Борис Џонсон

С Википедије, слободне енциклопедије
Борис Џонсон
Boris Johnson official portrait (cropped).jpg
Званични портрет Бориса Џонсона, 2019.
Биографија
Пуно имеАлександер Борис де Фефел Џонсон
Датум рођења(1964-06-19)19. јун 1964.(57 год.)
Место рођењаЊујорк
 Сједињене Америчке Државе
Држављанство
Деца6
УниверзитетИтон колеџ, Универзитет у Оксфорду
Политичка
странка
Конзервативна партија
ПотписBoris Johnson's signature.png
www.parliament.uk
www.boris-johnson.com
Премијер Уједињеног Краљевства
Тренутна функција
Функцију обавља од 24. јула 2019.
МонархЕлизабета II
ПретходникТереза Меј
Тренутна функција
Функцију обавља од 23. јула 2019.
ПретходникТереза Меј
Министар иностраних послова Уједињеног Краљевства
13. јул 2016. — 9. јул 2018.
ПремијерТереза Меј
ПретходникФилип Хемонд
НаследникЏереми Хант
Градоначелник Лондона
4. мај 2008. — 9. мај 2016.
ПретходникКен Ливингстон
НаследникСадик Кан

Александер Борис де Фефел Џонсон (енгл. Alexander Boris de Pfeffel Johnson;[2] 19. јун 1964) британски је новинар и политичар Конзервативне странке, бивши је градоначелник Лондона од 2008. године до 2016. године, и тренутни премијер Уједињеног Краљевства. Био је представник Хенлија у парламенту и уредник магазина The Spectator. Дана 13. јула 2016. године именован је за министра спољних послова Велике Британије. [3]

На изборима 2015. године, Џонсон је изабран за посланика Уксбриџа и Јужног Рујслипа. Следеће године није тражио реизбор за градоначелника; он постао је истакнута личност успешне „гласајте за излаз” кампање за Брегзит на референдуму о чланству у ЕУ 2016. године. Након референдума Тереза Меј га је именовала министром спољних послова; он је две године касније поднео оставку у знак протеста због њеног приступа Брегзиту и Чекерског споразума. Након што је Меј поднела оставку 2019. године, он је изабран за конзервативног вођу и именован за премијера. Врховни суд је његову пророгацију парламента у септембру 2019. године прогласио незаконитом. На изборима 2019. Џонсон је довео Конзервативну странку до највеће парламентарне победе од 1987. године, освојивши 43,6% гласова - највећи удео било које странке од 1979. Уједињено Краљевство се повукло из ЕУ под условима ревидираног споразума о брегзитском повлачењу, улазећи у прелазни период и трговинске преговоре који су довели до Споразума о трговини и сарадњи између ЕУ и УК. Џонсон је предводио континуирани респонс Уједињеног Краљевства на пандемију Ковида 19.[4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Борис Џонсон је рођен 19. јуна 1964. године у Њујорку; отац му је турског порекла, наиме његов прадеда је био Осман Кемал који се покрстио као Вилфред Џонсон, док је његова бака потомак ванбрачне везе краља Џорџа II што га доводи у рођачке везе са великим бројем племића па чак и са Дејвидом Камероном. Са мајчине стране има руско-јеврејске корене.[5] Са породицом се преселио у Лондон када је имао пет година. Студирао је класичне науке на Универзитету у Оксфорду, а након студија се вратио у Лондон.[6]

Пошто је дипломирао, запослио се као саветник за менаџмент али је дао оставку након свега недељу дана. У вези са тим је и његова чувена изјава Колико год се трудио, нисам могао да гледам у графикон раста профита на видео-биму, а да не паднем у несвест.[7]

Након тога почео је да се бави новинарством, те је 1999. године постао уредник магазина The Spectator. Захваљујући том радном месту постао је запажен у јавности.[7]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Борис Џонсон је члан Конзервативне странке. 2001. године је изабран за представника Хенлија на Темзи у парламенту. Године 2004. је постао министар опозиције за културу, а 2005. године за просвету.[6]

У јулу 2007. године се повукао са функције министра опозиције за просвету како би могао да буде кандидат конзервативаца у изборима за градоначелника Лондона. Успео је да победи тадашњег градоначелника, Кена Ливингстона.[7]

Дана 24. јула 2019. године изабран је за британског премијера.[8][9]

У медијима[уреди | уреди извор]

Џонсон је глумио у једној епизоди чувене Би-Би-Сијеве серије EastEnders. Гостовао је и у популарним емисијама Have I Got News for You и Top Gear, што је повећало његову популарност међу гласачима.[7]

Пријем[уреди | уреди извор]

