Клесар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Клесање камена традиционалним алатом
Клесар током извођења компликованијег занатског каменог елемента

Клесар (или и каменорезац) је занатлија који се бави обрађивањем камена

Клесар изводи каменорезачке и друге радове од камена који су у већини случајева од привредног значаја. Мора да савлада обрађивање камене форме у већини случајева правилних као и алате који се употребљавају у клесарству. Део клесара занатлије је савлађивање клесарских радова као што су извођење и ображавање камених просторних форми сложенијих камених елемената грађевинских и архитектонских конструкција, као што су различити делови и конструкције сводова, лукова купола и слично.

Клесарски занат[уреди]

Клесарски занат подразумева клесање и резање камена од кога се израђују различити елементи који се користе у градњи. Клесари израђују камене плоче, камене блокове различитих облика и величина, орнаменте за фасаде зграда, степенице, лукове, подупираче, рукохвате. Такође, клесари се баве израдом фигура и кипова, надгробних споменика и гравирањем ликова на каменим блоковима за израду споменика.[1]

Овај занат подразумева доста стајања, често у погнутом положају, повремено клечећи, чучећи, седећи, подижу се и преносе тешки предмети, па је неопходна добра физичка издржљивост. Такође, да би се овај посао обављао успешно, потребна је и одређена врста талента, јер често овај занат може да прерасте и у уметничко обликовање.[1]

Историја клесарског заната[уреди]

Обрада блока кречњака у Старом Египту, како што је приказано у гробници Rekhmire

Обликовање камена као вид човековог занимања јавило се још у праисторији. Током историје, клесањем камена изграђени су многи градови, развијали су се архитектура, грађевинарство и вајарство. Од праисторије и антике, преко средњег века и ренесанс, па све до модерног доба камен је био један од медија и покретача духовног и мисаоног развитка човека и цивилизације.[2]

Историја клесарског заната на просторима бивше Југославије[уреди]

Обрада камена, пластични облици и украси, на просторима бивше Југославије били су развијени у јадранској зони и кршевитим пределима динарских планина, у којима је камена архитектура била готово једини облик градње. У другим зонама обрада камена је сразмерно мање заступљена, нешто чешће се јавља у појединим регионима Србије, Македоније и Словеније.[3]

Истакнути вид народног уметничког изражавања у камену је пластика на надгробним споменицима је. Има је више него на објектима народног градитељства, где се углавном налази као детаљ. Надгробни споменици представљају предмете посебне пажње живих према мртвима у свим крајевима земље.[3]

Стећак, Народни музеј у Београду

У Херцеговини, Босни, Црној Гори, Далмацији и западној Србији, значи већем делу динарске зоне, налазе се бројна гробља са Стећцима. Стећци су настајали у периоду од 13. до 16. века и они у овим крајевима представљају највећу сачувану, познату и проучену заоставштину народне и феудалне уметности развијеног и позног средњег века. Стећке су израђивали мајстори — "ковачи" и на њима урезивали и клесали примитивне и једноставне облике. Мотиви су тордирана трака, цик-цак линије, спирале, полумесец, звезде, али и оружје и пољопривредне алатке. На њима су приказане и људске фигуре са уздигнутим рукама, призори из живота, жене и мушкарци, који играју у колу, сцене лова и слично.[3]

Историја клесарског заната у Србији[уреди]

Детаљ са фасаде манастира Студеница

Не рачунајући искуства других епоха и народа који су живели на овим просторима од праисторије до средњег века, традиција клесарског заната у Србији се развијала веома споро и тек је у скорије време попримила значајнији обим.[2]

