Википедија:Уживо/Викиманија 2017.

Први покушај групне фотографије

Тринаеста Викиманија је ове године одржана у Монтреалу, у Канади, и то у хотелу Шератон[1]. Из Србије и, уопште, са српског говорног подручја, присуствовао сам само ја, као стипендиста Задужбине Викимедија.

Пре конференције[уреди | уреди извор]

Као и обично, када је Викиманија овако далеко, волим да обиђем мало државу или место одржавања Викиманије. Тако сам ове године прво обишао Торонто неколико дана, са једнодневним излетом до Нијагариних водопада, а онда дошао до самог Монтреала, где сам пре конференције такође остао неколико дана, са једнодневним излетом до Отаве.

Претконференција[уреди | уреди извор]

Среда и четвртак су, по сада већ добро устаљеној пракси, били претконференцијски дани, када су се поред стандардног Хакатона одржавали и многи други програми. И овог пута сам присуствовао тзв. „Learning Days“ у организацији Задужбине.

Среда, 9. август[уреди | уреди извор]

Претконференција

Дани учења су ове године били подељени у два „трека“, односно две различите групације сесија, од којих је једна била класична, док је друга била везана за „leadership“, односно вођство[2]. Пошто сам већ учествовао у класичном треку пре две године, онда сам решио да испробам овај нови трек, будући да сам се донекле пронашао у њему.

У сваком случају, прва сесија је била заједничка. Џејми Ансти је дала увод и образложење зашто постоје ови дани учења, шта су и који су циљеви. Пошто смо сви у публици седели за неким од округлих столова, онда смо се делили и у такве групе. У групама смо дискутовали о својим надама или страховима, који су репрезентовани сликом са разгледнице, коју смо сви пре почетка сесија одабрали, и то једно од мноштва разгледница са различитим сликама. Након тога, фокус је пребачен на овај нови трек, тзв. лидершип трек. Поента је у томе да треба подржати људе који су активни онлајн, воде иницијативе и програме, имају одговорности, воде колаборације, менторе и оствариваче промена[3]. На који начин то радити? Па просто, треба развијати разне вештине: како да будемо колаборативни, како да остваримо позитивни менталитет, како подучавати и инспирисати, како радити на управљању програмима, развијати вештине рада са људима, остати веран нашим вредностима итд. Како ово подржати, питате се... Па, оснаживањем лидера, путем онлајн „прилика“ и разних доступних ресурса. Након овога, у паровима смо дискутовали о томе шта су нам очекивања од ова два претконференцијска дана и онда у односу на њих кроз дискусију коментарисали и одабирали сесије за тај дан.

Прва сесија на којој сам био, а која је заправо покрила скоро четири термина за сесије[4], тицала се фацилитације и држао ју је ветеран Википедије и Викимедије, Асаф Бартов[5]. Ово је била врло корисна сесија, где је могло да се научи свашта о комуникацији и бољем управљању исте. Овде ћу поделити оно о чему је било речи и задатке које смо имали. Дакле, ова сесија је замишљена као радионица и била је прилично мета-коректна[6]; пре свега, сви смо седели у кругу, где је циљ био више вршити дискусију него имати класично предавање, иако је први део сесије могао да се обави и уз пројектор.

Најпре смо излистали[7] наде и страхове везане за конверзације: нпр. кад да се укључим у конверзацију, да ли ће моје питање бити глупо, зашто да губим време на томе итд. Јако пуно предлога је изнето, што говори о томе да је комуникација врло компликована. Штавише, Асаф је дао један цитат: „Све комуникације су безуспешне, изузев случајности када нису“[8]. Након тога је предочио вероватно најбитнију чињеницу за целу сесију, а то је да људска бића имају потребу да се осете као да их је неко саслушао[9], што се знатно разликује од тога да људи имају потребу да их неко саслуша. Из овога проистиче да људи желе да се изразе, односно да искажу своја мишљења. Након овога, причало се о томе ко је фацилитатор: може бити ад хок, може бити дезигнирани, али свакако фацилитатор није менаџер, нити модератор[10]. Шта ради фацилитатор? Па, помаже са обезбеђивањем потпуног учешћа присутних[11], ради зарад бољег међусобног разумевања[12], осигурава да група нађе инклузивна решења[13], што онда доводи до „дељеног власништва“[14]. За кога фацилитатор ради? Пре свега за свог шефа, уколико је запослен као фацлитатор, али генерално ради за групу и има одговорност да група буде што кохерентнија и да што боље донесе одлуке, уколико је то циљ. Што се тиче разлике између онлајн и офлајн комуникације, изненађујуће је да су многе технике фацилитације примењиве на обе врсте и да је главна разлика у томе што офлајн комуникација није обавезно у реалном времену.

Након овога, прешли смо на технике фацилитације, што је чинило главницу сесије. Први савет је да се буде добар[15] слушалац. Али ту постоји сијасет начина на који се фацилитација, па самим тим и комуникација, могу побољшати: не треба прекидати говорнике[16], записивање на табли оног што је неко рекао помаже у осећају да је та особа саслушана, ословљавање људи именом, анимирање (климање главом или гестикулације руком) итд. Постоје, наравно, и нетривијалне методе, као што су:

  • огледање и парафразирање — огледање је буквално понављање онога шта је говорник рекао[17], док је парафразирање практично препричавање говорниковог излагања, што има јачу моћ, јер то тек даје сигнал говорнику да је не само саслушан, већ и да су га разумели
  • follow-up, што значи да се постављају додатна питања и потпитања након нечијег излагања
  • стављање људи у ред — ако се за реч јави превише људи, онда их вербално можемо ставити у ред чекања, тако да се наведу имена људи који су се јавили за реч, што би означавао редослед којим ће добити реч
  • линковање — повезивање више сличних или сродних аргумената; ово је напреднија техника, јер подразумева боље језичке и когнитивне вештине разумевања и каталогизације идеја и концепата
  • обзнањивање и именовање осећања — ако се осети тензија, треба је обзнанити и тиме ће се иста смањити, јер ће људи бити свеснији ње; такође, ако се осети умор, има смисла рећи нешто попут „знам да се сви осећамо уморно јер смо радили пет сати без престанка, али још само сат времена и завршили смо“, јер обзнањивање и именовање осећаја нам помаже да иста превазиђемо дајући нам подстрек
  • легитимизовање разлика — уколико постоје мишљења која се разликују од доминантног, треба им дати легитимитет[18], односно саслушати их и онда извагати

Након овога, имали смо групну активност, где смо подељени у две групе. Циљ је био да се изврши дискусија са фацилитатором, где је једна особа у групи била фацилитатор, једна била неми посматрач, а остали су били учесници дискусије. Ја сам у овој тури био учесник, а дискусија је била о томе да ли Википедија треба да буде више као друштвена мрежа[19]. Након петоминутне дискусије, учесници су најпре поделили своја мишљења о истој, онда су фацилитатори[20] дали своје виђење, а на крају су неми посматрачи приказали своје гледиште, јер нису били укључени у дискусију, већ су анализирали групу, њену динамику, као и активности фацилитатора.

После тога смо причали о томе како дискусије које имају за циљ неки исход генерално функционишу, односно о ономе што се назива „техникама прогреса“. Дакле, на почетку се набацују идеје, долази до дивергенције мишљења и после неког времена долази до фрустрације, која може да буде прилично непријатна; након тога треба радити на конвергенцији, односно елиминисању неадекватних идеја и кретању ка оном дељеном разумевању. Што се тиче техника дивергенције, односно распламсавања идеја, могу се поставити питања као што су „Да ли сви осећају исто?“ или „Да ли неко има неких других идеја?“ или „Да ли се свако слаже са ...?“. Такође помаже да се привремено игноришу ограничења[21]. Што се тиче техника конвергенције[22], постоје:

  • „натшелинг“[23] — парафразирање на концизан начин, где се добија додатна моћ парафразирањем нечијег дугачког излагања у само неколико речи[24]
  • груписање, каталогизција или бакетинг[25] — различити термини за суштински исту ствар, а то је груписање више истих или сличних аргумената у једну већу групу, односно целину; на тај начин се наизглед велики број аргумената сужава на доста мањи скуп, јер су многа мишљења често врло слична
  • евалуација идеја у односу на стварност — ово је посебно битно ако се изврши техника дивергенције у којој се привремено игноришу ограничења — приликом конвергенције је потребно вратити ограничења реалности у игру и елиминисати оне идеје које се не уклапају у стварност
  • доношење одлука — тек када се број аргумената и идеја смањио на прихватљив број неком од претходних метода, онда се може прећи на доношење одлука неком од стандардних метода, као што је гласање, приоритизација или нешто слично.

После овога смо имали још једну групну активност, исту као и претходни пут, само што је сада тема дискусије била: „Како треба да реагујемо на покушаје разних влада да цензуришу садржаја на Википедији?“. Овога пута сам ја био посматрач, тако да нисам учествовао у дискусији, али ми је то дало бољи увид у динамику групе, а посебно сам се фокусирао на фацилитатора из моје групе и на добре и лоше ствари које је радио током ове активности. Наравно, закључак је да вршити фацилитацију није уопште једноставно: иако неке технике подсвесно користимо, за неке напредније технике морамо баш да се фокусирамо и да их константно имамо на уму, а да паралелно са тиме пратимо реакције и потребе целе групе, плус да имамо тежњу да се постигне неки договор. На крају ове огромне сесије, имали смо такозвани pair-share, где смо у паровима имали вежбу слушања и дељења: прво је један саговорник причао, а други је имао задатак да га саслуша без прекидања и да неки закључак, а онда су се улоге замениле. Овим је завршен овај тренинг, иако је било још материјала. Али, уз доста дискусије и практичног рада, време је пролетело, тако да је закључак да је реално потребан један цео дан за овакву врсту тренинга.

