Мумџијски занат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Воскарска радионица почетком 20. века у Србији

Мумџијски занат, је једа од најстаријих и најбитнијих средњовековних хигијенских заната и претеча воскарског заната, који датира од 12. века. Његова делатност заснивала се на произвоњи свећа („мумова”) од лоја, лојаница али и кувањем сапуна („кабаш“) за прање, па су понекад сапунџије биле и мумџије и обратно. Задржао се до краја 19. века када је прво откривен парафин а потом и сијалица 1874. године. Тада је мумџијски занат једним делом потпуно нестао а другим делом се преточио у воскарски занат који се задржао до данашњих дана.[1]

Историја[уреди]

Мумџије су биле веома значајне занатлије, јер су свеће биле једини вештачки извор светлости у средњем веку и на почетку новог века. Свеће су мумџије правиле од козјег или овчег лоја јер је, због наглог развоја сточарства, био лако доступан, а восак је био скуп. Свеће су се правиле и од пчелињег воска, али су се користиле само изузетно, због његове скупоће.

Мане свећа лојаница су биле те што су сагоревале брзо и што су испуштале непријатан мирис, за разлику од воска.

Мумџијски занат је био веома распрострањен у Европи, а мумџија је било и свуда по Србији. Традиција бављења овим као и другим занатима била је до Првог устанка у Србији углавном повезана са сеоским заједницама. Занатске вештине свакодневицу сеоског живота чиниле су мање тешком. Сеоске мумџије нису биле у удружењима јер они нису били конкуренти међу собом, као што је то често бивало у градским срединама. Многе „занатске“ вештине познавао је готово сваки мушки, па и женски становник Србије – од израде дрвених предмета до тога да „опанке сам себи гради“, а на неким подручјима постојале су и велике мумџијске заједнице. Већина мумџија у Србији биле су жене и домаћице.

Мумџије су биле углавном породични људи, па су своје знање и умеће преносили потомцима, тако да се неколико генерација у једној породици бавило истим занатом. Са повећањем обима посла они су узимали на обуку младиће на шегртовање. После година шегртовања и одрађеног калфенског стажа, младићи су, под одређеним условима, постајали мајстори и осамостаљивали се од газде. Ако су радњу отварали у другом месту или крају, занат у ком су стекли квалификацију за рад ширили су у географском смислу. Па су тако у 18. и спочетка 19. века мумџије биле најбројније међу београдским занатлијама.

Почетком Новог века, када је почео масовни пренос воска из Азије у Европу и узгој пчела широм Србије, аристократе и свештеници престали су да користе свеће од лоја, тако да су само у мањим градовима и селима опстале мумџије које су правиле свеће за грађанство, све до пред крај 19. века, када је хемичар Мишел Шеврул открио стеарин и парафин, који су били много бољи и лакши за употребу од лоја, а јефтинији од воска.

Порастом производње нафтиних деривата и гаса, изумом сијалице 1874. године, и експанзијом воскарско-лицедерског заната већ првих година 20. века мумџијски занат је потпуно нестао.[2]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књига прва, Београд, 1954, 71.
  2. ^ Никола Вучо. 1958. Распадање еснафа у Србији: положај занатлија и занатских радника, књ. друга. Посебна издања: Историјски институт САН, књ. 9. Београд: Српска академија наука

Литература[уреди]

  • Никола Вучо. 1955. Привредна историја Србије до првог светског рата. Београд
  • Тихомир Р. Ђорђевић. 1924. Наши сеоски занати. Београд; Милина Ивановић Баришић. 2015. Еснафске и занатске славе. Традиционална естетска култура: занат. Ниш: Центар за научноистраживачки рад САНУ и Увиверзитета у Нишу: Факултет уметности универзитета у Нишу.
  • Миле Недељковић. 1990. Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић; Стојан Новаковић. 1943. Село. Београд.

Спољашње везе[уреди]