Џорџ II

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џорџ II

Џорџ II
Џорџ II

Датум рођења 10. новембар 1683.
Место рођења Хановер (Свето римско царство)
Датум смрти 25. октобар 1760.(1760-10-25)(76 год.)
Место смрти Лондон (Велика Британија)
Претходник/ци Џорџ I
Наследник/ци Џорџ III
Порекло и породица
Династија Хановер
Отац Џорџ I
Мајка Софија Доротеја од Целе
Потомство Џорџ III

Џорџ II (Џорџ Август; 10. новембар 168325. октобар 1760) је био краљ Велике Британије и Ирске, војвода од Брунзвик-Линберга и кнез-изборник Светог римског царства од 11. јуна 1727. године до своје смрти. Син енглеског краља Џорџа I. Други монарх из династије Хановер био је последњи енглески монарх рођен ван Енглеске и последњи који је лично предводио војску (битка код Детингена 1743).

Био је познат по бројним сукобима са својим оцем и касније са својим сином. Оженио се принцезом Каролином од Брандебург-Анзбаха 1705. године са којом је имао три сина и пет кћери.

Са Шпанијом је 1729. године потписао мир, али је 1749. поново ушао у рат који је затим постао део рата за Аустријско наслеђе.

За време његове владавине 1752. у Енглеској је прихваћен грегоријански календар. Патриотска песма „Боже спаси краља“ је написана за време његове владавине.

Енглеска је земља где је поникла парламентарна владавина, — ту се она засновала. Енглеске су обичаје усвојили и други народи.

Парламентарна владавина[уреди]

За време његове владавине је већ утврђена парламентарна владавина. Тада, као ни данас, није ту било писанога устава, него само обичајем утврђених прописа. Сматрало се да је влада подељена између три власти: наследнога краља, дома наследних лордова (Горњи Дом), и народне скупштпне (Доњи Дом), састављене од изабраних посланика. Сматрало се да парламенат нема друге улоге до само да одобрава законе и буџет; краљ је бирао себи министре и имао извршну власт. Он је био (а и остао је) неодговоран; кад краљ учини што незаконито, онда се узима као да је то учинио с тога, што је рђаво саветован, и пред парламентом су одговорни министри, а не он. У ствари је он узимао за првога министра вођа странке која у скупштини има већину, стављао му у дужност да сам избере себи другове и остављао га да управља све дотле, док буде имао своју већину. На тај је начин сва власт била у рукама народне скупштине, а краљ и лордови били су управо само као неки украси.

Виговска влада[уреди]

Као и отац, ослањао се на виговце, јер је помоћу њих и дошао на престо. Како јакововци непрестано радише за стару династију (прво за сина Џејмса II, Џејмса III, а потом за његова унука Карла Едварда), виговци дуже држаху владу у својим рукама (с малим прекидом од 1689-1760), и све више учвршћиваху права парламентова, а нарочито за владе ових двају краљева, када је остварен главни догађај унутрашњега живота енглескога: састављање парламентарног министарства. Премда и министри беху по закону одговорни парламенту, ипак они нису зависили од њега; јер краљ није морао узети министре из парламентске већине, па ни од чланова парламентових. За ових краљева уђе у обичај да се министарство саставља од виђенијих чланова оне странке која је имала већину у парламенту. У почетку владе Џорџа II на челу је енглескога министарства стајао Роберт Валпол, који је свагда имао већину у парламенту, до које, истина, није долазио часним путом. Када је почео рат за аустријско наслеђе, Џорџ II и његов министар Волпол приђу Марији Терезији, али њиховој политици би противан парламенат, те га они распусте. Нови пак избори дадоше већину опозицији, и Валпол мораде одступити (1742). Од овога је времена утврђено да министарство одступа, које нема већине у парламенту. На овај су начин најзнатнија права крунина прешла на министарство, које је зависило од парламентске већине, или друкчије речено; парламенат је постао најзнатнијим телом у државном животу енглеском.

Изборни начин[уреди]

Енглески парламенат није био представник свих сталежа друштвених. По грофовствима се правом изборним користише само власници земљишта (ландлорди) и самостални домаћини с извесним годишњим приходима. Богатији власници земљишта припадаху виговцима, а средњи и мањи — торијевцима. Фермери, који од власника узимаху земљу под закуп, већином су при изборима зависили од тих власника. На тај су начин већином богатији људи долазили у парламенат, који су се при изборима служили и новцем. Осим тога, за парламенат су многи градови то право задобили још у средњем веку. Како неки од тих градова сасвим опадну, добију назив трула места. Њихови гласачи беху малобројни и било их је лако придобити. И по градовима је право изборно припадало само повлашћеним удружењима, а многи опет градови, који су се доцније развили, нису имали тога права. Према овом главни представници у доњем дому беху из сеоскога племства (џентри), у чији ред тежише да уђу и капиталисти, који обогативши се трговином, гледаху да стекну имања и удела у државним пословима. Како чланови доњега дома беху поткупљиви, Валпол се и могао држати двадесет година, било новцем, било другим повластицама.