Друга сесија овог дана била је тзв. „tool rotation“, односно ротација алатки, где је требало да више људи демонстрира неке корисне алатке. Међутим, није било толико алатки за демонстрирање, колико концепата за упознавање. Сви су имали прилику да се упознају са четири концепта: анкете, грантови, буџет и финансије, и правни аспекти. Сва четири сегмента водили су запослени из Задужбине, који имају искуства у тим пољима и раде директно са тиме:

  • Што се тиче анкета, Едвард Галвез је дао увод у то како функционишу анкете и на који начин их треба осмишљавати. Углавном треба размишљати о четири битне ствари и прикупљати податке везане за: 1) дуготрајни циљеви, 2) програмски циљеви или циљеви активности, 3) мишљења и будућа усмерења/потребе и 4) демографски подаци. Увек треба прво осмислити који су циљеви анкете, па тек онда на основу тога правити анкету. Причао је мало и о Qualtrics платформи за анкете, коју користи Задужбина, а коју могу и друге организације из покрета да користе у сарадњи са Задужбином.
  • Сати Хјустон је причала о грантовима, конкретније, о томе како сада сви програми који се финансирају из Задужбине имају три дељене метрике и треба да дефинишу и своје додатне метрике. Она је заправо и највише причала о алатима, и то о П&Е Дешборду, који служи за праћење програма и догађаја[26], посебно учеснике и њихове доприносе, док се постојећи алат Викиметрике може боље користити за рачунање нових корисника.
  • Џејмс Болдвин је причао о буџетима и финансијама: постоје разни алати за буџет, али нам није демонстрирао ништа. Причали смо пре свега о томе како буџет треба да изгледа, шта све треба да стоји у њему и како га организовати — једна опција је да све ставке буџета буду у једној колони, а да трошкови буду у другој колони, док је друга опција матрична, тако да су секције буџета у врстама, а типови трошкова у колонама, па се у пресеку њих у ћелијама налазе конкретне вредности за тип трошка по секцији буџета.
  • На крају је Чак Рослоф причао о правним темама, где сам ја споменуо неке правне проблеме из историје ВМРС, али и из моје личне историје; сазнали смо да постоји могућност да Задужбина буде медијатор у будућности у случају неких спорова, а Чак нас је обавестио и о механизмима Задужбине да помаже људима код озбиљних ствари као што су претње смрћу, самоубиством или нешто слично.

После овога, имали смо кратак преглед овог дана, где је више нас наводило који су нам највеће предности онога што смо научили тог дана, односно шта нам је остало упечаћено и шта ћемо искористити у свом раду.

Остатак вечери сам провео у разговору са разним Викимедијанцима, а посебно Винифред Олиф, још једном запосленом особом у Задужбини, која је и била у посети Викимедији Србије пре пар година, па смо имали доста заједничких тема.

Четвртак, 10. август[уреди | уреди извор]

Претконференција — Марија Круз

Други дан претконференције је опет почео уводом у програм који нам је предстојио тог дана. И сада смо представили наше циљеве од овог догађаја.

Прву сесију је водила Марти Џонсон, још једна запослена у Задужбини, а тицала се ненасилне комуникације, односно конфликтних ситуација. Поставка ове радионице је била занимљива, јер су у просторији у којој смо били, и где су столице биле постављене у круг, свуда по зидовима у облику круга били полепљени папири, где је на сваком папиру стајала једна до неколико речи. Марти је кренула са следећом премисом, односно цитатом: Све акције су покушаји да се задовоље потребе. Дакле, сви ми имамо потребе, почевши од оних основних (ваздух, вода, храна), па до мало комплекснијих (да нас разумеју, да будемо вољени, да успемо итд). Пре почетка сесије је свако написао на табли једну реченицу која је потенцијално водила у конфликт[27]. Узели смо једну од написаних реченица за пример и поента је била да се свако позиционира у соби тако да стане испод оне потребе коју би осетио када би чуо такву реченицу упућену њему[28]. Ово је показало како доста нас сасвим различито перципирају конфликтне реченице и да у принципу имамо различите потребе. Међутим, долазило је и до груписања, пошто су сличне потребе биле физички близу, па је неко осетио неколико сличних потреба, а било је и доста људи који су делили мишљење. Други задатак је био да се сада убацимо у „главу“ особе која такву реченицу изговара/пише и да онда из те перспективе нађемо потребу која нам највише одговара. И овде је било различитости код избора потреба, али и груписања. Онда смо поновили исту ову процедуру са још једним примером. Интересантно је било чути мишљења људи око тога зашто су стали баш испод потребе испод које су стали, односно каква су им размишљања око тога. Након ових вежбица, сели смо у круг, а Марти нам је давала даља објашњења. Заправо, акције и потребе из почетне сентенце су заправо предуслови за само-остварење[29]. Потребно је знати да су свачије потребе битне (укључујући и „моје“). Код ненасилне комуникације, постоје генерално три корака: 1) само-емпатија[30], 2) изражавање и 3) емпатија за друге. Овде су поред потреба такође битна и осећања[31], која представљају повратну информацију о томе да ли су наше потребе услишене. Треба правити разлику између осећања и мисли (нпр. „Плашим се“ је осећање, али „Ти си застрашујућ“ је мисао), као и опсервација и осуда. Пошто је ова материја веома велика, а време сесије кратко, на питање како ово најлакше применити, Марти је дала одговор да сматра да је горенаведени први корак (само-емпатија) најбитнији, јер доводи до јаснијег разумевања себе, а то је предуслов за боље разумевање других. Увек можемо да вежбамо тако што ћемо да се константно питамо: „шта нам највише треба у овом тренутку?“. Маршал Розенберг, оснивач концепта ненасилне комуникације, има цитат[32] „Кад сазнате које потребе постоје у конфликту, он се може решити за 20 минута“, што сугерише да су многи конфликти комплексни и актери истог нису често свесни шта их покреће у њему и које потребе имају. На крају нисмо стигли да урадимо планирану вежбу која би се радила у паровима, а у којој би једна особа испричала неку кратку причу која јој је битна, а друга особа би покушавала да погоди које потребе и осећања је та особа имала.

Другу сесију је опет водио Едвард Галвез, а она се тицала „алата за слушање заједнице“. Два главна питања су била: 1) Зашто је важно слушати људе? и 2) На који начин слушати људе?, а ова сесија је имала за циљ да да одговоре на та питања. Дакле, у свету Викимедије ми колаборирамо, односно сарађујемо. То значи да комуницирамо, радимо заједно и доносимо заједничке одлуке како бисмо остварили нешто. Ово је донекле и повезано са јучерашњом Асафовом сесијом о комуникацији, а чак је и један концепт искоришћен у обе сесије: динамика групе је таква да обично постоји процес дивергенције, где број идеја експлозивно расте, онда се долази до зоне фрустрације[33], а идеално је да после тога иде процес конвергенције ка одлуци, односно дељеном разумевању. Што се тиче типова одлука које постоје, ту су 1) једносмеран тип (нпр. шеф даје наредбу подређенима и ту нема дискусије), 2) консултативан тип (више различитих извора даје повратну информацију на једно место) и 3) колаборативан тип (постоји испреплетана комуникација између актера). Што се тиче алата за доношење одлука, листа је подужа, а укључује: дискусије на страницама за разговор, састанке уживо, „мандат ауторитета“[34], процеси на Википедији као што су ЧЗБ, интервјуи, састанци, анкете, комитети, гласања, фокусне групе, партиципаторно одлучивање о грантовима, консултације, захтеви за коментаре, списак жеља заједнице[35], друштвене мреже итд. Ти алати се могу поделити по две димензије: 1) формалност (постоје више формални и мање формални или структурирани алати) и 2) величина групе (са једне стране одлуке доносе појединци, а са друге стране спектра одлуке доноси група). Након овога, поделили смо се у две групе које су имале исти задатак: дат нам је фиктивни сценарио где желимо да одржимо онлајн кампању прикупљања слободног садржаја за локалну заједницу, али локални универзитет и локална група слободног софтвера желе да учествују, с тим што су неки волонтери недавно организовали едитатон и било је жалби на квалитет садржаја. У том сценарију, желимо да донесемо одлуку око тога како та кампања треба да изгледа, а за ту одлуку имамо два месеца, а желимо да утрошимо око 10 сати недељно на кампању. Задатак је, дакле, био да пре свега идентификујемо укључене „стејкхолдере“, да осмислимо које алате користити за доношење дате одлуке, са образложењем зашто смо их одабрали, и на крају да образложимо како смо се осигурали да ћемо саслушати све учеснике у овом случају. Моја и друга група су дошле до нешто различитих решења у погледу које алате користити, али пошто нема идеалног решења, оба предлога су прихваћена, односно деловало је као да смо добро извагали временска ограничења и потребе укључених страна и да смо донели исправне предлоге.

Сесију о друштвеним медијима је водио још један запослени у Задужбини, Грег Варнум, који ради баш на пољу комуникација. Највише је причао о онлајн комуникацији, односно дигиталним медијима, што би укључивало друштвене мреже и блог. Грег је углавном давао савете са становишта Задужбине и његовог/њиховог искуства у вођењу комуникација. Што се тиче друштвених мрежа, ваља имати присуство на популарним мрежама, као што су Фејсбук, Твитер, Пинтрест, Инстаграм и блог, али у већини случајева нема потребе имати више налога на једној друштвеној мрежи. Било је речи о „хабу друштвених медија“, који организује Задужбина, као и о покушајима убацивања на велике друштвене медије који су оријентисани на специфичне државе, као што је то случај у Русији или Кини, али није било неких великих успеха на том пољу. Добра ствар је укључивати волонтере што више у рад друштвених медија, а те налоге треба користити стално, а не спорадично[36]. Истраживања показују да на друштвеним медијима, текстови са сликом боље пролазе него они без, али поред тога постоји много параметара који утичу на успех одређених постова у односу на друге, а друштвене мреже константно мењају алгоритме критеријума за успех постова[37]. Корисно је користити и алате као што су Storify или Tweetdeck, јер олакшавају рад са друштвеним мрежама, а ваља ослањати се на заказивање постова, јер то може да смањи оптерећење на људе који се баве тиме, јер се у време мањег притиска могу припремити постови и за по неколико дана унапред, без потребе да се „бди над рачунаром“ у време када пост треба да се пусти. Што се тиче Твитера, искуство показује да не треба претеривати са ретвитовањем, али опет не треба бити ни превише шкрт око таквих ствари. Што се тиче рекламирања на друштвеним мрежама, Задужбина је то радила пар пута са различитим резултатима. Такве ствари могу да буду проблематичне, али Задужбина нема а приори ништа против финансирања таквих ствари уколико организације између осталог траже новце за такве ствари.

