Леонид Кучма

С Википедије, слободне енциклопедије
Леонид Кучма
Kuchmaukraine.jpg
Кучма 2001. године
Биографија
Пуно имеЛеонид Данилович Кучма
Датум рођења(1938-08-09)9. август 1938.(84 год.)
Место рођењаЧајкино, Украјинска ССР
СССР
ДржављанствоУкрајина
РелигијаПравославље
СупружникЉудмила Кучма
ДецаЕлена
Професијамашински инжењер, кандидат техничких наука
УниверзитетДњепропетровски универзитет
Политичка
странка
КПСС (1960−1991)
ПотписLeonid Kuchma Signature 1996.png
19. јул 1994 — 23. јануар 2005.
ПретходникЛеонид Кравчук
НаследникВиктор Јушченко
13. октобар 1992 — 21. септембар 1993.

Леонид Данилович Кучма (укр. Леоні́д Дани́лович Ку́чма, рус. Леони́д Дани́лович Ку́чма; Чајкино, 9. август 1938) је бивши председник Украјине и бивши премијер Украјине.[1]

Године 1960. завршио је Факултет за физику и технику Дњепропетровског државног универзитета. Након дипломирања радио је у ваздухопловној индустрији - у пројектном бироу „Южное" у Дњепропетровску. У 28-ој години је постао технички директор за испитивања на космодрому Бајконур. Био је члан Централног комитета Комунистичке партије СССР. Од 1982. године био је заменик главног конструктора, а 1986-1992. директор „Южный машиностроительный завод". Један је од оснивача Академије технолошких наука Украјине.

Од 1990. до 1992. године био је посланик у парламенту (Врховној Ради). 1992. је постао украјински премијер, али је већ идуће године дао оставку. У марту 1994. године је поново изабран за посланика, након чега се кандидовао за председника државе. Функцију председника Украјине обављао је у два мандата.

Кучма је преузео дужност након победе на председничким изборима 1994. против свог ривала, тадашњег председника Леонида Кравчука. Кучма је поново изабран за додатни петогодишњи мандат 1999. Корупција се убрзала након Кучминог избора 1994. године, али је у периоду 2000–2001, његова моћ почела да слаби због изложености у медијима.[2] Кучмина администрација започела је кампању цензуре медија 1999. године, што је довело до хапшења новинара, смрти Георгија Гонгаџеа и каснијих касетних скандала и масовних протеста.[3] Украјинска економија је наставила да слаби до 1999. године, док је раст забележен од 2000. године, доневши релативни просперитет неким сегментима урбаног становништва. Током његовог председничког мандата украјинско-руске везе су почеле да се побољшавају.[4]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Леонид Данилович Кучма рођен је 9. августа 1938. у селу Чајкине у Черниговској области.[5] Његов отац Данило Прокопович Кучма (1901–1942) је рањен у Другом светском рату и на крају је умро од задобијених рана у пољској болници #756 (код села Новоселице) када је Леонид имао четири године.[6][7] Његова мајка Параска Трохимовна Кучма је радила у колхозу.[8]

Кучма је похађао општеобразовну школу Костобобрив у суседном Семенивском округу. Касније се уписао на Дњепропетровски национални универзитет и дипломирао 1960. године са дипломом машинског инжењера (смер ваздухопловство).[8] Године 1960, придружио се Комунистичкој партији Совјетског Савеза.[9] Кучма је био кандидат техничких наука.

Године 1967. Кучма се оженио Људмилом Талалајевом.[10]

Каријера[уреди | уреди извор]

Након дипломирања, Кучма је радио у области ваздухопловног инжењеринга у Јужном дизајнерском бироу у Дњепропетровску. Са 28 година постао је директор тестирања у Бироу, и био је распоређен на космодрому Бајконур.