Соња Парнел описала је Џохсона као „најнеконвенционалнијег, а несавладивог политичара постблерове ере“.[10] Она исто тако наводи да га милиони људи поштују и цене.[10] Џајлс Едвардс и Џонатан Изаби су прокоментарисали да Џонсон има подршку „широког пресека јавности“,[11] са пријатељима који су га окарактерисали као „Хајнекен торијевца“ који може апеловати на гласаче на које други конзервативци немају утицаја (што је референца на рекламу за пиво).[12] Гимсон је изразио став да га „људи воле зато што их насмејава“,[13] напомињући да је постао „миљеник торијевских редова“.[14]

Протест након скандала политичке консултантске фирме Cambridge Analytica, 29. марта 2018

Парнел истиче да је током избора за градоначелника 2008. године „поларизовао мишљења до крајњих граница“,[15] а критичари су га различито рангирали у опсегу опција међу којима су „злобник, клован, расиста и фанатик“.[16] Пишући у часопису Гардијан, новинарка Поли Тојнби га је назвала „лакрдијашом, кицошом, самозатајним социопатом и серијским лажовом“,[17] док га је лабуристичка политичарка Хејзел Блерс назвала „гадним десничарским елитистом, са одвратним ставовима и криминалним пријатељима".[18] Он је такође је оптужен за сексизам, након што је вођу лабуриста Џеремија Корбина назвао „блузом велике девојке“ (што је британски сленг за слабу или преосетљиву особу),[19] а бившег премијера Дејвида Камерона „девојчицом“.[20] Камерон је за Џонсона рекао: „Ствар у вези с подмазаном прасетом је да успева да се провуче кроз туђе руке тамо где пуки смртници не успевају.“[21]

Џонсон је 2016. године подстакао поређење (идеолошко и физичко) са председником Сједињених Држава Доналдом Трампом.[22][23][24] У јуну 2016. године, Ник Клег га је описао као особу „попут Доналда Трумпа са тезаурусом“,[25] док га је колега конзервативни парламентарац Кенет Кларк описао као „бољу верзију Доналда Трампа“.[26] Трамп се сложио са поређењем, рекавши да Британци називају Џонсона „Британијом Трампом“.[27] Џонсон је у неколико наврата био критичан према Трампу пре него што је Трамп изабран;[28][29] он је хвалио Трампа као председника,[30] али се није слагао са неким од његових политичких ставова.[31][32] После Трамповог пораза 2020. године, Џонсон је рекао да је водио „освежавајући“ разговор са његовим наследником Џо Бајденом.[33]

У Економистовим наградама за крај 2018. године за „најгоре у британској политици“, Џонсону је додељена највиша награда, ону за „политичара који је највише учинио да изневери своју странку и земљу“.[34] Џонсон је описан као један од архитеката брегзитске „катастрофе“, и „најнеодговорнији политичар која је земља видела током дугог низа година“.[34]