Групна фотографија након Роузине сесије

Последњу сесију са садржајем на претконференцији држала је Роузи Стивенсон Гуднајт и тицала се доношења консензуса у групи. На почетку нам је Роузи представила неке кључне факторе код доношења консензуса: 1) свест (потребно је буквално имати заједнички језик, имати на уму ко шта зна и никад не претпостављати), 2) колаборација (ваља осмислити и развити процес, а фацилитатори треба да поспеше заједничко доношење одлука) и 3) обавезивање (потребно је уложити време за овакве ствари и имати поверење). Постоји такозвана „Метода 5 зашто“, односно анализа главног узрока: када се појави проблем, потребно је пронаћи природу и извор истог тако што ћемо поставити питање "зашто?" не више од пет пута. Након представљања примера овог метода, имали смо групну активност: поделили смо се у три групе, где је свака имала за циљ да донесе некакву одлуку. Премиса је та да се формира фиктивна корисничка група Вики Арктик, која би укључивала Норвешку, Шведску, Финску, Русију, САД (Аљаска), Канаду, Данску (Гренланд) и Исланд. Прва група је требало да одлучи која држава ће представљати ту корисничку групу на наредној Викимедијиној конференцији у Берлину, друга група је требало да одлучи чији програм треба угасити због недостатка финансија, а трећа група је требало да одлучи која држава ће бити домаћин Вики Арктик конференције. Свака група је имала свог модератора, а ја сам био у трећој групи. Ова активност је била прилично забавна, али нисмо баш користили ово правило 5 зашто. Међутим, јесмо прилично мирно и уз аргументе дошли до одлуке, а то је да ће Норвешка бити домаћин. И друге две групе су дошле до својих одлука и свака група је одабрала различиту државу. Закључак је био да је изазов могао да буде тежи, али да је активност била забавна.

На крају овог дана, евалуирали смо испуњеност циљева које смо зписали на почетку и попунили смо евалуационе формуларе. Овим је окончана претконференција, а остатак вечери је био посвећен вечери отварања конференције, која је укључивала шведски сто и разне разговоре са многим Викимедијанцима. У почетку сам био углавном у друштву Скандинаваца, али сам касније имао детаљне и подуже разговоре са Едвардом Галвезом.

Петак, 11. август[уреди | уреди извор]

Отварање — Беноа Рошон

Први дан званичног програма конференције почео је живом музичком нумером. Наиме, Мустаун бубњари[38], скупина момака „првих нација“[39], који су својим вокалним[40] и ударачким талентима направили прилично динамичну увертиру за саму конференцију. Беноа Рошон, председник Викимедије Канаде, званично је отворио конференцију и дао увод за Морин Клапертон, генералну директорку Националне библиотеке и архива Квебека, институције која је била главни спонзор и подршка овој конференцији. Морин је укратко причала о успешној сарадњи са Викимедијом (кроз слање слика на Оставу, радионице и слично), а пошто су њен и Беноаов говор били у великој мери на француском језику, вршен је и симултани превод, тако да су људи могли преко посебних апарата са слушалицама да чују те говоре и на енглеском језику. Заправо, све сесије и говори који су били на француском језику имали су могућност симултаног превода на енглески, пошто то ипак јесте лингва франка света и људи који долазе на Викиманију. Након Морин, реч је имао Арут Шитилијан, потпредседавајући извршног комитета Монтреала, задужен за административне реформе, паметан град, информационе технологије и младе. Он је причао о самом граду и о томе како апсолутно има смисла да Викиманија буде одржана у њему, будући да се боре за транспарентност и отвореност. У складу са тиме, планирано је да до децембра 2018. године град Монтреал отвори све своје податке и омогући алате за анализу тих података свима.

Након тога, Катрин Мар, извршна директорка Задужбине Викимедија, обратила се публици својим говором добродошлице. Захвалила се спонзорима и Викимедији Канаде, а нагласила је да је ово прва Викиманија у Канади, прва Викиманија у једној франкофоној земљи и да се она одржава на „неуступљеној територији првих нација“[41]. Кетрин је изјавила да има близу 1000 учесника на овој Викиманији и да је било доста изазова око добијања виза, поготово код припадника земаља у развоју, који су у великом броју одбијени за визе од стране канадских апликационих центара. Како би се на неки начин искупили толиком броју људи, Задужбина је одлучила да сви који су добили стипендију за присуство овој Викиманији, али нису могли да добију визу за Канаду, аутоматски ће постати добитници стипендије за Викиманију 2018. године, која ће се одржати у Јужној Африци, што је поздрављено великим аплаузом. После овога, фокус је пребачен на Басела Картабила (1981—2015), сиријског активисту који је радио између осталог и на Википедији и који је 2015. године нестао. Тек десетак дана пред саму конференцију је потврђено без сумње да је сиријска власт убила Басела недуго пошто је нестао, још пре две године. Ово је, стога, био тренутак да се обележи његов живот — сећање на њега и на то какав је био. На бину су изашли још петорица људи, сви битни актери у светском покрету слободне културе, који су познавали Басела лично и били су његови пријатељи. Неки од њих су причали укратко о њему и шта за њих значи овај губитак. Поред тога што је био активиста, био је и новинар, предузетник, уметник и још много тога. Поента је да се не забораве он и његов допринос слободној култури и знању, као и да се слави његов живот[42]. Овом приликом су најавили и пројекат Нова Палмира, покренутим у његову част, која има за циљ да у одређеној размери изврши тродимензионалну штампу битних античких остатака Палмире, од којих су неки недавно разрушени.

После тога је на бину ступила Фиби Ајерс, која је и овај пут била копредседавајућа[43] програмског комитета конференције. Она нас је обавестила да ће се користити Етерпад за документовање свих сесија, причала је мало о сесијама, о томе да је програм доступан искључиво на викију, да постоји место за постере, „село заједнице“[44], низ неформалних састанака на рубовима конференције итд. Што се тиче комуникационих канала, постоје две групе на Телеграму, као и мејлинг листа, а што се тиче друштвених мрежа, званичан хаштаг је #wikimania. Подсетила нас је и да сви треба да се придржавају политике пријатељског простора и на крају дала подстрек да научимо нешто ново, решимо неки проблем овог викенда и да се лепо проведемо!

Еван, Џими и Габријела

Онда је уследела још једна пленарна сесија, односно мали дискусиони панел, где је модератор био Еван Продрому, дугогодишњи Викимедијанац и предузетник који тренутно живи у Монтреалу[45], док су учесници панела били Габријела Колман са монтреалског Мекгил универзитета и Џими Вејлс, оснивач Википедије. Ова дискусија је носила назив „Заједница и инсформације у страначком свету“. Дискусије мени није била превише интересантна и инспиративна, можда јер је била превише апстрактна и теоретска. Било је говора о томе како је Википедија постала релевантан сајт (а настала је у добу „дивљег запада“) и како се заправо позитивно истичемо у „свету селфија“ — другим речима, немамо потребе за друштвеним препознавањем, већ радимо ово што радимо због неког осећаја постигнућа. На питање шта смо то добро урадили што је узроковало оваквим успехом, одговор је био да људи просто воле да пишу енцилопедију (за разлику од нпр. пројекта „1 лаптоп по детету“, који је био превише амбициозан и није био одржив). За онлајн заједнице је битно да се састају уживо и постоје многи примери да су заједнице које то нису радиле на крају пропале. Такође је битно имати и политике, јер оне праве устројство и регулишу међуљудске односе. Што се тиче родног јаза, Џими је био прилично јасан: требају нам жене и ми смо потребни женама! Након овог дискусионог дела, било је и питања из публике.

Први блок сесија где сам имао избора био је назван „будућност уређивања“ и састојао се из две сесије. Прва је била „Викитекст: предстојеће измене, доступни алати и шта ви можете да урадите“, а водили су је Субрамања Састри и Џејмс Форестер. Најпре је дат преглед постојећих парсера викитекста, конкретно ПХП парсера и Парсоида, који раде сличне ствари, али опет довољно различите. ПХП парсер служи да викитест претвори у ХТМЛ и користио се и допуњавао од давнина. С друге стране, Парсоид је релативно новији и служи да претвори викитект у ХТМЛ, али и назад ХТМЛ у викитекст и служи пре свега за Визуелни уређивач, али и многе друге компоненте. Главни циљ је објединити их тако да се користи само један; везано за то, потребно је да викитекст као маркап језик узнапредује, а садржај викитекста треба да буде лакши за анализу. А зашто би нас се то тицало? Е па, смислили су три разлога, а то су: 1) семантика: структурирање викитекста значи боље разумевање истог, 2) перформансе: потребно је што више убрзати рад парсера, тако да корисник не примети да он постоји и 3) измене: требало би да буде мање сукоба измена, биће неких ситнијих измена у викитексту, што би могло да утиче на нас као кориснике, биће и измена у ХТМЛ-у, што би могло да драстично утиче на рад екстензија, ботова, геџета, браузерских плагинова, личних скрипти и сл. Оно што је урађено су неке исправке око кода за језичку конверзију[46], иако се још ради на поправкама тога. Такође се ради на промени библиотеке за пречишћавање викитекста и елиминисање глупости, као и на посебној страници која треба да открије где све постоји погрешан код у викитексту. Најавили су и неке новотарије које планирају за будућност, које су можда превише техничке за овај извештај. Углавном, ми можемо помоћи тако што ћемо отклањати проблеме са викитекстом на овој страни, а свакако треба да пратимо објаве тима из Задужбине везаног за ово, пошто ће вероватно морати да се мењају неке алатке које раде над Википедијом. Интересантно је да постоји и сајтић где се могу видети пиксел-по-пиксел разлике између тренутног приказивања чланака и будућег приказивања чланака, што може помоћи око отклањања проблема пре него што до њих и дође.

Друга сесија под називом „Уређивање у предстојећој години — шта годишњи план Задужбине значи за уредничке алатке“ се састојала из два дела. Први је био кратак преглед тзв. Contributors тима Задужбине, тј. њихових постигнућа током фискалне 2016-17. године (побољшали су постојеће алате, смањили су „технолошки дуг“, улагали су у нове технологије), као и преглед планова за фискалну 2017-18. годину (повећати подршку за уређивање са разних уређаја, повећати успех нових уредника, повећати тренутну укљученост и ретенцију уредника). Други део сесије састојао се из панела, где су Џејмс Форестер, Амир Ахарони, Ден Гари и Џо Матазони, уз повремене упадице Тревора Парскала и других запослених у Задужбини, одговарали на питања публике у вези са плановима и ставовима везаним за уређивање. Питања су се углавном тицала фотографија, викитекста, визуелног уређивача и скорашњих измена.

