Бразилска висораван
| Бразилска висораван | |
|---|---|
 Бразилске планине | |
| Географске карактеристике | |
| Ндм. висина | 2.891 m |
| Координате | 22° 28′ 00″ Ј; 45° 00′ 00″ З / 22.466667° Ј; 45° З 22° 28′ 00″ Ј; 45° 00′ 00″ З / 22.466667° Ј; 45° З |
| Географија | |
  Бразилска висораван | |
| Републике | Бразил |
| Геологија | |
| Старост стена | Прекамбријuм |
| Врста планине | Громадне |
Бразилска висораван (порт. Planalto Brasileiro), (Бразилска висија, Бразилски плато или Бразилске планине) је висораван која се простире у источном и средишњем делу Јужне Америке. Захвата простор између 4° јгш на северу и 30° јгш на југу, до приатлантских низија на истоку и линије Маморе[1]-Гран Чако[2][3] на западу. Северна граница представљена је раседима десних .притока Амазона. Укупна површина висије је око 5 милиона километара квадратних и захвата највећи део државе Бразил.[4][5]
Геологија
[уреди | уреди извор]Бразилска висораван представља остатак најстаријих стена Јужне Америке, тј. Бразилског штита. Основа је изграђена од прекамбријских стена (шкриљац, гнајс, гранит), који до изражаја долазе на истоку и северу. У средишњем делу штит је прекривен палеозојским пешчарима и конгломератима, док се на југу јављају базалтни платои. Висија је највише издигнута у јужном и источном делу и благо је нагнута ка западу. Тектонским покретима херцинске[6][7][8] и алпске орогенезе[9][10][11] плато је разломљен великим котлинама и удолинама, а затим знатно засвођен, па је примио облик громадних планина.
Морфолошки гледано Бразилска висија није јединствена целина, већ се у њој може издвојити три области. Источнобразилска планинска област („шапада“) обухвата источне делове висије од развођа река Токантис и Сан Франсиско. Основа јој је од прекамбријских стена, а за време херцинске и алпске орогенезе је засвођена и разломљена о чему сведочи низ шапада - Сера Герал до Гојаш, Сера ду Пјауји и др. Издвајају се и планине Дијамантина и Сера Еспињасу, просечних висина 1.000-1.500 метара. Сви токови који се сливају са шапада припадају сливу Атлантског океана.
Западнобразилски степенасти пинеплен („таблејрос“) се развио на палеозојским акумулацијама, а карактеришу га столова узвишења. Рељеф је нагнут од запада ка истоку и рашчлањен је раседима река Тапажос, Шингу и Ирири, као и бројним другим мањим токовима. ово је уједно и најнижи део висоравни са висинама од 250 до 800 метара.
Јужнобразилски вулкански плато обухвата јужне делове висије око реке Паране. Планине су прекривене пешчарима и пресечене интрузијама дијабаза и базалта, док се у нижим деловима јављају и мезозојске акумулације. Простор око Рио де Жанеира је највиши део Бразилске висије. Овде се попут венца нижу планине Сера Мар (1.810 м), Агуљас Неграс (Итаија 2.821 м) и Капарао са највишим врхом висије — Бандеира 2.891 метар.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Molina-Carpio, Jorge; Espinoza, Jhan Carlo; Vauchel, Philippe; Ronchail, Josyane; Gutierrez Caloir, Beatriz; Guyot, Jean-Loup; Noriega, Luis (2017). „Hydroclimatology of the Upper Madeira River basin: Spatio-temporal variability and trends”. Hydrological Sciences Journal. 62 (6): 911—927. Bibcode:2017HydSJ..62..911M. S2CID 133578964. doi:10.1080/02626667.2016.1267861.
- ^ Dinerstein, Eric; et al. (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. PMC 5451287
. PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014.
- ^ Don Nicol. „A postcard from the central Chaco” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2009-02-26. г. Приступљено 2009-01-23. „alluvial sandy soils have P (phosphorus) levels of up to 200–300 ppm”
- ^ „Brazilian Highlands”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-05.
- ^ Greenbaum, Harry (2009). Brazil (на језику: енглески). Infobase Publishing. стр. 16—18. ISBN 978-1-4381-0490-4.
- ^ Lee, K. Y. (1989). „Geology of petroleum and coal deposits in the North China Basin, Eastern China”. USGS Bulletin 1871. Архивирано из оригинала 2019-09-13. г. Приступљено 2017-09-17. Table 1, p. 3.
