Војислав Јовановић Марамбо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војислав Јовановић Марамбо
Vojislav Jovanovic Marambo.jpeg
Војислав Јовановић Марамбо
Пуно име Војислав М. Јовановић Марамбо
Датум рођења 24. септембар 1884.
Место рођења Београд
 Краљевина Србија
Датум смрти 20. јул 1968.
Место смрти Београд
 СФРЈ данас Србија

Војислав Јовановић Марамбо (Београд, 24. септембар 1884 — Београд, 20. јул 1968) је био свестрана личност, дипломата и научни радник. Био је историчар књижевности и то са посебним нагласком на проучавању народних умотворина, затим преводилац, публициста, библиограф, драмски писац-сатиричар, архивиста, дипломата, и надасве страствени колекционар књига и библиофил.

Биографија[уреди]

Војислав Јовановић је завршио гимназију у Београду 1903. Студирао је књижевност у Лозани, Женеви и Лондону, а докторирао је у Греноблу 1911. Године 1912. изабран је за доцента Београдског универзитета за упоредну књижевност. Током Првог светског рата био је члан ратног Пресбироа српске Врховне команде и шеф Пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону. За ванредног професора изабран 1919. Универзитетску каријеру напустио је годину дана касније. Уређивао је Српски књижевни гласник 1920-1921. Године 1924. постављен је за начелника историјског одељења Министарства иностраних дела и на том је послу, с краћим прекидима, остао до 1950. Од 1950-1962. ради у Српској академији наука као научни саветник и научни сарадник. Умро је у Београду 1968.

Књижевни рад[уреди]

Књижевни рад започиње 1903. године сарадњом у Малом журналугде под псеудонимом Марамбо објављује између осталог и позоришне критике. Прву драму под насловом Тако рече Заратустра написао је те исте године и послао на анонимни конкурс Матице српске. Према подацима које даје сам Јовановић 1914. уз књигу драма под заједничким насловом Каријера остали позоришни комади настали су следећим редом: Наш зет 1905, Наши очеви 1905-1906, Наши синови 1906, Каријера 1907. Наши синови и Наши очеви добили су другу награду на конкурсу Народног позоришта 1906.

Један део Јовановићевог тематски врло разнородног научног рада везан је за проучавање наше народне књижевности. Највећи допринос у тој области представља његова докторска дисертација „Гусле“ Проспера Меримеа, у којој је, служећи се обимном документацијом, решио питање постанка и извора ове познате књижевне мистификације и тако приказао и улогу наше народне поезије у европском романтизму. Овоме треба додати и чувене антологије: Српске народне песме (1922) и Српске народне приповетке (1925).

Јовановићево интересовање за политичку историју дало је такође драгоцене резултате: уредио је збирку докумената о питањима границе с Албанијом, о Рапалском уговору, о Лондонском пакту и књигу о југословенским архивима из Другог светског рата. У том послу посебно важно место заузима Енглеска библиографија о источном питању у Европи.

Преводио је Волтера и Ибзена.

Библиографија[уреди]

  • Наши синови, комад у четири чина, са епилогом, Мостар, 1907. Штампарско умјетнички завод Пахера и Кисића. Кол. Мала библиотека, књ. XXVIII, св. 139/140.
  • Каријера (Каријера, комедија у три чина; Наш зет, комад у једном чину; Наши очеви, комедија у три чина), Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1914.
  • Наши синови, у књизи Старији драмски писци (приредио Станислав Бајић), Српска књижевност у сто књига, Нови Сад/Београд, Матица српска/СКЗ, 1972.
  • Тако рече Заратустра, драма у три чина (пронашао и за штампу приредио Васо Милинчевић), Књижевна историја, 1974, VI, 24, стр. 703-739.

Спољашње везе[уреди]