После овога је уследила деведесетоминутна пауза за ручак. Можда је ово добро место да нагласим да сам ове године на Викиманији имао два лична фокуса у разговору са другим људима и телима. Пре свега, имао сам за циљ да донесем корисне информације за Викимедију Србије, а као секундаран фокус било ми је формирање нове корисничке групе у које сам врло укључен, а то је корисничка група Википедија и образовање[47]. Е сад, овај ручак ми је био прилично заузет, пошто сам одржао три састанка током њега[48].

Први састанак ми је био са Скотом Ананијаном, запосленим у Задужбини, и особом која се тренутно бави питањем конверзије. За њега знам од раније[49], али се нисмо никад упознали. Сада сам, бистрећи програм за суботу, открио да има сесију која се тиче управо дела Медијавикија за конверзију између писама (коју и ми користимо), али сам схватио да због неког другог састанка нећу моћи да јој присуствујем. Стога сам уговорио са њим састанак током ручка, како бисмо попричали о томе. Испричао ми је на чему је све радио у контексту језичке конверзије и шта му је све остало.

У принципу, план је био да се не ради ништа на овој екстензији[50], али срећна околност је да је Гугл желео да може да „чита“ чланке са кинеске Википедије на свим њиховим варијантама. То је захтевало коначно побољшавање екстензије за конверзију, а како кинеска Википедија користи исти конвертор који користимо и ми, испали смо колатерално добро у овој чудној околности. Додуше, Скот се до сада бавио углавном проблемима везаним за кинеску Википедију, пошто је њихова варијанта конвертора доста компликованија од наше. Међутим, планира да се позабави и нашим конвертором. Наравно, идеално, не би требало да видимо икакве измене у самим чланцима, пошто су измене углавном „испод хаубе“, осим што би требало да исправи неке багове. Послао сам му списак багова које смо саставили током претпрошле Викиманије, када сам те багове пријавио члановима развојног тима Задужбине задуженим за језичка питања, али се ништа није урадило по том питању. Сада верујем да ће Скот то да среди. Ово значи да ћемо у неком тренутку моћи да имамо потпуно функционалан визуелни уређивач, што даље значи да ће моћи да буде подразумевано укључен, што значи да ће наша Википедија бити много приступачнија новајлијама. Овај разговор ми је дао уверење да ће ствари бити боље и да ће се коначно нешто значајно урадити на овој екстензији, која је остала замрзнута у времену, отприлике 10 година откада је направљена.

Џејмс Форестер

Други састанак је био са Тимом Морицом Хектором, председником Викимедије Немачке, а причали смо пре свега о корисничкој групи у формирању везаној за Википедију и образовање и око подршке Викимедије Немачке истој. Након тога сам имао састанак са ФДЦ-ом[51], односно његова четири присутна члана. Причали смо нашироко о стању у Викимедији Србије, нашој предстојећој стратегији, плановима и идејама и, наравно, о предстојећем буџету и годишњем плану, који ће одредити судбину нашег огранка. Како је овај састанак био затвореног типа, а и није превише интересантан за овај извештај, нећу улазити у детаље истог.

Пошто је састанак са ФДЦ-ом трајао око сат времена, то значи да сам мало окаснио на наредну сесију, али ме то није спречило да упаднем на исту и придружим се као да не касним. А сесија на коју сам упао тицала се стратегије покрета. Наиме, за оне који не знају, у току је велики процес креирања стратегије за цео Викимедијин покрет за наредних 15 година и током целе Викиманије је било сесија посвећених управо овом процесу. По обећању неким људима, а и себи, посетио сам једну од тих сесија и то је била ова. Људи су седели у кругу и на почетку је циљ био да свако напише по три ствари за које сматрају да су биле проблематичне у целом овом процесу израде стратегије, односно по три питања или бриге које имамо око процеса и садржаја. Након што је свако представио и укратко појаснио своје три ствари, дошло је до опште дискусије око неких од изнетих аргумената. Углавном смо се вртели око две проблематике: 1) да ли је резултат процеса превише узак или превише широк и 2) да ли је процес био довољно инклузиван или превише искључујућ. Такође смо се дотакли питања „Да ли смо политички покрет?“, где је преовлађујуће мишљење било да јесмо, будући да знање јесте политички концепт (мада не страначки). Тако да испада да јесмо политички покрет, али и покрет друштвене правде. Споменуте су и проблематике око погрешног превода и око тога да су постојала другачија очекивања у погледу резултата овог процеса у односу на то шта смо добили или шта ћемо тек добити. Што се тиче даљих корака, они су следећи: пошто је креиран драфт стратешког усмерења, треба до краја августа доприносити рафинисању тог драфта, односно предлагати измене. Након тога, план је да се формира коначно стратешко усмерење, које ће онда бити остављено разним стејкхолдерима у заједници да га усвоје и касније, идеално, ускладе своје активности са тим усмерењем[52].

Током последњег блока сесија сам опет имао састанак, само овог пута са Афкомом, односно комитетом за афилијације[53], а у вези са корисничком групом „Википедија и образовање“, коју желимо да формирамо. Пошто сам један од оснивача те групе и један од неколико присутних током Викиманије, био сам на састанку са Афкомом заједно са још неким оснивачима који су били ту. Пошто Афком није донео одлуку о формирању наше групе у неко догледно време, насупрот нашим очекивањима, онда смо одржали овај састанак како бисмо им појаснили неке недоумице и можда олакшали доношење одлуке. Генерално су забринути за наш фокус и преклапање са активностима корисничких група, где смо их разуверили да је наш фокус на стварима којима се нико не бави, а требало би: менторисање између организација и појединца, стварање, развој и дељење ресурса и алата који могу бити свима од помоћи и глобална комуникација; а јасно је да не бисмо „газили“ по територији других афилијација, тј. циљ корисничке групе није да води локалне образовне програме. Било је речи и о структури, потенцијалним конфликтима, учешћу запослених у Задужбини у самој корисничкој групи, односима са другим корисничким групама које се баве образовањем, именовању корисничке групе, потенцијалних грантова и сл. Иако је у више наврата деловало да нас присутни чланови Афкома и запослених у Задужбини не разумеју, мислим да смо на крају сви изашли са мало јаснијом сликом.

Стратешки панел

Последња сесија из званичног програма за овај дан била је пленарна сесија, коју су водили Катрин Мар и Кристоф Енер, председавајући одбора Задужбине. На почетку су приказали видео клип, који је представио Викимедијин свет у претходних годину дана, са посебним акцентом на процес израде нове стратегије покрета. Катрин и Кристоф су имали пуно дискусија везаних за стратегију са многим људима и драго им је што је након овог времена коначно настала драфт верзија стратешког усмерења. Ова стратегија неће бити стратегија о енциклопедији, већ о знању. Међутим, овај драфт је само тренутна радна верзија и могаое се променити. Различитост је кључ нашег успеха — отворени смо за различите гласове, како бисмо чули различите потребе. Након овога, отворен је панел, који је предводио Иван Мартинез, председник Викимедије Мексика, а панелисти су били: Мерват Салман из Јордана, Магнус Манске из Немачке[54] и Анасуја Сенгупта из Индије[55]. Унапред припремљена питања на која су панелисти одговарали су била углавном везана за стратегију:

  • Шта за вас значи овај процес израде стратегије?
  • Које проблеме решавају разна партнерства?
  • Шта је потребно да се деси у техничком смислу у будућности?
  • Како бити заиста глобални пројекат?
  • Како ће ово постати стварност?

Овим је завршен главни програм првог дана конференције, а након тога су уследили разни неформални састанци и тематска окупљања.

Прво сам био на ЛГБТ окупљању, где су се прво сви представили, а онда је укратко било речи о активностима у претходном периоду. Споменут је глобални пројекат Вики воли прајд, а наведен је и проблем са сликама људи са прајда, јер то може бити проблематично у неким случајевима, па су препоручени предлози да се људи сликају слеђа или да се лица замуте. Неко је изнео и идеју да се уместо пројекта Вики воли прајд покрене пројекат Вики воли ЛГБТ пионире/хероје, где би се писало о људима који су помогли у активизму и подршци ЛГБТ заједницама.

Други састанак на ком сам био је био ЦЕЕ састанак, односно састанак региона Централне и источне Европе. Ови састанци су по правилу врло дугачки, па је тако био и овај. Међутим, овог пута сам одлучио да не останем до краја, због умора и других обавеза, али док сам био присутан, теме су биле следеће:

  • Програм за ЦЕЕ конференцију 2017 — Васја из Бугарске је представила форму и суштину програма, што је резултовало дужом дискусијом и ситним исправкама самог програма
  • Будућност ЦЕЕ конференције — пошто је прошао рок за подношење пријава за одржавање ЦЕЕ конференције 2018. године, а није стигла ниједна пријава, потегла се подужа дискусија о томе да ли овакве конференције треба одржавати у будућности. Пошто је консензус био да треба, јер су корисне, онда је било полемике око тога ко ће да се пријави и зашто се уопште заједнице не пријављују, када је прошле године била јака борба између две предложене локације. Између осталих најављених пријава, најавио сам и ја да ће Викимедија Србије можда поднети пријаву.
  • Стратешко усмерење — недавно објављен драфт стратешког усмерења утиче на све у покрету, па је овде поведена дискусија о томе шта то значи за нас. Поред стандардних недоумица око значења и ситничарења око појединих речи, није било лако пронаћи разлог да се остане на том окупљању, тако да сам у том тренутку, нека добра два сата након почетка састанка, исти напустио.