У средњем веку на простору данашнје Србије је доминирала византијска култура, која је у архитектури обилно користила камен. За време династије Немањића доминира црквено градитељство, познато као „Рашка школа“. У том периоду најчешће коришћен материјал био је бигар, а тада су саграђени манастири Студеница, Високи Дечани, Сопоћани, Грачаница и други. У том периоду скоро да није било рељефних украса. Током друге половине 14. и прве половине 15. века развила се нова архитектура, позната као „Моравска школа„ или Моравски стил. Из овог периода најпознатије грађевине су Црква Лазарица, Каленић и Манастир Љубостиња. Овај стил се одликује каменим фасадама са рељефним украсима на порталима, прозорима и луковима али израда тих рељефа тада је поверавана страним мајсторима који су долазили из Грчке и Далмације.[2]

Падом Србије под османлијску власт заустављен је развој клесарског заната и до 19. века само је местимично одржан и негован.[2] Нестали су домаћи феудалци, а са њима замире и њихова уметност. Феудалне одлике нестају или се утапају у народно стваралаштво, које постаје преовлађујуће уметничко изражавање на већем делу Балканског полуострва. То стваралаштво садржи у себи духовно наслеђе претходних генерација, а истовремено добија и нова обележја, преузимањем једног дела уметности феудалне класе, примерене својим потребама и схватањима, али и уношењем елемената нових источњачких утицаја, које доносе Турци. Међутим, клесари поникли међу брђанима, обдарени и надахнути традицијом и ослобођени средњовековних стега, постају прави ствараоци једне изузетне народне клесарске уметности.[3]

Поновним успостављањем српске државе у 19. веку и обновом српске духовности долази и до обнове ове занатске дисциплине. Временом, око свих значајнијих каменолома из којих се вадио камен долази и до стварања малих клесарских радионица. Све до половине 20. века ова дисциплина је била у развоју али са појавом машина и могућности које су оне донеле, долази и до гашења оваквих радионица, тако да данас имамо само мали број сачуваних места овакве намене.[2]

Клесарски занат у народној уметности у Србији[уреди]

Детаљ са надгробног споменика на гробљу у селу Бершићи код Горњег Милановца

У југозападној и западној Србији на сеоским гробљима постоји мноштво споменика са уклесаним представама покојника и другим мотивима. За најстарије се сматрају "белези", "мрамори", "камени" — споменици у околини Рашке, манастира Студенице и Новог Пазара, исклесани у 16. и 17. веку. Резани су од студеничког белог мермера или тврдог кречњака. Горњи део споменика је са исклесаном главом или само основним контурама људског лика, који представља покојника. Током 18. и на почетку 19. века каменорезачка вештина постепено опада. Вајање људских глава замењују споменици са врло плитким уклесаним рељефом људског лика, нешто ређе целе фигуре са умањеним телом. Половином 19. века ликови и фигуре се урезују, као цртеж, често потпуно геометризовано, као орнамент. Неке фигуре, које су представљене и у народној ношњи, клешу се вероватно под утицајем народне каменорезачке школе, која се развила у суседству, у побрђу долине Западне Мораве. Поред натписа, који су већином из 19. и 20. века, урезивани су и биљни орнаменти, као што су лоза, стилизовани цветови и плодови, представе голубова, кукавица у пару, које су окренуте једна према другој итд.[3]

Процват ликовног обликовања надгробних споменика од пешчара у долини Западне Мораве отпочиње у 19. веку, времену ослобађања од вишевековног турског ропства и обнављања српске државе. Крстови и "белези" од студеничког мермера у облику усправне плоче уступају пред новом врстом споменика у облику четвоространог стуба. Ови споменици од пешчара израђивани су у околини Ариља и другим мајданима. Распрострањени су у долини Западне Мораве и у Шумадији. Mајстори клесари и сељаци поручиоци припадају истој класи. Они воле људску фигуру у пуном достојанству макар и неисклесану довољно спретно. Рељефи на споменицима, као и цели споменици, били су бојени, а боја, спирана атмосферским падавинама, у одређеним приликама била је обнављана.[3]