- ^ Martínez Catalán, José R. (2012-07-01). „The Central Iberian arc, an orocline centered in the Iberian Massif and some implications for the Variscan belt”. International Journal of Earth Sciences (на језику: енглески). 101 (5): 1299—1314. Bibcode:2012IJEaS.101.1299M. ISSN 1437-3262. S2CID 195334509. doi:10.1007/s00531-011-0715-6.
- ^ Crespo-Blanc, Ana; Orozco, Miguel (1991-10-01). „The boundary between the Ossa-Morena and Southportuguese Zones (Southern Iberian Massif): Major suture in the European Hercynian Chain”. Geologische Rundschau (на језику: енглески). 80 (3): 691—702. Bibcode:1991GeoRu..80..691C. ISSN 1432-1149. S2CID 128688878. doi:10.1007/BF01803695.
- ^ Moores, E.M., Fairbridge, R.W. (Editors), 1998: Encyclopedia of European and Asian Regional Geology. Encyclopedia of Earth Sciences Series, London, 825 pp.
- ^ Petrović, Dragutin; Manojlović, Predrag (2003). Geomorfologija (на језику: српски). Belgrade: University of Belgrade Faculty of Geography. стр. 60. ISBN 86-82657-32-5.
- ^ Parrish, Randall R.; Parrish, Claire M.; Lasalle, Stephanie (мај 2018). „Vein calcite dating reveals Pyrenean orogen as cause of Paleogene deformation in southern England”. Journal of the Geological Society. 175 (3): 425—442. Bibcode:2018JGSoc.175..425P. ISSN 0016-7649. S2CID 134690307. doi:10.1144/jgs2017-107.
Литература
[уреди | уреди извор]- Вујадиновић, С. (2009): Регионална географија Јужне Америке, Географски факултет, Београд
- Geology and Mineral Resource Assessment of the Venezuelan Guayana Shield, USGS Bulletin 2062. US Government Printing Office. 1993. стр. 10—15.
- Wray, Robert (2010). Migon, Piotr, ур. The Gran Sabana: The World's Finest Quartzite Karst?, in Geomorphological Landscapes of the World. Springer. стр. 80—81. ISBN 9789048130542.
- „Geociências: IBGE revê as altitudes de site Pontos culminates” [Geosciences: IBGE revises the altitude of seven high points] (Саопштење) (на језику: португалски). Brasília: Brazilian Institute of Geography and Statistics (IBGE). 2016-02-29. Приступљено 2016-03-02.
- Hollowell, T.; Reynolds, R.P. (2005). „Checklist of the Terrestrial Vertebrates of the Guiana Shield” (PDF). Bulletin of the Biological Society of Washington. 13.
- Stachowicz, Izabela; Ferrer Paris, José Rafael; Quiroga-Carmona, Marcial; Moran, Lisandro; Lozano, Cecilia (2020). „Baseline for monitoring and habitat use of medium to large non-volant mammals in Gran Sabana, Venezuela”. Therya. 11 (2): 169—179. doi:10.12933/therya-20-891 .
- Vari, R.P.; Ferraris Jr., C.J.; Radosavljevic, A.; Funk, V.A. (2009). „Checklist of the freshwater fishes of the Guiana Shield” (PDF). Bulletin of the Biological Society of Washington. 17.
- Ferrer-Paris, José R; Lozano, Cecilia; Cardozo-Urdaneta, Arlene; Thomas Cabianca, Arianna (2016). „Indicative response of Oxysternon festivum Linné (Coleoptera: Scarabaidae) to vegetation condition in the basin of the Orinoco river, Venezuela”. Journal of Insect Conservation. 20 (3): 527—538. S2CID 17263106. doi:10.1007/s10841-016-9886-6.
- Costa, Mauro; Viloria, Ángel L.; Hubber, Otto; Attal, Stéphane; Orellana, Andrés (2013). „Lepidoptera del Pantepui. Parte I: Endemismo y caracterización biogeográfica”. Entomotropica. 28 (3): 193—217. Архивирано из оригинала 27. 8. 2016. г. Приступљено 25. 6. 2016.
- Funk, V.; Hollowell, T.; Berry, P.; Kelloff, C.; Alexander, S.N. (2007). „Checklist of the Plants of the Guiana Shield (Venezuela: Amazonas, Bolivar, Delta Amacuro; Guyana, Surinam, French Guiana)” (PDF). Contributions from the United States National Herbarium. 55.