Неки политички посматрачи су сугерисали да је Кучмину рану каријеру значајно подстакао његов брак са Људмилом Талалајевом, усвојеном ћерком Генадија Туманова, главног инжењера Јужмаша, а касније и совјетског министра средишње машиноградње.[11][12]

Са 38 година Кучма је постао шеф комунистичке партије у Јужној машиноградњи и члан Централног комитета Комунистичке партије Украјине. Био је делегат 27. и 28. конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза. Крајем 1980-их Кучма је отворено критиковао Комунистичку партију.[13]

Године 1982. Кучма је постављен за првог заменика генералног инжењера пројектовања у Јужмашу, а од 1986. до 1992. године био је на позицији генералног директора компаније. Од 1990. до 1992. Кучма је био члан Врховне раде (Украјинског парламента). Године 1992. именован је за премијера Украјине.[13] Поднео је оставку годину дана касније, жалећи се на „спор темпо реформи“.[13] Поново је изабран у парламент 1994.[14]

Породица[уреди | уреди извор]

Ћерка Елена Леонидовна Пинчук (1970), оснивач Фондације АНТИСПИД и шеф надзорног одбора медијске групе StarLightMedia, која укључује ТВ канале СТБ, ICTV, Новый, QTV, М1, M2 и низ других медијских кућа. Удата за познатог бизнисмена и јавну личност милијардера Виктора Пинчука, претходно удата за политичара Игора Франчука.

Оставштина[уреди | уреди извор]

Кучмино наслеђе као председника Украјине се показало да изазива поделе и контроверзе. Обично се назива ауторитарним,,[15][16] а његови напади на независне медије, као и његове економске реформе, наставили су да утичу на Украјину у годинама након што је напустио функцију. Кучма, историјски популаран након што је напустио функцију чак и упркос наранџастој револуцији, почео је да губи у популарности од 2021. године.[17]

Кучмини клеветници су га оптуживали да је својим економским реформама успоставио украјинске олигархе, и многи олигарси су ушли у политику током његовог председниковања, међу њима и Кучмин зет Виктор Пинчук, Виктор Медведчук, Игор Бакај, Костјантин Жеваго и Георгиј Кирпа.[18]

Кучмино политичко наслеђе је такође било утицајно. Сваки од његових наследника, осим Владимира Зеленског, започео је своју политичку каријеру под и уз Кучму.[19][20][21][22] Неколико других политичара, попут Медевдчука, Володимира Литвина, Леонида Деркача, Володимира Хорбулина и Александра Омелченка такође је промовисао Кучма током свог мандата.[18]

Упркос бројним кршењима људских права током свог мандата, попут намештања гласова на председничким изборима 2004. и мистериозне смрти бројних политичких противника, међу којима су Гонгаџе и Вјачеслав Чорновил, Кучма никада није оптужен за злочин, и бројни покушаји да се то учини показали су се неуспешним.[23][24][25]

Награде[уреди | уреди извор]

Грб Леонида Кучме као витеза Ордена за грађанске заслуге (Шпанија)