Изворе клесања надгробних споменика тешко је без двоумљења пратити и утврђивати континуитет развоја пластике на њима. Клесарско наслеђе класичне уметности и Византије имало је, без сумње, утицаја на развој резања камена и за надгробна обележја, али, на најстаријим споменицима запажају се рефлекси још старијег ликовног схватања, које је можда словенско наслеђе, јер ликови имају слична обележја као и фугуре словенских божанстава. Са овима се преплићу и утицаји романике, уношени преко мајстора градитеља цркава и клесара камене пластике. У близини манастира Студеница налазе се мајдани белог мермера од којег су исклесани многобројни споменици за сеоска гробља у југозападној Србији.[3]

Клесарски занат у Србији данас[уреди]

Од краја 20. века у српским средњим школама поново почиње да се изучава клесарски занат. У оквиру овог образовног профила сакупљају се постојеће, обнављају „заборављене“ и развијају савремене технике и вештине овог заната. Успостављање овог образовног профила представља значајан корак за историју српског уметничко-занатског искуства као и за српску уметност уопште.[2][4]

Клесарски, односно каменорезачки занат, као вештина обраде и обликовања пешчарног камена, чини део наслеђа становника места Бела Вода и крушевачког краја у централној Србији. као такав уврштен је у Национални регистар Нематеријалног културног наслеђа Србије.[5]

Технике клесања[уреди]

Урезивање имена на споменик ратним ветеранима у Канади (око 1930) традиционалним клесарским алатом - чекићем и длетом

У свом раду клесар најчешће користи технику ломљења, резања, клесања, брушења, полирања. Рад најчешће почиње већ у каменолому, где он учествује у вађењу и основној обради камена, а даљи рад се одвија у радионици или погону.[1]

Занатлије које се баве обрадом камена клесањем израђују тесанике од којих зидају у камену, зидове (велика је уметност складно и правилно повезети тесанике у зиду да би лепо изгладао и усагласити различите величине камених елемената у њему), или друге врсте конструкција од камена или облоге од ових материјала — поред тога они изводе и каменорезачке радове плоче и камен који се прави на вештачке начине (треба имати много искуства и смисла за одређивање и усаглашавање разних жица које на пример налазимо у мермеру да би се овај имитирао као вештачки створени камен од стране ових занатлија који се баве обрадом камена) па се зову и каменорезци или терацери који се баве ирадом различитих подних површина од уметног камена као што је обичан или венецијански терацо, камена који имитира разне врсте скупог природног камена или и керамичких подова и зидних облога од ових матаријала, рељефа, слика у камену или чак и скулптура било од природних или уметних материјала које сами израђују тесањем, резањем или ливењем одливака у вештачки камен или декоративне елементе од гипса или у другим материјалима који понекад могу бити веома компликовани занатски елементи са високим сртучним захтевима.[тражи се извор]

Вајарско клесарство[уреди]

Специјалном врстом занатства и уметности је вајарско клесарство. Овакви клесари су некада изводили и вајарске радове а нарочито у 19. веку су били извођачи вајарских дела чији су аутори били вајари, образовани на академијама, данас су овакве занатлије помоћници вајара и вајари сами изводе нарочито завршне радове у вајарским делима - скулптурама.[тражи се извор]

Клесари из Србије, када се ради о примени и обради камена, познати су по својим делима у црквеној (средњовековној и савременој), али и модерној световној архитектури.[6]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Kurs za klesara”. Zvanična prezentacija. Akademija Oxford. Приступљено 29. 1. 2019. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 „Клесар IV степен”. Званична презентација. Политехничка школа "Милутин Миланковић" Крушевац. Приступљено 29. 1. 2019. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Pantelić 1988
  4. ^ Бабовић, С. (27. 9. 2015). „Беловодски клесари”. Новости. Приступљено 4. 2. 2019. 
  5. ^ „Клесарски занат, Бела Вода”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 4. 2. 2019. 
  6. ^ „Klesarski zanat – Kuće od kamena krase sela na Majevici”. Agroportal. Agro Consulting. Приступљено 4. 2. 2019. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]