Василије Романович
Василије Романович (Кијев, око 1718 – Хопово, 1773) је био руски, односно украјински сликар,[1] иконописац, живописац и портретиста. Звали су га Василије из Мале Русије.
Биографија[уреди | уреди извор]
Студирао је на Духовној академији Кијево-печерске лавре, која је у то време била велики центар православне теолошке мисли, педагогије, издавачке делатности и уметности и где је настао словенски барок.
Године 1737. са непуних двадесет година је сликао сцене страшног суда и апокалипсе у Претеченско-Борисоглебској цркви у Кијеву. Мада је уништено у пожару, ово његово дело се сматра најзначајнијим спомеником кијевског монументалног сликарства из епохе барока.[1]
Четрдесетих година 18. века је дошао у Карловачку митрополију, доневши са собом искуства барокизираног словенског сликарства ослоњеног на западноевропске предлошке, при чему се традиционално религиозне теме приказују у оквирима историјског сликарства и реалистичким приступом.[2]
Наиме, традиционални иконографски мотиви по српско-византијским узорима из старијег средњег века, временом су се мењали под све већим утицајем реализма. Међутим, Срби у Хрватској су се веома резервисано односили према уношењу западњачких елемената у српску уметност због покушаја унијаћења, али су они у другој половини 18. века ипак преовладали,[3] не само услед све веће повезаности српског вишег свештенства са Бечом, где су Срби све чешће долазили на школовање, већ и преко веза са Русијом, у којој је Петар Велики настојао да тековине западне културе искористи за унапређење руске културе, што се одразило и у црквеној иконографији.[4]
Василије Романович је претежно боравио у западним областима Карловачке митрополије. У то време је настао портрет пакрачког епископа Софронија Јовановића, као и две реплике истог.[1]
По наруџбини епископа урадио је и иконе за иконостас придворне цркве у Пакрацу (1757–1758).[1] Готово сигурно је он довршио иконостас у саборној цркви Свете Тројице у Пакрацу, а вероватно му је била поверена и израда зидних слика у саборници, које су нестале у последњој деценији 18. века, у реформи коју је спровео загребачки архитекта Херман Боле. Барокни грб Пакрачко-славонске епархије, који су носила два анђела, на чеоној фасади Романович је израдио са још једним својим неименованим сарадником.[5]
Верује се да су неколико икона на платну већег формата, као што су „Тајна вечера“ и „Света Тројица“, настале у време његовог боравка у Пакрацу.[1]
Управо захваљујући вези са епископом Софронијем,[6] у то време је добио велики посао на изради иконостаса у манастиру у Доњој Обријежи, Доњим Граховљанима код Дарувара[6] и у Слатинском Дреновцу,[1] код Ораховице, његов једини сигнирани иконостас, из 1758.[4] кога су спалиле усташе 1941. у Другом светском рату. Непосредно пред рат, историчар уметности, Иван Бах, је обишао цркву и снимио иконостас у целини, али и престоне иконе и двери посебно. Захваљујући његовим снимцима сачувана је успомена на ово Романовичево дело.[7]
Нагла смрт епископа Софронија у децембру 1757. је прекинула њихову сарадњу.[6]
Године 1758. године је први пут боравио у манастиру Хопово, као гост братства. Године 1759. је радио на осликавању иконостаса у цркви Арханђела Михаила и Гаврила у Костајници. Исте године је израдио портрет новог пакрачког епсикопа Арсенија Радивојевића, као и више икона.[1]
Приписује му се неколико сликарских радова у црквама у Срему, као што су иконе на царским дверима из манастира Бешеново, довршене 1770, иконе са ликовима апостола Томе и Луке из цркве села Свилош, иконе са сценама из Христовог и Богородичиног живота из ризнице Саборне цркве у Сремским Карловцима и иконе са фигурама апостола које су припадале иконостасу цркве манастира Велика Ремета[1] из 1753., који није сачуван.[8] Године 1771. је урадио две велике композиције на платну „Тајна вечера“ и „Вечера у дому Симона фарисеја“, за трпезарију у манастиру Хопово.[1]
Поново се 1766. вратио у манастир Хопово, као искушеник, где се претпоставља да је остао до краја живота.[1]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж з и Галерисјке вести 2016, стр. 3.
- ^ Галерисјке вести 2016, стр. 2.
- ^ Бах 1949, стр. 185.
- ^ а б Бах 1949, стр. 196.
- ^ Кучековић 2014, стр. 607.
- ^ а б в Кучековић 2014, стр. 608.
- ^ Давидов 1968.
- ^ Споменици културе & Манастир Велика Ремета.
Литература[уреди | уреди извор]
- „У фокусу Василије Романович - Рођење Св. Јована око 1765–1766” (PDF). Галеријске вести. Нови Сад: Галерија Матице српске. 31–32. 2016. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 04. 2017. г. Приступљено 19. 01. 2021.
- Давидов, Динко (1969). „Украјински утицаји на српску уметност средине XVIII века и сликар Василије Романович”. Зборник Матице српске за ликовне уметности. Нови Сад: Матица српска. 5. ISSN 0352-6844.
- Бах, Иван (1949). Јарослав Шидак, ур. „Прилози повијести српског сликарства у Хрватској од краја XVII до краја XXVIII вијека” (PDF). Хисторијски зборник. Загреб: Матица српска. 2.[мртва веза]
- „Споменици културе у Србији - Манастир Велика Ремета”. Национални центар за дигитализацију.
- Кучековић, Александра (2014). „Епископ Софроније Јовановић (1743-1757) и барокни културни модел у Пакрачко-славонској епархији”. Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“. Нови Сад: Епархија сремска СПЦ, Одсек за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, Мало историјско друштво – Нови Сад. ISBN 978-86-87513-35-8.
