Ваљарица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Једна је од ретких, до данас сачуваних ваљарица из Петровца на Млави,

Ваљарица, ваљавица, ваљаница или ступа је традиционални занатски објекат у коме се обављала завршна обрада (дорада) вунених тканина, како би се након процеса ваљање тканина опрала, очистила од слободних влакана, постала компактнија, јача и водоотпорна.  Ови традиционални занатски објекати, којих је било широм Европе, датирају још из античког доба. Како је њихов механизам покретала вода, ваљарице су грађене на брзим рекама, које су имале довољну снагу воде, која је покретала дрвене маљеве тешке и до 200 kg, који су потом наизменичним покретима ваљали (гњечили) тканину.

Историја[уреди]

Прве записе о примени ваљарица налазимо у Италији у 9. веку, када је вероватно примењана прва хидраулична машина у којој су ексцентрично причвршћени маљеви на млинско коло заменили мануелни рад човека за гњечење тканине.[1] Затим се јављају нови записи о ваљарицам у Француској у документу из 1086. године,[2] Енглеској крајем 12. века (1185. године), Холандији између 1150. и 1170. године у којима је забележено постојање, све већег броја ваљарица, које су покретали коњи, снага ветра или воде.[3]

Слични механизми за обраду тканина ваљањем (гњечењем) постојали су и у Кини у 12. веку.

Како је све више расла потреба за ваљарицам, многи млинови на водену енергију претварани су у радионице за ваљање тканина. Такави млинови су популарно називани смрдљиви млинови.

Приказ неких примерака ваљарица из средњовековног и каснијег периода

Почетак ваљарског заната не просту Балканског полуострва не може се тачно сместити у одређени временски период, али се сигурно зна да је настао после млинарског заната, често у истим објектима, вероватно у другој половини средњег века кад су након доласка на Балканско полуострво Словени почели да развијају одређена занимања. Мајстори овог занимања на Балканском полуострву имали су своје муштерије највероватније све до прошлог рата на простору бивше Југославије 1992. године.

Конструкција[уреди]

Централни механизам ваљарице у коме се смештала и ваљала тканина био је готово у потпуности направљен од 4 врсте тврдог дрвета: багрема, храста, цера или дуда, уз нешто мало гвоздених делова. Најважнији делови главног механизма ваљарице су:

Коло 

Коло је дрвени ротирајући механизам у облику точка израђен од храстовог дрвета пречника до три метра. По његовом ободу правлно су размештене дрвене „кашика” (често шеснаест) или посуде у које је ударала вода која тече низ доводни канал, и тако покретала целокупни механизам.

Вратило

Вртило, вретено или осовина је други ротирајући део спојен са колом који је преко зубаца покретао маљеве

Маљеви

Маљеви су велики парни дрвени чекићи који приликом слободног пада својом тећином ударају у тканину које се налазе у дрвеном кориту ваљарице

Корито

Корито је дрвена посуда од храстовог дрвета у коју је смештене тканине. Она је постављана у централном делу ваљарице, и била је одговарајучих димензија како би се добио довољан простор за сметај чекића и тканине.

Легенда: 1. (А) дрвено коло са лопатицама, 2. (В) осовина, 3. (Д) дрвени маљеви, 4. довод воде 5. тканина (Е) ложиште са казаном за припрему лужине

Принцип рада[уреди]

Ваљање тканине се обављало у њеном радном делу — великом дрвено кориту од храстовог дрвета за смештај тканине, напуњеном водом, са два дрвена маља, који су у неким ваљарицама били тешки и и преко 200 kg. Помоћу ротирајућих посуда (лопатица) смештених на великом кружном колу, истовремено је једним каналом довођена вода до лопатица а другим каналом до дрвеног сандука, за квашење и прање тканина. Тако доведена вода до дрвених лопатица покретала је коло од посебно конструисаног ротирајућег механизма (витла) који је наизменично покрететао дрвене маљеве који су гњечили или ваљали тканину. Тиме

Ваљање (гњечење) тканине у ваљарицама наизменичним ударањем (гњечењем) једног па другог маља, је био дуготрајан технолошки процес, који траје од 24 до 30 часа (у зависности од тканине и врсте обраде). Ваљање се вршило у две или три фазе. Између њих је ваљање прекидано да би се променио положај тканине, или тканина потопила у топли водени алкално-сапунасти или кисели раствор у загрејаном казану.

Овај дуготрајни фазни процес захтевао је сталну контролу од стране мајстора ваљара, који је на основу искуства доносио одлуку када треба да окрене тканину, када у раствор лужине да потпопи тканину, или када да престане са њеном даљом обрадом (ваљањем), и започне процес прања тканине. Прање тканине је обично вршено у истом кориту, уз употребу сапуна иле само чисте воде. Када је процес ваљања и прања завршен, тканина је била спреманна за сушење.[4] Након овог процеса тканина је добијала већу отпорност на хабање, компактност и одређену непропусност за влагу.