Субота, 12. август[уреди | уреди извор]

Сузан Херман

Други дан Викиманије почео је пленарним предавањем Сузан Херман. Ајлин Хершенов, генерална заступница Задужбине, направила је подужи увод и представила нам Сузан Херман, председницу Америчке уније грађанских слобода, односно АЦЛУ[56], чија презентација је носила назив „Викидемократија: Како можемо сачувати слободу говора, приватност и демократске вредности“. Сузан сматра да је разлог зашто је Задужбина баш у САД тај што су Сједињене Државе од свог почетка гарантовале слободе за своје грађане, а у данашњици гарантују слободу на интернету. Међутим, недавна политичка дешавања у Америци[57] претварају Америку у колевку ауторитарног режима. Ауторитаријанизам се, дакле, по њеним речима, спроводи на три велика фронта: 1) елиминисањем слободе говора, 2) надзором и 3) тајношћу, и доводи до губитка демократије:

  1. Што се тиче слободе говора, она је у америчком законодавству покривена првим амандманом Устава. У овом сегменту, приказала нам је краћи историјат АЦЛУ-а, укључујући и битне људе који су основали ту организацију[58]. Она сматра да је дисиденција патриотска, односно да треба преиспитивати режим како не би дошло до корупције и ауторитаријанства. Навела је да АЦЛУ подржава нет неутралност и да се активно бави стварањем тужби против кршилаца првог амандмана[59], као и борбом против потенцијалних нових закона који прете да уруше право слободног изражавања. Имали су и акцију постављања плаката по великим градовима, где је предмет плаката био текст првог амандмана, али на шпанском и арапском језику[60]. Интересантно је да Вашингтон ДЦ, главни град САД-а, није дозволио ову акцију, што је, нормално, уследило тужбом АЦЛУ-а.
  2. Надгледање или надзор становништва је типичан проблем ауторитарних режима — Сузан сматра да је свима потребан приватан простор за успешно политичко друштво (тј. учествовање у политичком животу). Ова проблематика је везана за четврти амандман америчког Устава (приватност) и Сузан је навела друге организације и људе који се подједнако баве овим проблемом, као што су Амнести интернашонал и Едвард Сноуден. У овом контексту споменути су и случајеви Connecticut Four и Wikimedia Foundation v. NSA, које је АЦЛУ водио. Масовни надзор људи, а посебно писаца, по њеним речима, доводи до ефекта који се назива „глобално хлађење“[61].
  3. Тајновитост или тајност односи се пре свега на владе демократија које се полако крећу ка диктатурама и то је друга стана проблема надзоа: што се информације више крију од људи, то је демократичност мања. Овим сегментом управља у САД-у Акт о слободи информација.

Као четврти велики проблем модерних демократија на лошем путу је наведена ксенофобија, која је посебно изражена у Трамповој влади. Након овог излагања, уследела су питања из публике. Оно што је у овој презентацији било најупечатљивије је Сузанин став, али и став целе АЦЛУ организације, да слободу говора треба подржавати до краја, чак и када слобода говора прераста у говор мржње. Тако је АЦЛУ подржао демонстрације неонациста, јер је видео то као изражавање слободе говора. С друге стране, позивање на насиље и само насиље АЦЛУ осуђује. Овим доказује да се АЦЛУ заправо залаже за Уставом гарантована права кроз политичко, али нестраначко деловање. Чини се да многи у публици нису баш били задовољни тиме да таква племенита организација као део својих активности има и подржавање говора мржње, али је свакако њена презентација била једна од интересантнијих.

У паузи између ове сесије и наредне одржан је краће „образовно окупљање“, односно окупљање људи који се баве Википедијом у образовању. Прво су се сви укратко представили, а онда се прешло на главну тему: формирање нове корисничке групе. Дато је образложење зашто се то ради, а људи који нису толико упознати са целом ствари су имали прилику да изјаве своја мишљења и да поставе додатна питања како би се нејасноће разрешиле. Састанак је настављен још 15 минута након што је пауза прошла, али ја сам морао да одем на састанак председавајућих. То је састанак који се већ годинама одржава на Викиманијама и којем присуствују председавајуће особе Викимедијиних огранака[62]. Будући да је састанак био затворене природе[63], нећу преносити детаљан извештај са истог. Укратко, представили смо се сви, потврдили да се слажемо са записником са претходног састанка, а онда смо нашироко причали о тренутном процесу израде стратегије, будући да су присутни били и Кристоф Енер[64] и Катрин Мар[65]. После смо причали о томе како једни другима можемо помоћи, пре свега кроз обуке за чланове одбора, које су већ постала пракса као претконференцијски догађаји пред Викимедијину конференцију у Берлину. На крају, дотакли смо се актуелне кризе у Викимедији Француске.

После ручка сам опет имао прилику да присуствујем стандардним сесијама. Овог пута сам био у блоку који се тицао технике, односно уређивачких алатки и састојао се од три различите сесије.

Прва је била комбинација две краће сесије. Најпре је Ед Сандерс имао презентацију под називом „Обједињавање уредничког доживљаја“. Ед је прво причао о унапређеним алатима везаним за визуелни уређивач, као што је бољи рад са линковима, сликама[66] и референцама, а уведена је и „пронађи/замени“ функционалност. Затим је брзо прешао преко додатних ствари које су рађене, као што је избацивање неких ствари које су се појављивале на два места[67], боља приступачност и покушаји да имплементирају исправну „undo“ односно „врати“ функционалност. Пронашли су да интерфејси, односно уређивачки оквири, који се користе за визуелни уређивач и стандардни уређивач викитекста, нису исти, заправо су врло различити. Да би објединили тај уређивачки доживљај за оба „мода“ уређивања, имплементирали су уређивање викитекста у визуелном уређивачу, који личи на стандардни викитекст уређивач, али је изграђен поврх визуелног уређивача[68]. На крају је укратко причао о будућности, тј. шта им све предстоји у раду: убрзавање рада, бољи АПИ-ји[69], а пре свега су им битне повратне информације од уредника везаних за уређивачке алатке и желе да их узму у обзир. После Еда је презентовала Талија Чен и имала је презентацију под називом „Визуелни дифови“[70]. У принципу, приказати диф између две ревизије у викитексту је прилично једноставно и то ради годинама, али приказати дифове визуелно, што је очекивано када се користи визуелни уређивач, далеко је од тривијалног. За разлику од стандардног дифа, који је „side by side“, односно у две колоне, визуелни дифови су унифицирани, што значи да се у оквиру самог текста приказује шта је измењено, шта додато, а шта уклоњено. Ово звучи ОК када се задржимо само на тексту, али чланци на Википедији су далеко од само текста. Талија је стога презентовала са каквим су се све изазовима сретали и како су их технички решавали: како приказати промену из неуређене у уређену листу, како приказати промене у линковима које немају визуелне разлике, како приказати разне измене у структури табеле и сл. До детаља је приказала алгоритме којима су дошли до ефективних приказа разлика, а онда и метода за убрзавање тих алгоритама. На крају је укратко представила шта је још остало за урадити, а сесија се завршила кратком рундом питања из публике.

Друга сесија из блока тицала се колаборативног уређивања у реалном времену, а водио ју је Скот Ананијан, уз помоћ Дејвида Чена и Пау Гинера. Већ неколико пута је ово била тема на Викиманијама, али у већини случајева је то било искључиво на концептуалном нивоу. Сада је било другачије, јер је коначно направљено тестно окружење, које заправо ради и где се може видети уређивање у реалном времену на Википедији, попут колаборативног рада на Гугл доксу. Дакле, на почетку сесије је дат краћи преглед шта ово значи и које су предности, са посебним освртом на чињеницу да се углавном до сада причало о техничким аспектима овога, а мало о друштвеним аспектима или утицајима на заједницу. Приказали су неколико примера дизајна где постоји колаборативно уређивање у реалном времену, а онда се осврнули на изазове који постоје код оваквог подухвата. Пре свега, све измене на Википедији имају по једног корисника везаног за себе; ко би био тај уредник у случају уређивања више људи одједном? Шта радити са вандализмом у реалном времену, пошто знамо да се он дешава и иначе? Како помирити истовремено постојање измена у реалном времену са стандардним изменама? Како спречити злоупотребу колаборације у реалном времену за потребе ћаскања, пошто знамо да се то ради и на другим сличним платформама? Поред изазова, наведени су и примери употреба ове функционалности: када се пише о текућим догађајима[71], кад се решавају сукоби, код менторства и сл. Додатна питања која се онда постављају су: Ако већ имамо сеансу уређивања у реалном времену, како пронаћи друге уреднике да се прикључе? Да ли су нам потребне посебне корисничке групе? Како представити ко је тачно шта урадио у оквиру неке сеансе? Кад се сеанса сматра готовом? У ком тренутку или тренуцима треба снимати измене? И на крају, друштвено-морална питања су такође постављена: Да ли ће ово допринети повећању броја уредника и да ли ће нам довести нове уреднике или читаоце или ће можда поспешивати злоупотребу? Да ли бисмо овако постали нови Фејсбук и да ли уопште треба то да радимо? Да ли ћемо тиме учинити заједницу иза Википедије видљивијом и да ли то уопште желимо? Сва ова питања су покренула живописну дискусију са публиком и изнеле нова питања. На пример, да ли је паметно радити аутоматско сачувавање измена или не?[72] Или зашто не бити просто отворен као Гугл докс или Етерпад и дозволити свима живима да уређују колаборативно уместо прављења затворених колаборативних група?[73]. Након те дискусије, презентери су представили своју замисао, односно презентовали су којих су се правила држали и како тачно изгледа та могућност коју су направили. Дакле, нема власништва над сеансом, нема посебног прозорчета за ћаскање у реалном времену (то могу касније да додају ако се испостави као потребно), у сеансу се улази са задатим УРЛ-ом, тако да не може свако да „упадне“, постоји јавни списак свих активних сеанси, а када се кликне на дугме „Објави“, покреће се тајмер који одбројава до нуле и у том периоду свако може да се побуни против снимања и прекине га или да подржи снимање и ако снимање прође, онај који је кликнуо дугме ће бити снимљен у бази као корисник коме припада ревизија. Ово је покренуло још једну краћу дискусију по питању овога, али свакако би било занимљиво истестирати ово и видети колико је корисно и употребљиво.

Дени и Рајан причају о листи жеља

Трећа сесија тицала се „Листе техничких жеља заједнице“, а сесију су презентовали Дени Хорн и Рајан Калдери. Дакле, фокус је био на листи жеља из 2016. године, када је покренут процес прикупљања листе жеља везнаних за технологију од светске викимедијанске заједнице. Прикупљено је укупно 260 предлога, 1132 људи је допринело стварању тих предлога, а на крају је било преко 5 хиљада гласова, који су одлучили о коначном рангирању листе. Првих десет жеља је узето у обзир и програмери из Задужбине су марљиво радили у последњих годину дана на већини тих жеља, односно функционалности. Да би приказали статус реализације жеље, користили су сличице паса у божићној одећи. Тако су имали: срећног пса (за одрађене жеље), очекујућег пса (ускоро стиже), спорог пса (нешто се дешава, али неће бити баш ускоро), тужног пса (неће бити ове године) и успаваног пса (развој се одужио). А сад списак жеља:

  1. Глобални гаџети — тужан пас, јер је ово најкомпликованији захтев од свих, тако да још нису почели рад са њим, али планирају
  2. Већа дужина за опис измене за не-латиничке језике — спори пас, јер се ради на томе, али полако
  3. Називи секција у УРЛ-овима за не-латиничке језике — очекујући пас, јер је измена направљена и тестира се, па ће ускоро у продукцију
  4. Глобална подешавања — очекујући пас, ради се на томе, али највећи проблем није технички аспект, већ како учинити интерфејс добрим
  5. Боља XTools свита алата — срећан пас, пошто је бета верзија пуштена у продукцију
  6. Означавање синтаксе у уређивачу викитекста — очекујући пас, јер ускоро стиже на ЛТР језике[74], а већ је постављен на пар Википедија у продукцији
  7. Обавештења о неуспешној пријави — очекујући пас, јер долази врло ускоро у форми обавештења у горњем десном углу
  8. Аутоматско архивирање нових спољашњих веза — успавани пас, јер је компликован захтев и није се ништа радило на њему, али колеге из Викимедије Немачке истражују шта би се ту могло урадити
  9. Исправка извештаја о популарним страницама на енвики — срећан пас, јер је исправљено; види ово
  10. Могућност истицања корисничких права — срећан пас, јер је ово већ неко време у продукцији (један волонтер је ово одрадио на своју руку)

Поред ове главне листе жеља, 2017. године су урадили и неке ствари за мање пројекте или групе, које се можда нису истакле током овог глобалног процеса, као што су Викизворник, администратори, чекјузери, организатори програма и патролери нових страна, а основан је и под-тим који ће се бавити алатима против узнемиравања. На послетку, уследила су питања из публике.

