43—56. ISSN 1740-1526. doi:10.1038/nrmicro797. 
  56. ^ Hardoim, Pablo R.; van Overbeek, Leo S.; Elsas, Jan Dirk van (2008). „Properties of bacterial endophytes and their proposed role in plant growth”. Trends in Microbiology. 16 (10): 463—471. ISSN 0966-842X. doi:10.1016/j.tim.2008.07.008. 
  57. ^ Innes, N. L. (2006). „Global Status of Commercialized Biotech/GM Crops: 2005. ISAAA Briefs No. 34. By C. James. Ithaca, NY, USA: ISAAA (2005), pp. 46, US$50.00. ISBN 1-892456-38-9”. Experimental Agriculture. 42 (3): 372—372. ISSN 0014-4797. doi:10.1017/s0014479706343797. 
  58. ^ Baum, James A; Bogaert, Thierry; Clinton, William; Heck, Gregory R; Feldmann, Pascale; Ilagan, Oliver; Johnson, Scott; Plaetinck, Geert; Munyikwa, Tichafa (2007). „Control of coleopteran insect pests through RNA interference”. Nature Biotechnology. 25 (11): 1322—1326. ISSN 1087-0156. doi:10.1038/nbt1359. 
  59. ^ Dyck, V. A.; Hendrichs, J.; Robinson, A.S., ур. (2005). „Sterile Insect Technique”. doi:10.1007/1-4020-4051-2. 
  60. ^ van Lenteren, Joop C.; Bolckmans, Karel; Köhl, Jürgen; Ravensberg, Willem J.; Urbaneja, Alberto (2017-03-18). „Biological control using invertebrates and microorganisms: plenty of new opportunities”. BioControl. 63 (1): 39—59. ISSN 1386-6141. doi:10.1007/s10526-017-9801-4. 
  61. ^ Cardé, Ring T.; Minks, Albert K. (1995). „Control of Moth Pests by Mating Disruption: Successes and Constraints”. Annual Review of Entomology. 40 (1): 559—585. ISSN 0066-4170. doi:10.1146/annurev.en.40.010195.003015. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Биотехнологија_животне_средине&oldid=26824492”