Васил Левски

Васил Иванов
Vasil Levski.jpg
Васил Иванов звани Левски
Пуно имеВасил Иванов Кунчев
Датум рођења(1837-07-18)18. јул 1837.
Место рођењаКарлово
 Османско царство
Датум смрти19. фебруар 1873.(1873-02-19) (35 год.)
Место смртиСофија
 Османско царство
Споменик у родном Карлову, Бугарска.
Биста Васила Левског у Димитровграду

Васил Иванов[1] (буг. Васил Иванов Кунчев;[2] Карлово, 18. јул 1837Софија, 19. фебруар 1873)[3] је био бугарски револуционар, идеолог, стратег и теоретичар бугарске националне револуције, вођа борбе за ослобођење од османске владавине.

Левски је гледао даље од чина ослобођења и замишљао је бугарску републику етничке и верске једнакости, која у великој мери одражава либералне идеје Француске револуције и савременог западног друштва. Он је рекао: „Бићемо слободни у потпуној слободи тамо где живe Бугарi: у Бугарској, Тракији, Македонији; људи ма које националности који живе под овим нашим небом, биће у свему једнаки по правима са Бугарима. Левски је сматрао да све верске и етничке групе које живе у слободној Бугарској уживају једнака права.[4][5][6] У Бугарској и Србији је обележен споменицима, а његово име носе бројне националне институције. Године 2007. био је на првом месту у националној телевизијској анкети као највећи Бугарин свих времена.[7]

Историјска залеђина[уреди | уреди извор]

Економске потешкоће Османског царства из 19. века довеле су до његовог оличења као „болесника Европе“.[8] Реформе које су планирали султани суочиле су се са непремостивим потешкоћама.[9] Бугарски национализам се постепено појавио средином 19. века са економским успоном бугарских трговаца и занатлија, развојем народног образовања финансираног од Бугара, борбом за аутономну бугарску цркву и политичким акцијама у правцу формирања посебне бугарске државе.[10] Први и Други српски устанак су поставили темеље аутономне Србије током касних 1810-их,[11] а Грчка је успостављена као независна држава 1832. године, након Грчког рата за независност.[12] Међутим, подршка стицању независности кроз оружану борбу против Османлија није била универзална. Револуционарно расположење било је концентрисано углавном међу образованијим и урбаним секторима становништва. Било је мање подршке за организовану побуну међу сељаштвом и богатијим трговцима и занатлијама, који су се плашили да ће османске репресалије угрозити економску стабилност и раширено власништво над земљом на селу.[13]

Биографија[уреди | уреди извор]

Левски је рођен у Карлову, 1837. године. Замонашио се у двадесет четвртој години, постао јерођакон, али је касније напустио цркву и прикључио се либералном покрету. Године 1862. Левски је отишао у Србију да се као добровољац придружи Бугарској легији коју је основао такође бугарски револуционар, Георги Раковски. Завршио је у Београду војну академију.[14] Између 1862. и 1868. године учествовао је у свим бугарским борбама против Османског царства.

Крајем 1860-их, Левски је развио револуционарну теорију, које је значила одлучан корак ка бугарском покрету ослобођења. Ова теорија је видела национално ослобађање као подизање на оружје свих Бугара у Османском царству. Устанак би требало да припреми, води и координише централна револуционарна организација. Ова организација би требало да има више локалних револуционарних комитета у свим деловима Бугарске и требало би да делује потпуно независно од било које стране силе.

Левски је такође одредио и будућу форму владавине у ослобођеној Бугарској - демократску републику, која почива на принципима Повеље Људских и Грађанских Права Француске револуције.

До одласка у Бугарску, радио је као трговачки помоћник у Крагујевцу. Левски је почео да поставља локалне комитете 1869. године. До средине 1872. године успео је да успостави јаку мрежу комитета у више бугарских градова и села који су били у сталној вези и примали наређења од тајне владе у граду Ловечу. Комитети су набављали оружје, организовали борбене одреде, и казнене акције против османских званичника и бугарских издајника.

