Пређи на садржај

Бразилска висораван

Бразилска висораван
Бразилске планине
Географске карактеристике
Ндм. висина2.891 m
Координате22° 28′ 00″ Ј; 45° 00′ 00″ З / 22.466667° Ј; 45° З / -22.466667; -45 22° 28′ 00″ Ј; 45° 00′ 00″ З / 22.466667° Ј; 45° З / -22.466667; -45
Географија
Бразилска висораван на карти Бразила
Бразилска висораван
Бразилска висораван
РепубликеБразил
Геологија
Старост стенаПрекамбријuм
Врста планинеГромадне

Бразилска висораван (порт. Planalto Brasileiro; Бразилска висија, Бразилски плато или Бразилске планине) је висораван која се простире у источном и средишњем делу Јужне Америке. Захвата простор између 4° јгш на северу и 30° јгш на југу, до приатлантских низија на истоку и линије Маморе[1]-Гран Чако[2][3] на западу. Северна граница представљена је раседима десних .притока Амазона. Укупна површина висије је око 5 милиона километара квадратних и захвата највећи део државе Бразил.[4][5]

Геологија

[уреди | уреди извор]

Бразилска висораван представља остатак најстаријих стена Јужне Америке, тј. Бразилског штита. Основа је изграђена од прекамбријских стена (шкриљац, гнајс, гранит), који до изражаја долазе на истоку и северу. У средишњем делу штит је прекривен палеозојским пешчарима и конгломератима, док се на југу јављају базалтни платои. Висија је највише издигнута у јужном и источном делу и благо је нагнута ка западу. Тектонским покретима херцинске[6][7][8] и алпске орогенезе[9][10][11] плато је разломљен великим котлинама и удолинама, а затим знатно засвођен, па је примио облик громадних планина.

Рораима (2.891 м) — највиши врх висије

Морфолошки гледано Бразилска висија није јединствена целина, већ се у њој може издвојити три области. Источнобразилска планинска област („шапада“) обухвата источне делове висије од развођа река Токантис и Сан Франсиско. Основа јој је од прекамбријских стена, а за време херцинске и алпске орогенезе је засвођена и разломљена о чему сведочи низ шапада - Сера Герал до Гојаш, Сера ду Пјауји и др. Издвајају се и планине Дијамантина и Сера Еспињасу, просечних висина 1.000-1.500 метара. Сви токови који се сливају са шапада припадају сливу Атлантског океана.

Западнобразилски степенасти пинеплен („таблејрос“) се развио на палеозојским акумулацијама, а карактеришу га столова узвишења. Рељеф је нагнут од запада ка истоку и рашчлањен је раседима река Тапажос, Шингу и Ирири, као и бројним другим мањим токовима. ово је уједно и најнижи део висоравни са висинама од 250 до 800 метара.

Јужнобразилски вулкански плато обухвата јужне делове висије око реке Паране. Планине су прекривене пешчарима и пресечене интрузијама дијабаза и базалта, док се у нижим деловима јављају и мезозојске акумулације. Простор око Рио де Жанеира је највиши део Бразилске висије. Овде се попут венца нижу планине Сера Мар (1.810 м), Агуљас Неграс (Итаија 2.821 м) и Капарао са највишим врхом висије — Бандеира 2.891 метар.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Molina-Carpio, Jorge; Espinoza, Jhan Carlo; Vauchel, Philippe; Ronchail, Josyane; Gutierrez Caloir, Beatriz; Guyot, Jean-Loup; Noriega, Luis (2017). „Hydroclimatology of the Upper Madeira River basin: Spatio-temporal variability and trends”. Hydrological Sciences Journal. 62 (6): 911—927. Bibcode:2017HydSJ..62..911M. S2CID 133578964. doi:10.1080/02626667.2016.1267861. 
  2. ^ Dinerstein, Eric; et al. (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. PMC 5451287Слободан приступ. PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014. 
  3. ^ Don Nicol. „A postcard from the central Chaco” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2009-02-26. г. Приступљено 2009-01-23. „alluvial sandy soils have P (phosphorus) levels of up to 200–300 ppm 
  4. ^ „Brazilian Highlands”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-05. 
  5. ^ Greenbaum, Harry (2009). Brazil (на језику: енглески). Infobase Publishing. стр. 16—18. ISBN 978-1-4381-0490-4. 
  6. ^ Lee, K. Y. (1989). „Geology of petroleum and coal deposits in the North China Basin, Eastern China”. USGS Bulletin 1871. Архивирано из оригинала 2019-09-13. г. Приступљено 2017-09-17. Table 1, p. 3. 
  7. ^ Martínez Catalán, José R. (2012-07-01). „The Central Iberian arc, an orocline centered in the Iberian Massif and some implications for the Variscan belt”. International Journal of Earth Sciences (на језику: енглески). 101 (5): 1299—1314. Bibcode:2012IJEaS.101.1299M. ISSN 1437-3262. S2CID 195334509. doi:10.1007/s00531-011-0715-6. 
  8. ^ Crespo-Blanc, Ana; Orozco, Miguel (1991-10-01). „The boundary between the Ossa-Morena and Southportuguese Zones (Southern Iberian Massif): Major suture in the European Hercynian Chain”. Geologische Rundschau (на језику: енглески). 80 (3): 691—702. Bibcode:1991GeoRu..80..691C. ISSN 1432-1149. S2CID 128688878. doi:10.1007/BF01803695. 
  9. ^ Moores, E.M., Fairbridge, R.W. (Editors), 1998: Encyclopedia of European and Asian Regional Geology. Encyclopedia of Earth Sciences Series, London, 825 pp.
  10. ^ Petrović, Dragutin; Manojlović, Predrag (2003). Geomorfologija (на језику: српски). Belgrade: University of Belgrade Faculty of Geography. стр. 60. ISBN 86-82657-32-5. 
  11. ^ Parrish, Randall R.; Parrish, Claire M.; Lasalle, Stephanie (мај 2018). „Vein calcite dating reveals Pyrenean orogen as cause of Paleogene deformation in southern England”. Journal of the Geological Society. 175 (3): 425—442. Bibcode:2018JGSoc.175..425P. ISSN 0016-7649. S2CID 134690307. doi:10.1144/jgs2017-107. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]