- Hammond, David S. (ed.) (2005) Tropical Forests of the Guiana Shield CABI Publishing, Wallingford, UK, ISBN
- „Colombia | Ramsar”.
- Rull, V.; Vegas-Vilarrúbia, T.; Safont, E. (2016). „The Lost World's pristinity at risk” (PDF). Diversity and Distributions. 22 (10): 995—999. S2CID 23002053. doi:10.1111/ddi.12469. hdl:10261/137349 .
- „The Gran Chaco”. WWF. Приступљено 2017-07-06. „The Gran Chaco was one of the last frontiers in South America – but agricultural development, largely driven by soy, is gathering pace.”
- „Impenetrable olvido (..tan bajo el valor de la tierra que con dos campañas, sobra..)” (на језику: шпански). AMBIENTE-ARGENTINA. Архивирано из оригинала 2012-07-09. г. Приступљено 2008-09-09.
- „Cada vez más Uruguayos compran campos Guaranés” (PDF) (на језику: шпански). Consejo de Educacion Secundaria de Uruguay. 26. 6. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 2. 2009. г.
- „Jatropha en el Chaco” (на језику: шпански). Diario ABC Digital. Архивирано из оригинала 07. 07. 2011. г. Приступљено 2008-09-09.
- „Jatropha Chaco” (на језику: шпански). Incorporación del cultivo Jatropha Curcas L en zonas marginales de la provincia de chaco. Архивирано из оригинала 2008-10-11. г. Приступљено 2008-09-09.
- „Aprovechamiento de recursos vegetales y animales para la produccion de biocombustibles” (PDF) (на језику: шпански). INTA. 26. 6. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 9. 2010. г.
- „Varias iniciativas están en marcha con vistas a la producción de biodiesel” (на језику: шпански). RIEDEX / Ministerio de Industria y Comercio (de Paraguay). Архивирано из оригинала 2009-03-08. г. Приступљено 2008-09-09.
- „Deforestation in Paraguay: Over 1500 football pitches lost a day in the Chaco”. World Land Trust. 30. 11. 2009. Архивирано из оригинала 23. 8. 2010. г. Приступљено 14. 1. 2010.
- H. Ricardo Grau, Ignacio Gasparri (27. 6. 2008). „Deforestation and fragmentation of Chaco dry forest in NW Argentina (1972–2007)”. Архивирано из оригинала 1. 2. 2013. г.
- Bernio, Julio César (24. 9. 2013). „Conquest by chainsaw”. www.dandc.eu.
- MacDonald, Christine (2014-07-28). „The Tragic Deforestation of the Chaco”. Rolling Stone. Приступљено 2017-07-06.
- Matte, P. (2001). „The Variscan collage and orogeny (480 ±290 Ma) and the tectonic definition of the Armorica microplate: a review”. Terra Nova. 13 (2): 122—128. Bibcode:2001TeNov..13..122M. S2CID 129727506. doi:10.1046/j.1365-3121.2001.00327.x.
- Ziegler, P.A. (1990). Geological Atlas of Western and Central Europe (2 изд.). Shell Internationale Petroleum Maatschappij BV. ISBN 978-90-6644-125-5.
- von Raumer, J.; Stampfli, G.M.; Borel, G.D.; Bussy, F. (2002). „The organisation of pre-Variscan basement areas at the north-Gondwanan margin” (PDF). International Journal of Earth Sciences. 91 (1): 35—52. Bibcode:2002IJEaS..91...35V. S2CID 131617311. doi:10.1007/s005310100200.
- von Raumer, J.; Stampfli, G.M.; Bussy, F. (2003). „Gondwana-derived microcontinents - the constituents of the Variscan and Alpine collisional orogens”. Tectonophysics. 365 (1–4): 7—22. Bibcode:2003Tectp.365....7V. CiteSeerX 10.1.1.430.1420 . doi:10.1016/S0040-1951(03)00015-5.
- Stampfli, GM; Borel, GD (2004). „The TRANSMED Transects in Space and Time: Constraints on the Paleotectonic Evolution of the Mediterranean Domain”. Ур.: Cavazza W; Roure F; Spakman W; Stampfli GM; Ziegler P. The TRANSMED Atlas: the Mediterranean Region from Crust to Mantle. Springer Verlag. ISBN 978-3-540-22181-4.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