У мају 1872, Бугарски револуционарни централни комитет и Интерна револуционарна организација су се спојиле у једну организацију, убеђени да ће координација рада донети опште добро.

На јесен 1872. османска полиција је ушла у траг неколико комитета у североисточној Бугарској, укључујући и главни штаб организације у Ловечу, након што су активисти револуционарне организације опљачкали османску пошту да би набавили новац за куповину оружја. Хапшења многих револуционара су била претња уништењу организације. У покушају да спасе документацију, Левског су ухапсиле османске власти и обесиле у Софији, фебруара 1873. године.

Подигнут му је у родном Карлову велики споменик, након Првог светског рата.

Револуционарна теорија и идеје[уреди | уреди извор]

Крајем 1860-их, Левски је развио револуционарну теорију која је бугарски ослободилачки покрет видела као оружани устанак свих Бугара у Османском царству. Устанак је требало да припрема, контролише и интерно координише централна револуционарна организација, која је требало да укључи локалне револуционарне комитете у свим деловима Бугарске и да делује независно од било каквих страних фактора.[15][16] Теорија Левског произишла је из поновљених неуспеха да се идеје Раковског ефикасно спроведу, као што је употреба оружаних одреда (чета) са седиштем у иностранству за изазивање опште побуне.[17][18][19] Левскијева идеја о потпуно независној револуцији, међутим, није наишла на одобравање целокупног становништва — заправо, он је био једини истакнути бугарски револуционар који ју је заговарао. Уместо тога, многи су интервенцију великих сила сматрали изводљивијим решењем.[20]

Рељеф Васила Левског у бугарској амбасади у Паризу.

Левски је замишљао Бугарску као демократску републику,[5][21] повремено налазећи заједнички језик са „Декларацијом о правима човека и грађанина”,[22] и у великој мери одражавајући либералне идеје Француске револуције и савременог западног друштва.[23][24] Он је рекао: „Бићемо слободни у потпуној слободи тамо где живе Бугари: у Бугарској, Тракији, Македонији; људи ма које националности живели под овим нашим небом, биће једнаки у правима по Бугарима у свему. Имаћемо заставу која каже: 'Чиста и света република'... Време је да се једним делом постигне оно што су тражили наша браћа Французи..."[4] Левски је сматрао да су све верске и етничке групе у слободној Бугарској — било да су Бугари, Турци, Јевреји или други — требало би да уживају једнака права.[4][5][6] Он је поновио да су се бугарски револуционари борили против султанове власти, а не против турског народа[25] и његове вере: „Ми не терамо турски народ ни његову веру, већ цара и његове законе (једном речју, турску владу), која је варварски владала не само нама, него и самим Турком."[4][21]

