Болест знојења

С Википедије, слободне енциклопедије
Артур Тјудор, принц од Велса, који је можда умро од болести знојења 1502, у доби од петнаест година
Чарлс Брендон, трећи војвода од Сафолка, умро је од болести знојења у доби од тринаест година. Био је на позицији војводе само сат времена, након што је његов старији брат умро од болести

Болест знојења, такође позната као зној, енглеска болест знојења, енглески зној или sudor anglicus на латинском, била је мистериозна и заразна болест која је погодила Енглеску и касније континенталну Европу у низу епидемија почевши од 1485. Друге велике епидемије енглеске болести знојења догодиле су се 1508, 1517 и 1528, са последњим избијањем 1551, након чега је болест наводно нестала.[1] Појава симптома је била изненадна, а смрт је често наступила у року од неколико сати. Епидемије знојења биле су јединствене у поређењу са другим епидемијама болести тог времена: док су друге епидемије биле доминатне у урбаним срединама и дуго су трајале, случајеви болести знојења су се брзо повећали и повукли, и снажно су погодили рурално становништво.[2] Његов узрок остаје непознат, иако се претпоставља да је одговорна непозната врста хантавируса.

Томас Форестије, лекар током прве епидемије, дао је писани извештај о сопственим искуствима са болешћу знојења 1485.[3] Форестиер је ставио велики нагласак на изненадни недостатак даха који се обично повезује са последњим сатима пацијената.[3] Његова запажања указују на плућну компоненту болести.[3]

Преношење[уреди | уреди извор]

Начин преноса углавном остаје мистерија. Преостало је само неколико доказа у писаној форми.[4] Упркос томе што је у великој мери утицала на сеоску и радничку класу тог времена, болест знојења није дискриминисала, јер није била мања вероватноћа да погађа младе, наизглед добре мушкарце, укључујући оне из елитних или привилегованих класа. На основу евидентираних података, стопа смртности међу жртвама била је највећа код мушкараца старости 30-40 година.[3] Чињеница да је заразила све нивое друштва, од богатих до сиромашних, проузроковала је да болест добија разне надимке, као што су Stoop Gallan или Stoop Knave.[5][4]

Велики број људи присутних у Лондону да присуствују крунисању Хенри VII Тјудора можда је убрзало ширење болести, као и многих других патогена који се преносе ваздухом.[4]

Узрок[уреди | уреди извор]

Узрок је непознат. Извори из тог времена као и данас за узроке су наводили канализацију, лоше санитарне услове и контаминиране залихе воде. Прва потврђена епидемија била је у августу 1485. на крају Ратова ружа, што је довело до спекулација да су је из Француске можда донели француски плаћеници.[6] Међутим, ранија епидемија је можда захватила град Јорк у јуну 1485. године, пре него што се војска Хенрија Тјудора искрцала, иако записи о симптомима болести нису довољно адекватни да би били сигурни.[7] Без обзира на то, Croyland Chronicle помиње да је Томас Стенли, 1. гроф од Дербија, навео болест знојења као разлог да се не придружи војсци Ричард III у битки код Босворта.[1]

Повратна грозница, болест коју преносе крпељи и вашке, предложена је као могући узрок. Најчешће се јавља током летњих месеци, као и првобитна болест знојења. Међутим, повратна грозница је обележена истакнутим црним крастама на месту убода крпеља и накнадним осипом на кожи.

Сугестија о тровању ерготом је искључена као могући узрок због тога што Енглеска пање гаји пољопривредну културу ражи (главног узрока ерготизма) од остатка Европе.[4]

Истраживачи су приметили да се симптоми преклапају са хантавирусним плућним синдромом и предложили су непознати хантавирус као узрок.[1][3][8] Врсте хантавируса су зоонотске болести које преносе слепи мишеви, глодари и неколико инсективода.[9] Дељење сличних трендова (укључујући сезонске појаве, флуктуације више пута годишње и повремене појаве између великих избијања) сугерише да је енглеска болест знојења можда била преношена глодарима.[9] Епидемиологија хантавируса корелира са трендовима енглеске болести знојења. Хантавирусне инфекције углавном не погађају новорођенчад, децу или старије особе, док углавном погађају одрасле особе средњих година. За разлику од већине епидемија средњег века, енглеска болест знојења је такође претежно погађала средовечну популацију. Критика ове хипотезе је да савремени хантавируси, за разлику од болести знојења, не нестају насумично и могу се видети да утичу на изоловане људе.[4] Други стручњаци су сматрали да се болест знојења преноси са човека на човека, док се хантавируси ретко шире на тај начин.[10] Међутим, инфекција путем контакта са људима је предложена у епидемијама хантавируса у Аргентини.[11]

Године 2004, микробиолог Едвард Максвеган је сугерисао да је болест можда била избијање тровања антраксом. Он је претпоставио да су жртве могле бити заражене спорама антракса присутним у сировој вуни или зараженим животињским лешевима, и предложио је ексхумацију жртава ради тестирања.[12]