За последњи непленарни блок сесија одабрао сам „Муњевите говоре“[75], где свако има прилику да у 5 минута исприча нешто што му је занимљиво, на чему ради или чиме жели да се похвали. Ово је лак начин да се чује доста различитих и потенцијално занимљивих идеја и концепата у кратко време. У овом слоту, другом од три укупно, било је осам кратких говора, и то:

  1. Сандра Бекер је причала методи званој „Design Thinking“, која служи за развој прототипова и састоји се из следећих фаза: емпатизација, дефиниција, развој идеје, креирање прототипа и на крају тестирање.
  2. Јонас Крес је причао о новој функционалности коју је развио за претраживање Википодатака, а то је графичко креирање упита, што олакшава проналажење знања на Википодацима за оне који не знају SPARQL језик за упите.
  3. Данијел Удел је кроз неколико видео клипова презентовао пројекат Викијезици (Wikitongues), који има за циљ да кроз те клипове документује и очува језике (приказани су примери корнишог језика, енглеско-јамајчанског патоа и знаковног језика).
  4. Роберт Фернандез је причао о ситуацијама када претерамо са претпостављањем најбоље намере, односно ситуације када се не проверавају измене људи којима се верује. Стога, Роберт предлаже принцип „веруј, али провери“ за све уреднике.
  5. Ајла Хадоу Флад је причала о ВикиФундију (WikiFundi), окружењу за уређивање Википедије без интернета, које се базира на Raspberry Pi рачунару и Kiwix софтверу, и које се увелико користи у Африци.
  6. Павел Мариновски је причао о својој алатци коју је развио за информисање и истраживање споменика културе, Monumental.
  7. Габријел Тулен је причао о пројекту Vikidia, који користи у Женеви у раду са децом у школском окружењу, јер је пројекат за те узрасте много бољи од Википедије
  8. Димитар Димитров је причао (додуше на француском) о акцијама европских лобиста и успесима у борби за боље законе, као што је слобода панораме у Белгији.

После свих презентација, било је неколико минута времена за питања из публике.

Последња сесија другог дана ове Викиманије била је једна чудна презентација. Наиме, пре саме сесије речено је свима да не смеју да фотографишу или снимају звук/видео презентерке и да не бележе ништа[76]. Испоставило се да је презентерка била Есра Ал-Шафеј, активисткиња људских права из Бахреина. Није баш дошла на Викиманију под велом тајне, пошто су информације о њеној презентацији биле јавне, али се испоставило да је та најављена тајновитост око њене персоне у принципу више предострожност, јер је у свом говору била прилично критична према својој држави, а то не би требало да влада Бахреина дозна ако она жели да јој глава остане на раменима. Пошто није требало да пишемо и објављујемо ништа са презентације, нисам хватао превише белешки, тако да ћу споменути само да је причала о диктатури Бахреина и недавним политички збивањима тамо, али и интернету и врло ограниченој слободи говора коју људи тамо имају, јер је цензура свеприсутна. Заједно са својим пријатељима је оснивала неколико организација, које су имале за циљ да заобиђу цензуру и надзор и тако је настао сајт Mideast Tunes за дељење и промовисање музике, затим AHWAA, блискоисточна ЛГБТ заједница, а онда и CrowdVoice, платформа за дељење информација поготово о људским проблемима као што је избеглиштво. Њена прича је дакле имала тему како изградити пркосне заједнице, како их мултиплицирати и на крају како одржавати те заједнице уљкученим. На крају је било времена и за питања. Њен цео наступ је био врло симпатичан и успела је да озбиљну тему „опусти“ кроз спорадичне пошалице и имитације.

После званичног програма, план је био да се прошета пар стотина метара до једног трга, где бисмо направили групну фотографију свих[77] учесника. Међутим, како смо кренули да се шетамо по центру Монтреала, кренуо је толико јак пљусак, да је добар део људи био мокар до голе коже. Штавише, пошто нас је било пуно, многи нису ни стигли да изађу из хотела кад је кренуо пљусак, тако да се нису ни оквасили. Међутим, да не би све то било узалуд, ми који смо били напољу и који смо под настрешицама околних зграда нашли привремени спас од кише, решили смо да се ипак сликамо, тако да је око пола људи учествовало на групној фотографијип, где се види да нисмо баш најсувљи. Пошто доста људи није учествовало на овој фотографији, одлучено је да се направи још једна групна фотографија, и то након недељног програма, али овог пута у самом хотелу, што је и учињено, али на жалост, на тој фотографији ме нема. Након овог кишног пеха, отишао сам са још неколико Викимедијанаца до мало удаљенијег кафића, где је била посебна „журка“ за функционере. Наиме, као и сваке Викиманије већ неколико година заредом, одржавају се та окупљања за функционере, односно људе који имају виша корисничка права или приступе у Викимедијином свету[78]. На овај начин, уз бесплатно пиће и клопу с ногу, Задужбина нам се захваљује за наш рад и на неки начин одужује. Било је то симпатично окупљање са неких тридесетак људи, али се нисам превише дуго задржао тамо, већ сам се са неким Викимедијанцима[79] нека два сата по почетку истог упутио ка хотелу.

Недеља, 13. август[уреди | уреди извор]

Последњи дан Викиманије почео је још једним пленарним предавањем, опет на француском језику, које су држали Елен Лавердур и Фредерик Ђулијано из Библиотеке и архива Квебека. Само предавање је било врло неинспиративно по мом мишљењу и није ме држала пажња, тако да нисам имао живаца да бележим или памтим све детаље о којима су говорили, али укратко, дали су преглед чиме се библиотека бави, са посебним освртом на њихову сарадњу са Викимедијом Канаде, која је, судећи по њиховим хвалоспевима, једна од најуспешнијих ГЛАМ сарадњи икада. За дивно чудо, било је питања из публике, тако да је читава сесија временски била попуњена.

Први блок сесија на који сам ишао био је под називом „Образовање и медицина“. Прву сесију је држао Лукас Мецгер под називом „Како можемо да смањимо утицај Википедије на животну средину?“. Лукас тврди да као велики сајт на интернету трошимо доста енергије, пре свега због рада сервера, и да то производи доста угљен-диоксида, што штети нашој околини. Постоји сајт који даје оцене за сајтове по томе колико се добро опходе према животној средини и Википедија је добила оцену D, што би била двојка, а једини разлог зашто нисмо добили „кеца ко врата“ је то што смо транспарентни око целе ствари. Лукас мисли да можемо бити део решења, јер имамо јак бренд. Он је основао Иницијативу одрживости Викимедије и тврди да можемо да се обавежемо да ћемо се кретати ка употреби што „зеленије енергије“[80] и при том направити стратегију за тако нешто. Већ се јесмо обавезали, тако што је Одбор Задужбине донео одлуку о томе, али тренутни извор енергије за наше сервере је прилично шаролик и, и даље се ослања добрим делом на фосилна горива, што није добро. Такође, стратегија одрживих инвестиција није баш прикладна. Лукас је ту позвао на помоћ, односно ширење свести и каквом-таквом доприношењу овом циљу. За почетак, увек можемо на мети да се потпишемо и тиме дамо мали знак подршке иницијативи. На крају је било питања из публике, укључујући и ветеране системске администрације Викимедијиних сервера, где је објашњено да је јако тешко наћи „у потпуности зелену енергију“ у САД, где се налазе сервери, и да је таква ствар вишеструко скупља од постојећег решења, тако да се поставља питање да ли се исплати утрошити новац донатора на тако нешто.

Џејмс Хајлман

Другу сесију је држао др Џејмс Хајлман и причао је о Вики-пројекту Медицина, који већ годинама ниже позитивне резултате. У почетку је Џејмс мало причао о себи, а онда прешао на статистике: број медицинских чланака је од 2013. до 2017. године порастао за 27% због Вики-пројекта Медицина, а читаност на мобилним уређајима за чланке из тог пројекта порасла је за више од 60%. Википедија је најчитанији извор медицинских информација, од свих сајтова који пружају такву врсту информација, што нас на неки начин обвавезује да имамо квалитетан садржај. Такође, број референци које имамо расте. Поред ових статистичких података, Џејмс је споменуо и неке акције из протеклог времена: ажурирали су инфокутију везану за болести и медицинска стања на Википедији на енглеском језику, чиме су на врх саме кутије ставили за људе најбитније податке, а ове мање битне спустили ниже, чиме се надају да су учинили чланке о тим темама кориснијим. Имали су сарадње са преводилачким агенцијама, где су сарадници преводили краће и дуже чланке (краћи су заправо били само уводни делови чланака). Предност овога се огледа у примеру чланка Ебола, који је имао око 100 милиона прегледа у 2014. години, када је била последња епидемија. У то време је Википедија била најкоришћенији сајт за информисање од Еболе, са више прегледа од CNN-а, CDC-а i WHO-а. Џејмс је говорио и о сарадњи са Викимедијом Тајвана, где је преведено више од 250 чланака за кратко време, затим о активностима у Орија заједници, а онда је причао о тзв. „последњој дигиталној миљи“, односно о томе шта је још остало да се уради по питању досезања до људи који немају приступ интернету, јер иако три и по милијарди људи има приступ интернету, преко четири милијарде нема, тако да треба некако досегнути до њих: да ли преко Википедија зеро акција или офлајн алатки или чак „интернету у кутији“. С тим у вези, направили су Андроид апликацију која укључује податке о болестима, анатомији, физиологији, стоматологији и сл. и која има величину преко гигабајта, али и поред тога има врло високу оцену, има преко 200 хиљада преузимања и од земаља у развоју најпопуларнија је у Индији, Пакистану и Филипинима. Такође је вршено и истраживање међу студентима, где је утврђено да они који користе Википедију имају боље резултате у поређењу са онима који користе уџбенике.