Председник Азербејџана Хејдар Алијев је 6. августа 1999. одликовао Кучму орденом Азербејџана Истиглал за допринос азербејџанско-украјинским односима и стратешкој сарадњи између држава.[26]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Leonid Kuchma”. Official web-site of President of Ukraine. Приступљено 29. 3. 2015. 
  2. ^ Adrian Karatnycky, "Ukraine's Orange Revolution," Foreign Affairs, Vol. 84, No. 2 (Mar. – Apr., 2005), pp. 35–52 in JSTOR
  3. ^ Dyczok, Marta (2006). „Was Kuchma's Censorship Effective? Mass Media in Ukraine before 2004”. Europe-Asia Studies. 58 (2): 215—238. ISSN 0966-8136. JSTOR 20451184. S2CID 154926759. doi:10.1080/09668130500481386. 
  4. ^ Robert S. Kravchuk, "Kuchma as Economic Reformer," Problems of Post-Communism Vol. 52#5 September–October 2005, pp 48–58
  5. ^ „Leonid Kuchma | president of Ukraine”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2016-01-13. 
  6. ^ „single | The Jamestown Foundation”. www.jamestown.org. Приступљено 2016-01-13. 
  7. ^ „Engology,Engineer, Leonid Kuchma – President of the Ukraine”. www.engology.com. Архивирано из оригинала на датум 2003-09-23. Приступљено 2016-01-13. 
  8. ^ а б „Profile: Leonid Kuchma”. BBC. 2002-09-26. Приступљено 2016-01-13. 
  9. ^ Erlanger, Steven (1994-07-12). „Ukrainians elect a new president”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 2016-01-13. 
  10. ^ First ladies of Ukraine, ITAR-TASS (6 June 2014)
  11. ^ Бондаренко К. Леонід Кучма: портрет на фоні епохи. «Фоліо». Харків, 2007; стр. 21
  12. ^ Деньги к деньгам: браки в украинской политике (UNIAN, 12 July 2007). Unian.net. Retrieved on 6 August 2011.
  13. ^ а б в „Profile: Leonid Kuchma”. BBC. 29. 10. 1999. 
  14. ^ „Profile: Leonid Kuchma”. BBC. 26. 9. 2002. 
  15. ^ Kuzio, Taras (јун 2005). „Regime type and politics in Ukraine under Kuchma”. Communist and Post-Communist Studies. 38 (2): 167—190. doi:10.1016/j.postcomstud.2005.03.007 — преко Elsevier Science Direct. 
  16. ^ Way, Lucan A. (април 2005). „Ukraine's Orange Revolution: Kuchma's Failed Authoritarianism”. Journal of Democracy. 16 (2): 131—45. S2CID 154821116. doi:10.1353/jod.2005.0037 — преко ResearchGate. 
  17. ^ „Як змінювався рівень довіри та підтримки Зеленського та його попередників (оновлено)”. Слово і Діло (на језику: украјински). Приступљено 2022-05-11. 
  18. ^ а б Gorchinskaya, Katya (20. 5. 2020). „A brief history of corruption in Ukraine: the Kuchma era”. Eurasianet. Приступљено 5. 6. 2022. 
  19. ^ Gorchinskaya, Katya (28. 5. 2020). „A brief history of corruption in Ukraine: the Yushchenko era”. Eurasianet. Приступљено 5. 6. 2022. 
  20. ^ "The countries of the former Soviet Union at the turn of the twenty-first century: the Baltic and European states in transition" (page 556) by Ian Jeffries, ISBN 0-415-25230-X, 9780415252300 (published in 2004)
  21. ^ „Turchynov campaign draws scrutiny”. Kyiv Post. 24. 4. 2008. Архивирано из оригинала на датум 30. 1. 2011. Приступљено 6. 4. 2012. 
  22. ^ Петро Порошенко виходить на роботу [Poroshenko goes to work]. Ukrayinska Pravda (на језику: украјински). 6. 6. 2014. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. 
  23. ^ Ukraine on its meandering path between East and West Архивирано 3 јун 2016 на сајту Wayback Machine by Andrej Lushnycky and Mykola Riabchuk, Peter Lang, 2009, ISBN 303911607X (page 52)
  24. ^ „Criminal Case Instigated Against Ukrainian Ex-President Kuchma”. Mosnews.com. Архивирано из оригинала на датум 2005-12-13. 
  25. ^ "Court clears Kuchma of Gongadze murder charges", Kyiv Post (14 December 2011)
  26. ^ „Ukraynanın Prezidenti Leonid Daniloviç Kuçmanın "İstiqlal" ordeni ilə təltif edilməsi haqqında AZƏRBAYCAN RESPUBLİKASI PREZİDENTİNİN FƏRMANI” [Order of the President of Azerbaijan Republic on awarding President of Ukraine Leonid Kuchma with Istiglal Order]. Архивирано из оригинала на датум 15. 3. 2012. Приступљено 20. 1. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Åslund, Anders, and Michael McFaul.Revolution in Orange: The Origins of Ukraine's Democratic Breakthrough. (2006)
  • Aslund, Anders. How Ukraine Became a Market Economy and Democracy. (2009)
  • Birch, Sarah. Elections and Democratization in Ukraine. (2000) online edition
  • Kubicek, Paul. The History of Ukraine. (2008) excerpt and text search
  • Kuzio, Taras. Ukraine: State and Nation Building (1998) online edition
  • Sochor, Zenovia A. "Political Culture and Foreign Policy: Elections in Ukraine 1994." in: Tismăneanu, Vladmir (ed.). 1995. Political Culture and Civil Society in Russia and the New States of Eurasia. (1994) ISBN 1-56324-364-4. pp. 208–224.
  • Whitmore, Sarah. State Building in Ukraine: The Ukrainian Parliament, 1990–2003. Routledge, 2004 online edition
  • Wilson, Andrew. Ukraine's Orange Revolution. (2005)
  • Wilson, Andrew. The Ukrainians: Unexpected Nation. 2nd ed. 2002; online excerpts at Amazon
  • Wolczuk, Roman. Ukraine's Foreign and Security Policy 1991–2000. (2002) excerpt and text search
  • Zon, Hans van. The Political Economy of Independent Ukraine. 2000 online edition

Спољашње везе[уреди | уреди извор]