Левски је био спреман да жртвује свој живот за револуцију и стави Бугарску и бугарски народ изнад личних интереса: „Ако победим, победићу за цео народ. Ако изгубим, изгубићу само себе.”[26][27][28] У ослобођеној Бугарској он себе није замишљао као националног вођу или високог функционера: „Желимо да видимо слободну отаџбину, а [тада] би ми чак могу наредити да напасам патке, зар није тако?"[4][21] У духу Гарибалдија, Левски је планирао да помогне другим потлаченим народима света у њиховом ослобођењу када Бугарска буде поново успостављена.[29] Такође се залагао за „строго и редовно рачуноводство” у својој револуционарној организацији и није толерисао корупцију.[30]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ First name also transliterated as Vassil, alias archaically written as Levsky in English (cf. MacDermott).
  2. ^ Унджиев 1980, стр. 53
  3. ^ Family name also transliterated as Kunčev, Kountchev, Kuntchev, etc.
  4. ^ а б в г д „Идеи за свободна България”. Архивирано из оригинала на датум 11. 4. 2009. Приступљено 11. 4. 2009. , 170 години.
  5. ^ а б в Manova, Zhelev & Mitev 2007
  6. ^ а б Crampton 2007, стр. 422
  7. ^ „Васил Левски беше избран за най-великия българин на всички времена” (на језику: бугарски). Великите българи. 18. 2. 2007. Архивирано из оригинала на датум 17. 3. 2007. Приступљено 24. 10. 2008. 
  8. ^ De Bellaigue, Christopher (5. 7. 2001). „The Sick Man of Europe”. The New York Review of Books. Архивирано из оригинала на датум 30. 9. 2008. Приступљено 24. 10. 2008. 
  9. ^ Castellan 1999, стр. 221–222
  10. ^ Castellan 1999, стр. 315–317
  11. ^ Castellan 1999, стр. 258
  12. ^ Castellan 1999, стр. 272
  13. ^ Roudometof 2001, стр. 136
  14. ^ "Време", Београд 5. мај 1940.
  15. ^ Бакалов & Куманов 2003
  16. ^ Vatahov, Ivan (20. 2. 2003). „Vassil Levski — Bulgaria's 'only son'. The Sofia Echo. Архивирано из оригинала на датум 17. 06. 2016. Приступљено 24. 10. 2008. 
  17. ^ „Vasil Levski”. Encyclopædia Britannica Online. 2008. Архивирано из оригинала на датум 12. 3. 2009. Приступљено 24. 10. 2008. 
  18. ^ „Живот и дело”. Архивирано из оригинала на датум 13. 2. 2010. Приступљено 23. 10. 2008. , 170 години.
  19. ^ Jelavich & Jelavich 1986, стр. 136
  20. ^ Dimitrov 2001
  21. ^ а б в Дойнов & Джевезов 1996, стр. 21
  22. ^ Cornis-Pope & Neubauer 2004, стр. 317
  23. ^ Чурешки, Стефан (17. 2. 2006). „Идеите на Левски и модерността” (на језику: бугарски). Сега. Архивирано из оригинала на датум 19. 7. 2011. Приступљено 24. 10. 2008. 
  24. ^ Hrissimova, Ognyana (1999). „=Les idées de la révolution française de 1789 et les droits réels de l'homme et du citoyen dans les Constitutions de Etats nationaux des Balkans”. Études balkaniques (на језику: француски). Sofia: Académie bulgare des sciences. 3—4: 17. ISSN 0324-1645. 
  25. ^ Daskalov 2004, стр. 61
  26. ^ Crampton 1997, стр. 79
  27. ^ Дойнов & Джевезов 1996, стр. 17
  28. ^ „Ако спечеля, печеля за цял народ — ако загубя, губя само мене си” (на језику: бугарски). Свята и чиста република. Архивирано из оригинала на датум 25. 9. 2008. Приступљено 24. 10. 2008. 
  29. ^ Кьосев, Александър (24. 2. 2007). „Величие и мизерия в епохата на Водолея” (на језику: бугарски). Сега. Архивирано из оригинала на датум 19. 7. 2011. Приступљено 25. 10. 2008. 
  30. ^ Тодоров, Петко. „Близо ли е времето?” (PDF) (на језику: бугарски). Земя. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 30. 10. 2008. Приступљено 24. 10. 2008. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Castellan, Georges (1999). Histoire des Balkans, XIVe–XXe siècle (на језику: француски). transl. Lilyana Tsaneva (Bulgarian translation изд.). Paris: Fayard. ISBN 2-213-60526-2. 
  • Cornis-Pope, Marcel; Neubauer, John (2004). History of the literary cultures of East-Central Europe: junctures and disjunctures in the 19th and 20th centuries. John Benjamins Publishing Company. ISBN 90-272-3452-3. .
  • Crampton, R.J. (2007). Bulgaria. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-820514-2. 