Сантош Тотингал, Пау Гинер и Амир Ахарони држали су презентацију под именом „Приближавање језика како би обогатили једни друге“. Они тврде како је скуп свег знања у свим језицима, а како су језици управо баријере ка том циљу. Један од њихови фокуса су биле међувики везе, односно списак међувики веза са леве стране чланака. Код многих чланака та листа је била подужа[81], а већини корисника не значе чланци на многим од тих језика, тако да су решили да мало сузе избор језика који се ту приказују и тако је настала функционалност „Компактне језичке везе“, која је већ неко време укључена на свим пројектима осим Википедија на енглеском и немачком језику[82]. Наводно, долажењем до уобичајених језика сада скраћује време, а направили су и анализу употребе и закључили су да је „кликтање“ између језичких пројеката повећано за 90% у односу на раније[83]. Следеће што треба да ураде је да ово омогуће и на енглеској и немачкој Википедији. Други део ове сесије био је посвећен додатку за превод садржаја, који се сада већ пар година интензивно користи широм света. Закључак је да је више од 230 хиљада чланака преведено користећи ову алатку и да се сада преведе око 366 чланака дневно, што је више од дневног броја нових чланака већине Википедија. Такође је примећен и мањи степен брисања тако преведених чланака и сада је он на 6%, односно 22 брисања дневно. Добили су и повратне информације од преводилаца, нових и искуснијих корисника и гледали су да узму у обзир исте.

Ручак је и овог пута био радни, јер се дошло до закључка да оно образовно окупљање од суботе није било довољно, тако да је организован „образовни ручак“, односно дискусија за ручком у једној просторији. Опет су се окупили разни људи и опет смо имали кратко представљање и опет је главна тема била нова корисничка група, с тим што је сада била мало раднија атмосфера, јер смо прочешљали изјаву мисије и циљеве групе и људи су давали коментаре и сугестије на то. Било је речи и о интерној и екстерној комуникацији и око тога какве све канале комуникације треба и има смисла користити. Током ручка је настала и ЦЕЕ групна фотографија, односно групна фотографија људи присутни из ЦЕЕ региона.

Следећа сесија је једна од оних које се традиционално одржавају сваке године, а то је „Најкуљи пројекти Викимедијиних огранака 2017. године“. Пар година сам већ прескакао ову сесију, због других обавеза, али сам ове године нашао за сходно да је обиђем. Овде су Дерор Лин и Дарија из Изреала презентовали најзанимљивије пројекте из претходне године, а на основу пријава које су огранци слали пре конференције. На почетку су дали „одрицање одговорности“ због тога што нису сви огранци покривени овим прегледом, нити су сви пројекти који су предложени приказани овде, јер просто нису сви кул. Онда су дали дефинцију шта они сматрају да су критеријуми који чине да неки пројекат буде кул. Углавном пројекти су подељени у неколико категорија и сваки пројекат су представили тако да свима буде јасно који су циљеви, који су били успеси, а и многи пројекти су имали занимљиве пропратне фотографије. Тако је из категорије едитатонова одабран пројекат Мађарске револуције 1956, као и едитатон у Бангладешу, затим је приказан пројекат Радне групе медицинских превода, а у „аутрич“ категорији је био пројекат Викимедије Белгије „Sharing is Caring“. Од ГЛАМ пројеката, издвојени су музеј ветеринарске анатомије у Бразилу, дан архивирања у Швајцарској, пројекат Викимедије Италије „Паоло Монти на Опен стрит мапу“ и сарадња са израелском новинском компанијом Викимедије Израела. Што се тиче категорије очувања културе или језика, представљен је Вики воли споменике у Бангладешу, Вики воли јавне просторе у Белгији[84] и Вики заузима Ла Манчуелу Викимедије Шпаније. У категорији састанака или догађаја заједнице, Викимедија Тајван је имала пројекат „Соба викижена“, док су у образовној категорији представљена два пројекта: образовно фото-такмичење у Изреалу и образовни пројекат са музејем у Бразилу. Након овога, одржан је панел кога су чинили људи из света комуникација у Викимедији: Џулијет Барбара (директорка комуникација у Задужбини), Ицик Едри (председник одбора Викимедије Изреала и дугогодишњи портпарол те организације), Михајл Јан (вођа комуникација и партнерстава у Викимедији Немачке) и Марија Круз (менаџер комуникација и програма аутрича у Задужбини). Они су одговарали на предефинисана питања, што је резултовало краћом дискусијом, углавном везаном за комуникације, односно боље представљање пројеката. Један савет је да када се прави пројекат, помаже да се прво напише саопштење за јавност, или макар наслов истог, па да се она основу тога кроји програм, односно да нам та потенцијална будућа објава за јавност буде водиља за дизајнирање програма. Други савет је да комуникације са јавношћу треба да буду просте, а неко рече да су медији као ГЛАМ-ови, само бржи, тако да их треба и третирати исто. На крају је гласовима публике, а уз помоћ панела-жирија, за најкуљи пројекат 2017. године проглашен медицински програм превођења чланака. Ко жели, може да одгледа и снимак целе сесије.

Ендру Ли, пред сам крај конференције

Последња сесија којој сам присуствовао је такође једна од сесија која се понавља из године у годину, али коју заправо не пропуштам, јер даје мали увид у будућност. Сесија се тиче будућности Викиманије и није чудо што је стављена као последња сесија пред затварање конференције. Ендру Ли ју је и ове године водио, уз помоћ Фиби Ајерс, главне особе за програм, и Ели Јанг, главне организаторке Викиманије на страни Задужбине. На почетку смо сви у форми брејнсторминга набацивали повратне информације о Викиманији као таквој, што позитивне што негативне, али не ситне логистичке замерке, већ генералне свеопште утиске. Било је жалби око високе цене регистрације, незанимљивости овогодишње Викиманије локалном становништву, недовољног објашњења Политике пријатељског простора, затим око тога да се програм суштински није променио већ дуго времена и да је потребан отворенији процес за креирање истог. Неколико људи из Јужне Африке, који ће организовати Викиманију 2018. године у Кејптауну, били су присутни у просторији и дали су своја запажања са овогодишње конференције, али су и говорили о томе да ће почети раније са припремама, да су већ нашли простор за конференцију (Универзитет у Кејптауну) и да ће имати свеприсутну тему конференције. Од других запажања и коментара, можемо издвојити следеће: пленарне сесије треба да буду краће, има превише трекова[85], Википодаци су постали популарни и мале просторије предвиђене за сесије о њима нису биле довољно велике за све интересенте, неко је предложио да се популарне сесије понове, како би више људи могли да их посете. Неко је предложио и да се уведе неки фид за коментаре уживо, док су други наводили важност постојања локалне кухиње на оваквим конференцијама. Један од предлога је био и да постоји хелпдеск за новајлије, а многи су се жалили и на чињеницу да вечере нису увек биле укључене у конференцијски програм и да није баш било јефтиних опција у близини. Све у свему, никад ово неће бити савршена конференција, и дати су углавном добри предлози за побољшања, а организатори наредне Викиманије су помно пратили ову расправу и сигуран сам да ће узети бар нешто тога у разматрање.

Пошто сам журио на свој лет директно након последње сесије, нисам стигао да присуствујем затварању конференције, нити журци затварања, али оно што је можда најбитније са те сесије јесте Џимијево проглашење Википедијанца године. Овога пута, Википедијанац године је Феликс Нарти из Гане, који није могао да присуствује конференцији због проблема са визом, али који се у последње време доста бави ширењем Википедије у Африци и подизањем свести о њој.

После Викиманије[уреди | уреди извор]

Ове године није било секције „После Викиманије“ за мене, будући да сам у Канади био 10 дана пре почетка конференцијског програма, тако да сам директно са последње сесије отишао на аеродром и упутио се ка Србији.

Закључак[уреди | уреди извор]

Ова Викиманија је била донекле по мојој мери, јер број људи није био велики[86], што због генералне незаинтересованости локалног становништва за овакву конференцију, што због чињенице да је конференција одржана у хотелу, па није било баш могућности да насумични посетиоци сврате без претходног знања. С друге стране, било је проблема у организацији саме конференције[87], што се помало и видело, али је све у свему она добро протекла без већих проблема. Интернет је, као и обично, у самим почецима више пута падао, али се то исправило временом. Доручак који је организован у хотелу само за стипендисте био је врло оскудан и већини није био на задовољавајућем нивоу због мале разноврсности хране[88], док су ручкови били далеко бољи. Вечера је пар дана постојала, али углавном није, што је можда било непријатно изненађење за неке учеснике конференције. Мени је највише жао што сам пропустио журку затварања, која је била у недељу увече, након затварања конференције. Ово је девијација у односу на устаљену праксу одржавања журки суботом увече. С друге стране, можда је и боље да журка буде након конференције, јер је често била узрок мамурлука великог броја Викимедијанаца и слабог присуства на сесијама недељом ујутру, што се овог пута није десило. Да се вратим на број људи: био је отприлике идеалан — нити премали, у ком случају би конференција била неуспешна[89], нити превелики, у ком случају би била велика гужва и тешко би се налазили тражени људи[90]. Сам програм је био добар, али чињеница да је било и до 7 „трекова“, односно по 7 паралелних сесија, значи да сам морао да пропустим многа радионице и предавања која су деловала занимљиво. Такође, већина састанака које нисам могао да избегнем су били у петак, првог дана званичне конференције, тако да тада на жалост нисам „ухватио“ баш пуно сесија.