Постојали су бројни покушаји да се утврди порекло болести методама молекуларне биологије, али су сви експерименти до сада пропали због недостатка ДНК или РНК.[13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Heyman P.; Simons L.; Cochez, C. (2014). „Were the English Sweating Sickness and the Picardy Sweat Caused by Hantaviruses?”. Viruses. 6: 151—171. PMC 3917436 Слободан приступ. PMID 24402305. doi:10.3390/v6010151 Слободан приступ. 
  2. ^ Dyer, A. (1997). „The English sweating sickness of 1551: an epidemic anatomized”. Med. Hist. 41 (3): 362—384. PMC 1044802 Слободан приступ. PMID 9327632. doi:10.1017/s0025727300062724. 
  3. ^ а б в г д Thwaites, G; Taviner, M; Gant, V (1997). „The English sweating sickness, 1485 to 1551”. The New England Journal of Medicine. 336 (8): 580—582. PMID 9023099. doi:10.1056/NEJM199702203360812. 
  4. ^ а б в г д Heyman, Paul; Simons, Leopold; Cochez, Christel (јануар 2014). „Were the English Sweating Sickness and the Picardy Sweat Caused by Hantaviruses?”. Viruses (на језику: енглески). 6 (1): 151—171. PMC 3917436 Слободан приступ. PMID 24402305. doi:10.3390/v6010151 Слободан приступ. 
  5. ^ WYLIE, JOHN A. H.; COLLIER, LESLIE H. (1981). „The English Sweating Sickness (Sudor Anglicus): A Reappraisal”. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences. XXXVI (4): 425—445. ISSN 0022-5045. PMID 7037928. doi:10.1093/jhmas/xxxvi.4.425. Архивирано из оригинала 1. 2. 2021. г. Приступљено 6. 11. 2020. 
  6. ^ Theilmann, John M. (2008). Byrnes, Joseph P., ур. Encyclopedia of pestilence, pandemics, and plagues. Greenwood Press. стр. 686, "Sweating Sickness". ISBN 978-0313341014. 
  7. ^ Petre, James (1985). Richard III crown and people. Sutton Publishing Ltd. стр. 383. ISBN 978-0904893113. „A 'plage of pestilence' was known in York as early as June 1485, but no symptoms were described, and we cannot tell what gave [Sir Thomas] Stanley the idea to cite the sweating sickness.” 
  8. ^ Taviner, M; Thwaites, G; Gant, V (1998). „The English sweating sickness, 1485–1551: A viral pulmonary disease?”. Medical History. 42 (1): 96—98. PMC 1043971 Слободан приступ. PMID 9536626. doi:10.1017/S0025727300063365. 
  9. ^ а б Heyman, Paul; Simons, Leopold; Cochez, Christel (2014-01-07). „Were the English Sweating Sickness and the Picardy Sweat Caused by Hantaviruses?”. Viruses (на језику: енглески). 6 (1): 151—171. ISSN 1999-4915. PMC 3917436 Слободан приступ. PMID 24402305. doi:10.3390/v6010151 Слободан приступ. 
  10. ^ Bridson, Eric (2001). „The English 'sweate' (Sudor Anglicus) and Hantavirus pulmonary syndrome”. British Journal of Biomedical Science. 58 (1): 1—6. PMID 11284216. 
  11. ^ Padula, P; Edelstein, A; Miguel, SD; López, NM; Rossi, CM; Rabinovich, RD (15. 2. 1998). „Hantavirus pulmonary syndrome outbreak in Argentina: molecular evidence for person-to-person transmission of Andes virus”. Virology. London: Elsevier. 241 (2): 323—330. PMID 9499807. doi:10.1006/viro.1997.8976 Слободан приступ. 
  12. ^ McSweegan, Edward (17. 1. 2004). „Riddle solved?”. New Scientist. Архивирано из оригинала 23. 5. 2015. г. Приступљено 27. 6. 2018. 
  13. ^ Paul Heyman, Christel Cochez, Mirsada Hukić (2018). „The English Sweating Sickness: Out of Sight, Out of Mind?”. Acta Medica Academica. 47 (1): 102—116. PMID 29957978. doi:10.5644/ama2006-124.22 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 1. 2. 2021. г. Приступљено 20. 8. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Bridson, E (2001). „The English 'sweate' (Sudor Anglicus) and Hantavirus pulmonary syndrome”. British Journal of Biomedical Science. 58 (1): 1—6. PMID 11284216. 
  • Carlson, J. R.; Hammond, P. W. (1999). „The English Sweating Sickness (1485-c.1551): A New Perspective on Disease Etiology”. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences. 54: 23—54. doi:10.1093/jhmas/54.1.23. 
  • Dyer, A (1997). „The English sweating sickness of 1551: An epidemic anatomized”. Medical History. 41 (3): 362—384. PMC 1044802 Слободан приступ. PMID 9327632. doi:10.1017/s0025727300062724. 
  • Flood, John L. "Englischer Schweiß und deutscher Fleiß. Ein Beitrag zur Buchhandelsgeschichte des 16. Jahrhunderts," in The German book in Wolfenbüttel and abroad. Studies presented to Ulrich Kopp in his retirement, ed. William A. Kelly & Jürgen Beyer [Studies in reading and book culture 1] (Tartu: University of Tartu Press, 2014), pp. 119–178.
  • Thwaites, Guy; Taviner, Mark; Gant, Vanya (1997). „The English Sweating Sickness, 1485 to 1551”. New England Journal of Medicine. 336 (8): 580—582. PMID 9023099. doi:10.1056/NEJM199702203360812. 
  • Wylie, J. A.; Collier, L. H. (1981). „The English Sweating sickness (sudor Anglicus): A reappraisal”. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences. 36 (4): 425—445. PMID 7037928. doi:10.1093/jhmas/xxxvi.4.425. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Болест_знојења&oldid=27536958”