Џонсон је описан као поларизујућа и контроверзна личност у британској политици.[35][36][37] Године 2019, Ајриш Тајмс га је описао као „дубоко поларизујућу фигуру, коју поштују многи старији конзервативци, док га други сматрају серијским лажовом и аморалним опортунистом који је продао Брегзит британском народу на бази лажних обећања“.[38] Џонсонов бивши шеф у Дејли Телеграфу Макс Хејстингс описао га је 2019. године као „сјајног забављача“, али га је оптужио да „[не брине] о било чему другом осим сопствене славе и задовољства“, критиковао је његове лидерске способности и описао га као „неподобног за националну управу".[39]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Croucher, Shane (23. 7. 2019). „Britain's new prime minister was a U.S. citizen for decades—until the IRS caught up with him”. Newsweek (на језику: енглески). Приступљено 25. 9. 2020. 
  2. ^ „Boris Johnson”. Who Do You Think You Are?. 20. 8. 2008. BBC. 
  3. ^ „It's One Nation under Boris Johnson's populist groove”. The Times. 15. 12. 2019. Приступљено 4. 1. 2021. 
  4. ^ „PM to update UK on 'steps to defeat' coronavirus”. BBC News. 30. 4. 2020. Приступљено 6. 10. 2020. 
  5. ^ „Upoznajte Borisa Džonsona”. Архивирано из оригинала на датум 17. 09. 2016. Приступљено 18. 07. 2016. 
  6. ^ а б Boris Johnson - Greater London Authority Архивирано на сајту Wayback Machine (26. новембар 2011), Приступљено 21. новембра 2011. (језик: енглески)
  7. ^ а б в г Boris Johnson Biography - Biography Online Архивирано на сајту Wayback Machine (6. децембар 2011), Приступљено 21. новембра 2011. (језик: енглески)
  8. ^ Lawless, Jill; Kirka, Danica (23. 7. 2019). „Boris Johnson chosen as new UK leader, now faces Brexit test”. AP NEWS. Приступљено 6. 8. 2019. 
  9. ^ „Boris Džonson i zvanično postao premijer Velike Britanije”. N1 Srbija. 24. 7. 2019. Приступљено 6. 8. 2019. 
  10. ^ а б Purnell 2011, стр. 1.
  11. ^ Edwards & Isaby 2008, стр. 47.
  12. ^ Kirkup, James (7. 1. 2015). „Boris Johnson goes looking for Conservative friends in the north”Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. The Telegraph. London. Приступљено 5. 5. 2021. 
  13. ^ Gimson 2012, стр. 20.
  14. ^ Gimson 2012, стр. 148.
  15. ^ Purnell 2011, стр. 345.
  16. ^ Purnell 2011, стр. 365.
  17. ^ Gimson 2012, стр. 279.
  18. ^ Edwards & Isaby 2008, стр. 110.
  19. ^ „Big girl's blouse: Johnson faces backlash over Corbyn jibe”. BBC News. 5. 9. 2019. Приступљено 19. 9. 2019. 
  20. ^ „Boris Johnson calls David Cameron 'girly swot' in leaked note”. The Guardian. London. 6. 9. 2019. Приступљено 19. 9. 2019. 
  21. ^ Drake, Matt (18. 10. 2019). „David Cameron calls Boris Johnson a 'greased piglet' before backing Brexit deal”. The Independent. London. Приступљено 23. 10. 2019. 
  22. ^ Chadwick, Vince (24. 5. 2016). „Donald Trump and Boris Johnson kiss and make Out”. Politico. 
  23. ^ Greenslade, Roy (29. 6. 2016). „New York Post compares Boris Johnson to Donald Trump”. The Guardian. London. 
  24. ^ „London mayor Boris Johnson eyes Trump-style insurgency in EU battle”. Newsweek. Reuters. 23. 3. 2016. 
  25. ^ Wright, Oliver (2. 6. 2016). „EU referendum: Boris Johnson is like Donald Trump 'with a thesaurus', claims Nick Clegg”. The Independent. London. 
  26. ^ „Ken Clarke: Boris Johnson is just a 'nicer Donald Trump<span style="padding-right:0.2em;">'Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. The Daily Telegraph. London. 30. 5. 2016. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 5. 5. 2021. 
  27. ^ „Trump on Johnson: 'They call him Britain Trump'. BBC News. 23. 7. 2019. 
  28. ^ McCann, Kate (21. 3. 2016). „Boris Johnson: 'I was mistaken for Donald Trump<span style="padding-right:0.2em;">'Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. The Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 2. 7. 2016. Приступљено 5. 5. 2021. 
  29. ^ „Trump's Muslim comments 'extraordinary': Ex London mayor Boris Johnson”. CNBC. 5. 6. 2016. 
  30. ^ Kentish, Benjamin (30. 6. 2019). „Boris Johnson praises Trump, saying US president has 'many, many good qualities'. The Independent. London. Приступљено 1. 7. 2019. 
  31. ^ Merrick, Rob (26. 6. 2018). „Boris Johnson explains why he 'admires' Trump and refuses to personally condemn his family separation policy”. The Independent. London. Приступљено 26. 6. 2018. 
  32. ^ Crilly, Rob (7. 5. 2018). „Boris Johnson warns Trump that abandoning Iran nuclear deal could spark 'dash for a bomb'. The Daily Telegraph. Приступљено 5. 5. 2021. 
  33. ^ Davis, Barney (11. 11. 2020). „Boris Johnson hails 'refreshing' chat with Joe Biden and refers to Donald Trump as 'previous President'. The Evening Standard. Приступљено 2. 2. 2021. 
  34. ^ а б „Our end-of-year awards celebrate the worst in politics”Неопходна новчана претплата. The Economist. 6. 12. 2018. ISSN 0013-0613. Архивирано из оригинала на датум 6. 12. 2018. Приступљено 5. 5. 2021. 
  35. ^ „Who is Boris Johnson, the man poised to be the next British leader?”. NBC News (на језику: енглески). 26. 5. 2019. 
  36. ^ Davies, Guy (23. 7. 2019). „Meet Boris Johnson: The UK's controversial new prime minister”. ABC News (на језику: енглески). Приступљено 8. 5. 2021. 
  37. ^ Blitz, James (23. 7. 2019). „Why is Boris Johnson such a divisive figure?”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала на датум 24. 7. 2019. Приступљено 5. 5. 2021. 
  38. ^ Staunton, Denis (23. 6. 2019). „Boris Johnson: The UK's deeply polarising next prime minister”. The Irish Times (на језику: енглески). Приступљено 8. 5. 2021. 
  39. ^ „I was Boris Johnson's boss: he is utterly unfit to be prime minister | Max Hastings”. The Guardian (на језику: енглески). 24. 6. 2019. Приступљено 19. 1. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]