Дакле, беше ово једно фино искуство у једној финој земљи, а догодине правац Јужна Африка на нешто узбудљивије и егзотичније! :) --Ф± 22:42, 4. септембар 2017. (CEST)Одговори[одговори]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ и ове године је Викиманија, као и 2 године раније, одржана у хотелском окружењу, што има своје предности и своје мане
  2. ^ односило се на вођење организације или групе волонтера
  3. ^ такође је било и речи о томе како колективно звати те људе, пошто многи не воле тај термин leader, односно вођа
  4. ^ другим речима, на другом треку су се одржале четири краће сесије док смо ми били на овој једној подужој, полудневној
  5. ^ уз помоћ још једног запосленог Задужбинара, Едварда Галвеза
  6. ^ пошто се сесија тицала фацилитације, односно управљања групне комуникације, а ово је де факто био пример групне комуникације, онда је и сама сесија поштовала принципе о којима се у њој говорило, тако да сам пар пута помислио да сам у неком „фацилисепшну“ :)
  7. ^ методом брејнстормовања
  8. ^ мој слободан превод сентенце "All communication fails, except by accident", види Wiio's laws
  9. ^ опет, слободни превод далеко елегантније реченице на енглеском "Human beings have a need to feel heard"
  10. ^ модератор је у принципу фацилитатор са ауторитетом
  11. ^ осигурава да се свачије мишљење може чути и евентуално уважити
  12. ^ битно је саслушати говорника, али треба пратити и слушаоце, јер је нпр. можда један говорник у апсолутној мањини, тако да не треба његово мишљење узети као главно
  13. ^ иако можда неће свачије мишљење бити на крају уважено, и они чије је мишљење одбачено треба да имају могућност да понуде алтернативе или бар кажу да немају бољи предлог
  14. ^ односно дељене одговорности за све одлуке које је група донела
  15. ^ или бољи
  16. ^ осим ако не држе реч превише, тако да „изгладњују“ друге учеснике
  17. ^ ово може у одређеним културним контекстима да звучи погрешно и снисходљиво, тако да свакако треба пазити
  18. ^ то помаже оном циљу фацилитатора да се нађе инклузивно решење
  19. ^ намерно је дата тема која носи са собом потенцијално жустре аргументе и острашћеност, јер многи у нашем покрету имају дијаметрално супротна мишљења о овој теми
  20. ^ који су имали за циљ да користе што више техника фацилитације
  21. ^ наиме, уколико је циљ добити што више идеја, онда се не треба у почетку оптерећивати превише ограничењима, већ најпре треба избацити све идеје, а касније ће се уводити поново ограничења и онда ће испасти нереалне идеје
  22. ^ која је често далеко проблематичнија од дивергенције
  23. ^ енгл. „nutshelling“, што долази од фразе „in a nutshell“, што би могло да се преведе са „у најкраћим цртама“
  24. ^ тиме се одбацује потенцијално небитна аргументација и сама суштина постаје далеко јаснија
  25. ^ тј. „bucketing“, односно стављање ствари у кофе
  26. ^ који је настао као замена за Образовну екстензију омогућену код нас, а на кога се Викимедија Србије полако пребацује
  27. ^ било је пожељно да наведемо реченице које смо ми доживели, тј. које је неко нама рекао, што нас је довело у ситуацију да нам буде непријатно и као да особа позива на конфликт
  28. ^ односно испод оног папира са потребом која највише личи на оно што бисмо осећали у тренутку када би нам неко тако нешто рекао
  29. ^ другим речима, људска бића имају потребу не само да преживе, већ и да успеју, односно на енглеском „not to survive, but to thrive“
  30. ^ када вам кажу/напишу нешто конфликтно, потребно је да идентификујете шта осећате тиме
  31. ^ а као што постоји листа потреба, постоји и листа осећања; заправо две листе: позитивних и негативних осећања; постоји чак и листа лажних осећања
  32. ^ није обавезно директно пренет
  33. ^ или како је овде названо, groan zone
  34. ^ то одговара овом првом типу одлуке, где постоји ауторитет, који води процес и даје наредбе
  35. ^ што би била подврста партиципаторног буџетирања
  36. ^ нико не жели да чита нешто једном недељно, већ је потребно константно присуство
  37. ^ тако да практично више не постоји најбоље време када треба објавити пост или идеална дужина поста
  38. ^ Moosetown drummers
  39. ^ или што би неко рекао, политички некоректно, канадских индијанаца
  40. ^ то је било више налик на врискање и дрекање
  41. ^ фраза на енглеском је „unceded territory of the First nations“, што би требало да значи да припадници северноамеричких племена нису никад формално предале ту територију „британској круни“
  42. ^ односно на арапском: „јаиш Басел“
  43. ^ заједно са Гијомом Помијеом и Дерором Лином
  44. ^ односно „community village“
  45. ^ познат је и као оснивач Викитравел сајтова, који су форковани у Викивојиџ сајтове када је Викитравел постао комерцијални сајт, а недавно је Викивојиџ дошао под кров Задужбине
  46. ^ то и ми користимо у виду конверзије између ћирилице и латинице
  47. ^ у оригиналу, Wikipedia & Education User Group; за оне које интересује, ево кратког историјата: пре неколико година је основан тзв. Викимедијин образовни колаборатив, односно Колаб, где је Иван био оснивач, али кога сам убрзо ја заменио; та затворена група људи, са великим искуством у организовању образовних програма и пројеката, имала је за циљ размену искустава, стварање и дистрибуцију ресурса корисних за Википедију у образовању и менторство других људи; група је основана у Прагу 2014. године, а затим су одржане конференције 2014. у Единбургу, 2016. у Стокхолму и 2017. у Јеревану, где је одлучено да се изврши транзиција из затвореног и нетранспарентног Колаба у отворену, транспарентну и инклузивну корисничку групу; од тада покушавамо да региструјемо ту корисничку групу код Комитета за афилијације, тј. да нас они признају као корисничку групу
  48. ^ током првог сам заправо ручао, а остали су само били током паузе за ручак
  49. ^ са ранијих Викиманија
  50. ^ то је информација коју сам на прошлогодишњој Викиманији добио од Џејмса Форестера
  51. ^ комитетом за распоређивање средстава, односно Funds Dissemination Committee, врло битном саветодавном телу, које предлаже одбору Задужбине (а одбор то увек прихвата) колико би која организација требало да добије средстава за своју наредну фискалну годину, а на основу поднетих грантова, односно годишњих планова; Викимедија Србије учествује у овом ФДЦ процесу већ неколико година, а ово је био наш први састанак са члановима тог тела
  52. ^ на страну што је усмерење толико опште да практично свако може да буде усклађен са њим
  53. ^ он се брине око пријава нових афилијација, које укључују огранке, тематске организације и корисничке групе
  54. ^ иначе, један од главних програмера који је направио претходник Медијавики софтвера и који дан-данас прави разне алатке које се користе у Викимедијином свету
  55. ^ иначе, некадашња запослена у Задужбини
  56. ^ American Civil Liberties Union (ACLU)
  57. ^ односно појава Трампа
  58. ^ између осталих, ту је била и Хелен Келер
  59. ^ укључујући и недавни случај Murray v. Oliver, где је магнат угља тужио Џона Оливера, водитеља сатиричне емисије, који је у својој емисији са разлогом блатио тог бизнисмена
  60. ^ приказала је и кратак промотивни видео инсерт ове акције, под називом „Ми, људи“, односно „We the People“
  61. ^ односно Global Chilling, види ово
  62. ^ оригинални назив састанка је „Chairpersons meeting“, пошто је „chairperson“ генеричка реч за председавајућег; у реалности, у зависности од огранака, ту присуствују углавном водеће особе огранака, било да је реч о председнику организације, председнику управног одбора или некој другој чеоној титули/функцији
  63. ^ додуше, не претерано поверљив, пошто је транспарентност једна од врлина која се доста поштује у Викимедијином свету
  64. ^ он свакако треба да буде присутан, пошто је председавајући одбора Задужбине
  65. ^ као посебно позвана гошћа
  66. ^ сада се директно може претраживати Остава како би се дошло до жељене слике, што је доста једноставнија процедура од раније
  67. ^ као што су специјални карактери
  68. ^ било је и детаљнијих објашњења како то технички функционише, али не бих овде улазио у то
  69. ^ како би се унапредили гаџети, ботови и остале екстензије
  70. ^ диф, односно diff, или, како је у нашем софтверу преведено, „разл“, приказују разлику између две ревизије неке странице
  71. ^ смрти, друштвено-политичко дешавања, спортски догађаји и сл.
  72. ^ одговор је не; сеансе трају док се не заврши уређивање и тек онда треба снимити све
  73. ^ одговор је био: Замислите да Мајкл Џексон поново умре. То би произвело навалу на уређивање, што не би толико оптеретило сервере колико би проузроковало немогућност уређивања због толиког броја људи, ваљда по принципу „сто бабица, килава беба“
  74. ^ језике који се пишу са лева на десно
  75. ^ односно lightning talks
  76. ^ ваљда са циљем објављивања
  77. ^ или макар скоро свих, пошто увек неко фали — ипак је тешко окупити на исту гомилу толики број људи
  78. ^ ту спадају бирократе, чекјузери, стјуарди, чланови ОТРС-а и арбитрационих комитета и сл.
  79. ^ који су, испоставља се, сви запослени у Задужбини
  80. ^ односно да ћемо настојати да електрична енергија којом се напајају сервери Википедије не буде фосилног порекла, већ енергија из обновљивих или чистијих извора
  81. ^ ово је било посебно изражено код мањих језика
  82. ^ тамо људи могу да се пријаве да користе ту функционалност, али није подразумевано укључена свима
  83. ^ тачније, поредећи јун 2016. и јун 2017. године
  84. ^ што је коначно постало могуће због новоуведене слободе панораме у тој држави
  85. ^ што често доводи до ситуације да не знаш где ћеш пре, јер све делује интересантно, а клонирање још увек није измишљено
  86. ^ процењује се да је било између 500 и 600 људи
  87. ^ главни организатор конференције, који је уједно и бивши запослени Задужбине, је у једном тренутку нестао и онда је изгледа Задужбина преузела главну организацију, тако да Викимедија Канаде, која испрва није била укључена у организацију, није превише допринела напорима у организацији; ипак, председник Викимедије Канаде јесте одиграо церемонијалну улогу отварача и затварача конференције
  88. ^ наводно, Шератон би наплатио 30 канадских долара по особи за њихов стандардни доручак, што је ипак било превише, тако да су се организатори одлучили за ову јефтинију, али оскуднију варијанту
  89. ^ ово мислим да се никад није десило; можда је најмањи број људи био на првој Викиманији, на којој додуше нисам био, али како разумем она је била замишљена више као анконференција, тако да то није страшно
  90. ^ на пример у Лондону је била велика гужва и то се баш осетило