Колонијална политика[уреди]

Индија[уреди]

Индија бејаше у XVIII столећу насељенија од Европе, али не сачињаваше један народ и од пре много столећа становништвом њеним владали су само страни освајачи. Последња владавина, која је заснована у XVI столећу, била је владавина једнога татарскога владаоца, Великога Могула, настањенога у Делхима, који у XVII столећу бејаше саставио све индијске земље у једну државу. У XVIII столећу ова је држава већ срушена, и у Индији не бејаше више друге власти осем негдашњих обласних управника, који бејаху постали независни господари, и старешина појединих војничких чета, који међу собом ратоваху с најмљеним војницима.

Француска и енглеска влада бејаху основале у Индији свака по једну повлашћену трговачку компанију. Ове две компаније (француска и енглеска) бејаху подједнако уређене; свака имађаше на обали по неколико градова, заштићених тврђавама и снабдевених магацинима; оне ту издржаваху трговинско, чиновничко особље, нешто војске и по једнога управника (гувернера). Компаније на тај начин бејаху као мале државе. У ХVШ столећу, зарад одбране својих притежања, морадоше узети учешћа у ратовима, које међу собом вођаху мали господари те земље. У брзо се увиде, да једне мала војска, уређена и дисциплинована по европском начину, може тући велику уређену војску и да се од индијских војника може створити изврсна европска војска. Тада бише уређене сипајске (Сипај (cipaye, енглески sepoy, персијски sipahi) у Индији значи војника, ратника, који је у служби европљана а нарочито Енглеза.) чете, састављене из урођеничких најамника, под европским официрима и наоружане по европски. То је био проналазак директора француске компаније, Диплекса, а енглеска га компанија усвоји и њим се користи.

Сукоби са Француском[уреди]

Ратови ХVIII века покварили су равнотежу и дали су Енглеској поморску и колонијалну надмоћност. Француска Компанија бејаше почела освајање Индије, а ратна морнарица бејаше опет обновљена и славно се такмичила с морнарицом енглеском (1740.—48.), кад рат поново отпоче (1756.).

У Британији не појимаху праву важност, коју би могло имати једно колонијално царство. Насеобине су се у ово доба гледале само као притежања или баштине са којих се може збирати кафа, индиго, шећерна трска итд., и највише су се ценили Антили. Простране области у Северној Америци изгледаху као да су бескорисна притежања, а влада није ни марила да види своје поданике, како се селе у насеобине; она је више волела да их чува у земљи. Нико тада није веровао, да би било корисније за Француску, да има и онамо преко океана милионе Француза. Један министар Луја XV, д'Аржансон, говорио је, да би он, кад би био краљ Француске, све насеобине дао за једну главицу од чиоде, а Волтер налажаше да је смешно, што Французи и Енглези ратују „за неколико јутара снежне земље”, како је он назвао земље на Охију.

Енглеска у то доба доби за министра Виљема Пита, који предвиђаше важност ових тако презрених насеобина. Он хоћаше да Енглеска постане прва поморска сила на свету, те да би и енглески бродови били једини бродови за вођење трговине. Енглеска се индустрија бејаше почела развијати, и њој су били потребни извозни тргови; велики енглески трговци потпомогоше Пита и израдише, да скупштина одобри врло велике суме, које су му биле потребне, да уништи француску морнарицу и освоји њене насеобине. Француска морнарица би уништена; министар марине изјави, да бродови, који су још били преостали, нису више кадри да се опиру Енглезима и продаде их приватним лицима. Енглеска морнарица постаде господар мора и могаде заузети француске Антиле, који бејаху остављени без одбране.

У Северној Америци француски ловци из Канаде, удружени са Индијанцима, најпре бејаху одбили многобројније енглеске досељенике. Али Енглези добише помоћи од своје владе, док француско министарство остави Канађане самим себи, и они морадоше подлећи у борби с многобројнијим непријатељем. — У Индији, директор Француске Компаније, Диплекс, бејаше задобио доста области, но Компанија попусти наговарању са стране, да напусти та завојевања и да Диплекса позове у Француску. То је била једна чисто трговачка компанија, која је гледала само на стварну корист, то јест да своју имаовину претвори у новац, а влада се опет умеша и изјави да Диплекс није у праву (1754.) (У време ратовања Диплекс је утрошио много својега и пријатељскога новца (13.000.000 дин). и освојио пространа области са 30 милиона становника. Одузето му је гувернерство на захтевање енглеске владе и неразумних чланова Француске Компаније, који су хтели трговину и дивиденду, а не победе и ново неко краљевство, као да то краљевство не би оснажило трговину и повећало дивиденду. Диплекс се вратио у Француску тако рећи без игде ичега. Молио је да му влада или Компанија врати утрошени новац, али од тражења би одбијен, те умре у крајњој сиромаштини (1763.). Његовим плановима користили су се Енглези много више него Французи.) После четири године Енглеска Компанија поче освајати бенгалску област и нападати притежања Француске Компаније. Влада покуша да их брани, али с недовољном снагом. — По Париском Уговору (1763.) Француска уступи Енглеској Канаду и више антилских острва, а Шпанији Лујзиану и обвеза се, да више не држи војску у Индији. То је значило да се Француска за у будуће одриче колонијалнога царства.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Џорџ I
краљ Велике Британије и Ирске
1727—1760
Наследник:
Џорџ III
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}