  • Crampton, R.J. (1997). A Concise History of Bulgaria. Cambridge University Press. ISBN 0-521-56183-3. 
  • Daskalov, Rumen (2004). The Making of a Nation in the Balkans: Historiography of the Bulgarian Revival. Central European University Press. ISBN 963-9241-83-0. 
  • Dimitrov, Vesselin (2001). Bulgaria: The Uneven Transition. Routledge. ISBN 0-415-26729-3. 
  • Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804–1920: A History of East Central Europe. University of Washington Press. ISBN 0-295-96413-8. 
  • MacDermott, Mercia (1962). A History of Bulgaria 1395–1885Неопходна слободна регистрација. New York: Frederick A. Praeger — преко Internet Archive. 
  • MacDermott, Mercia (1967). The Apostle of Freedom: A Portrait of Vasil Levsky Against a Background of Nineteenth Century Bulgaria. London: G. Allen and Unwin. OCLC 957800. 
  • Manova, Denitza; Zhelev, Radostin; Mitev, Plamen (19. 2. 2007). „The Apostle of Freedom — organizer and ideologist of the national liberation struggle”. BNR Radio Bulgaria. Архивирано из оригинала на датум 17. 3. 2008. Приступљено 25. 10. 2008. 
  • Miller, William (1966). The Ottoman Empire and Its Successors, 1801–1927. Routledge. ISBN 0-7146-1974-4. 
  • Perry, Duncan M. (1993). Stefan Stambolov and the Emergence of Modern Bulgaria, 1870–1895. Duke University Press. ISBN 0-8223-1313-8. 
  • Roudometof, Victor (2001). Nationalism, Globalization, and Orthodoxy: The Social Origins of Ethnic Conflict in the Balkans. Greenwood Publishing Group. ISBN 0-313-31949-9. 
  • Stavrianos, Leften Stavros (2000). The Balkans Since 1453. C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 1-85065-551-0. 
  • Ternes, Elmar; Tatjana Vladimirova-Buhtz (1999). „Bulgarian”. Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 55—57. ISBN 0-521-63751-1. 
  • Todorova, Maria (2007). „Was there civil society and a public sphere under socialism? The debates around Vasil Levski's alleged burial in Bulgaria”. Schnittstellen: Gesellschaft, Nation, Konflikt und Erinnerung in Südosteuropa : Festschrift für Holm Sundhaussen zum 65. Geburtstag. Oldenbourg Wissenschaftsverlag. ISBN 978-3-486-58346-5. 
  • Trotsky, Leon; Brian Pearce; George Weissman; Duncan Williams (1980). The War Correspondence of Leon Trotsky. The Balkan Wars, 1912–13. Resistance Books. ISBN 0-909196-08-7. 
  • Бакалов, Георги; Куманов, Милен (2003). „ЛЕВСКИ, Васил (В. Иванов Кунчев, Дякона, Апостола) (6/19.VII.1837-6/18.II.1873)”. Електронно издание "История на България" (на језику: бугарски). София: Труд, Сирма. ISBN 954528613X. 
  • Дойнов, Дойно; Джевезов, Стоян (1996). „Не щях да съм турски и никакъв роб”. Къща-музей Васил Левски Карлово (на језику: бугарски). София: Славина. OCLC 181114302. 
  • Кондарев, Никола (1946). Васил Левски. Биография (на језику: бугарски). София: Издателство на Бълг. Работническа Партия (Комунисти). OCLC 39379012. Архивирано из оригинала на датум 26. 08. 2021. Приступљено 30. 07. 2022. 
  • Рачева, Ваня Николова (2007). „170 години от рождението на Васил Левски” (на језику: бугарски). Държавна агенция за българите в чужбина. Архивирано из оригинала на датум 15. 6. 2008. Приступљено 23. 10. 2008. 
  • Симеонова, Маргарита Василева (2007). Езиковата личност на Васил Левски (на језику: бугарски). София: Академично издателство "Марин Дринов". ISBN 978-954-322-196-7. OCLC 237020336. 
  • Стоянов, Захарий (1943) [1883]. Василъ Левски (Дяконътъ). Черти изъ живота му (на језику: бугарски). Пловдив, София: Новъ Свѣтъ. OCLC 4273683. Архивирано из оригинала на датум 25. 02. 2021. Приступљено 30. 07. 2022. 
  • Страшимиров, Димитър (1995). Левски пред Къкринската голгота: история и критика (на језику: бугарски). София: Сибия. ISBN 954-8028-29-8. OCLC 33205249. 
  • Унджиев, Иван (1980). Васил Левски. Биография (на језику: бугарски) (Второ издание изд.). София: Наука и изкуство. OCLC 251739767. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]