Пошто су ваљарице најчешће биле лоциране на малим брзим (бујичним) планинским потоцима ваљарице су често радиле само од марта до јуна, или од октобра до децембра Током лета када река није имала довољан прилив воде или током зиме када би њена површина била залеђена, ваљање тканине у вечини ваљарицама је привремено прекидано.

Приказ ваљања тканине у ваљарици — Национални парк Крка
Погонско коло управљача брегастог вратила
Брегаста осовина која покреће маљеве
Маљеви у пуној активности
Испирање тканине након ваљања

Кад би ваљарица радила она је стварала буку која је личила на „ратничке бубњеве”, који су се чули на удаљености од 3 km. Уз хучање воде брзе реке, мирис и шаренило боја тек изваљаних тканина које се суше, у непосредном окружењу ваљарице стварала се специфична атмосфера у којој данас уживају једино туристи малобројних ваљарица на простору Балкканског полуострва.

Архитектура[уреди]

Ваљарице су архитектонском смислу биле полубрвнара, најчешће правоугаоне основе, које су грађене у виду „моста” који се ослаљо на обе обале реке или грађевине на једној од обали, најчешће брзе реке. Уз објекат је најчешће рашена брана и пратећи јаз или канал у који се издваја један део воде од речног тока за покретање ротирајућих лопатица механизма за окретање погонске осовине (вретена) са уграђеним дрвеним храстовим крстаци за подизање кола и дрвених маљева (чекића) за ваљање тканине.

Најчешче су то били неугледни објекти, у стилу нароног градитељства, делимично зидани дрвеним талпама од тврдог дрвета (или по принципу кованице омалтерисане блатним малтером), а делимично од притесаног камена или речних облутака. Кров ваљарице је био на две или четри воде, препокривен разним материјалима — ћерамидом, бибер црепом, дрвеном шиндром или каменим плочама, у зависности од доступности материјала у крају у коме је објекат грађен.

Ваљарице су у доњњем делу (приземље) имале механизам за ваљање, а на спрату (тавану) дућан са крилом за сушење сукна. Дућани су обично имали по две просторије: у једној је био оџак, а у другој би биле смештене муштерије.

У појединим крајевима Србије, али и у неким Европским земљама ваљарица је била и у саставу воденице за млевење житарица.

Макета (лево) и један од цртежа ваљарице, из музејских збирки

Ваљарица у литератури и народној поезији[уреди]

Ваљарица насликана и описан у роману Дон Кихот (1879)

Ваљарица се кроз историју описује у литератури, али и у народној поезији у којој су опеване у многим страим, а дана и у новокомпонованим песмама.

Литература

У литератури се тако нпр. у 20. поглављу, првог дела романа о Дон Кихоту (1605) Мигела де Сервантеса, описује како су Дон Кихот и Санчо у ноћној тами слушали чудан монотон звук који их плашио целу ноћ и због кога нису могли заспати.

Ујутро, када је Дон Кихот кренуо истражити извор тог чудног звука, испоставило се да је то био звук ударања дрвених маљева ваљарице који су гњечили (ваљали) тканину. То је код Санча изазвало смех и подругљив разговор са Дон Кихотом.

Народна поезија

Ево и примера из новокомпанове народне песме популарног српског фолк певача Предрага Живковића Тозовца у коме се помиње ваљарица (ваљаница):

...Ја сам је Јеремија
презивам се Крстић
имам њиву и ливаду
воденицу ваљаницу,
служио сам старии кадар артиљерија...[5]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Paul Benoit, Au four et au moulin : innovation et conjoncture : Actes du VIe Congrès international d'Archéologie Médiévale (1-5 Octobre 1996, Dijon - Mont Beuvray - Chenôve - Le Creusot - Montbard), L'innovation technique au Moyen Âge, Caen, Société d'Archéologie Médiévale,‎ 1998, p. 293-301 (lire en ligne [archive]) (Actes des congrès de la Société d'archéologie médiévale, 6)
  2. ^ Bertrand Gille, « Histoire des techniques », École pratique des hautes études. 4e section, Sciences historiques et philologiques. Annuaire 1969-1970, vol. 102, no 1,‎ 1970, p. 511-516
  3. ^ Yannick Lecherbonnier, « Du moulin à l'usine. La production de papier dans le Perche », Cahier des Annales de Normandie, no 24, Recueil d'études offert à Gabriel Désert.,‎ 1992, p. 253-269
  4. ^ Muhamed Elezović, Stolačke stupe „Most” Mostar, Broj 193 (104 - nova serija) Godina XXX decembar/prosinac 2005.
  5. ^ „Predrag Zivkovic Tozovac Jeremija”. tekstovi-pesama.com, 2007. Приступљено 8. 4. 2019. 

Спољашње везе[уреди]