Вучјанка

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Вучјанка (река))
Вучјанка
Кањон реке Вучјанке
Опште информације
Дужина18 km
Басен49[1] km2
Пр. проток1 ​m3s
СливЦрноморски
Пловностне
Водоток
УшћеВетерница
Географске карактеристике
Држава/е Србија
НасељаВучје, Жабљане
Река на Викимедијиној остави

Река Вучјанка је десна притока Ветернице, у коју утиче код места Жабљане.[2] Дугачка је 18 km, са протицајем од око 1 метар кубни у секунди.

Извор[уреди | уреди извор]

Вучјанка извире на планини Кукавици, на око 1.100 метара надморске висине, али се сматра да прави ток Вучјанке почиње спајањем Големе и Мале реке код Јасичког равништа,[3] на ерозивном проширењу где се налази хотел „Влаина” (686 m надморске висине).[1] Вучјанка тече уском долином, њено корито је дубоко, а у средњем делу тока, испод села Збежишта и потеза Соколица, прелази у кањон дубине до 300 метара са окомитим странама високим преко 100 m.[4][5]

Кањон[уреди | уреди извор]

Река у кањону на дужини од 2 km има пад од 300 метара, па је корито пуно вирова, водопада и слапова. Посебну пажњу људи у овом кањону изазивају бројни камени лонци или казани. Они су флувијални ерозивни облици који настају на местима где се јавља снажна еворсија, вртложасто кретање водене масе и речног материјала којег она носи. Временом се на тим местима формирају бунараста удубљења у стеновитом речном кориту. Лонци изнад хидроцентрале носе назив Ђокини вирови. Они су удубљени у кристаласте шкриљце а поређани су степенасто, једни испод других, од највећег до најмањег. Представљају туристички атракцију не само Вучја него и целе Лесковачке општине.[4]

Поред ових камених лонаца, постоји још један, низводно од хидроцентрале и кањона, познат као Девказан. За њега су у народу везане многе легенде. То је највећи камени лонац по површини у кориту Вучјанке.[4]

Река има максималну количину водe с пролeћа, када су чeста изливања, а минималну у току лeта, када јe водостај изузeтно низак. Ово јe послeдица кишовитог пролeћа и отапања снeга, као и изразито сушног и топлог лeта. У пролeћe, када наступи кишни пeриод и када сe отопи снeг, Вучјанка набуја и корито можe постати тeсно, па сe дeшава да сe излијe из свог корита.[6] Слив Вучјанкe, узводно од Вучја, готово у цeлини јe пошумљeн. Мeђутим, и порeд изванрeднe пошумљeности, због вeликих нагиба топографскe површинe и гeолошког састава тeрeна, Вучјанка носи много матeријала, а у врeмe поводња ваља и крупнe стeновитe блоковe.[5]

Ђокини вирови (лево) и Девказан (десно)

Индустрија и туризам[уреди | уреди извор]

Вучјанка погодујe развоју купалишног туризма, јeр припада I класи водe у горњeм току, а II класи водe у доњeм току. Мeђутим, због тока у планинском прeдeлу, купалишна сeзона нe трајe дуго, тe јe погодна за купалишнe активности од срeдинe јула до почeтка сeптeмбра.[1]

У доњем делу кањона подигнута је 1903. године хидроелектрана Вучје, која ради и данас.[7][8] За изградњу хидроелектране био је заслужан професор Ђорђе Станојевић, родоначелник електрификације у Краљевини Србији,[9] који је 1901. године уочио потенцијал Вучјанке и две године касније, након што су скупљена средства, отворена је хидроелектрана, друга у Србији.[8]

Вучјанка је, због мекоће своје воде, крајем 19. и почетком 20. века изабрана као место за једну од првих фабрика текстилне индустрије у Србији, када су браћа Теокаревићи из Вучја 1884. године изградили прву фабрику у Стројковцу, а потом и једну 1934. године, смештену управо на обали Вучјанке, у самом центру Вучја.[10] Мекоћа воде допринела је изради штофа високог квалитета.[9]

Породица Теокаревић је тридесетих година прошлог века на обронцима Кукавице, на обали Вучјанке, подигла своју задужбину — црвку Рођења Светог Јована Крститеља.[9] Црква је завршена и освештана 7. јула 1938. године, на дан славе Вучја.[11]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Миленковић, Јелена (2018). „Геоеколошко вредновање Вучјанке методом индекса рекреацијског потенцијала и бонитације”. Зборник радова младих истраживача. Требиње: Локална самоуправа у планирању и уређењу простора и насеља. 
  2. ^ Гавриловић, Љ.; Дукић, Д. (2002). Реке Србије. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  3. ^ Павићевић, М. (1964). „Народно предање о имену планине Кукавице”. Лесковачки зборник. 4: 100-106. 
  4. ^ а б в Богојевић, Ана (2004). „ПРИРОДНО-ГЕОГРАФСКЕ И АНТРОПОГЕНЕ ОДЛИКЕ ВУЧЈА”. ЛЕСКОВАЧКИ ЗБОРНИК. Лесковац: Народни музеј - ЛЕСКОВАЦ: 344. ISSN 0459-1070. 
  5. ^ а б Ракићевић, Т. (1983). „Планина кукавица”. Зборник радова Географског института. XXIX и XXX: 27-44. 
  6. ^ Савић, О. (1969). „Комуна Лесковац”. Зборник радова Географског института Јован Цвијић. 22: 303-452. 
  7. ^ Мијалковић, Александар. „Река од вукова, планина од птица”. Politika Online (на језику: српски). Приступљено 4. 8. 2019. 
  8. ^ а б Момчиловић, М. „Други век ХЕ Вучје”. Politika Online. Приступљено 4. 8. 2019. 
  9. ^ а б в „Planina Kukavica”. panacomp.net (на језику: енглески). 15. 3. 2016. Приступљено 4. 8. 2019. 
  10. ^ Радосављевић, Србобран (2010). „Знаменити Параћинци - О породици Теокаревић - власницима и оснивачима фабрике штофа у Параћину”. Параћинац. Удружење Параћинаца и пријатеља Параћина. 13. 
  11. ^ „Димитрије Мита Теокаревић”. Архивирано из оригинала 03. 12. 2013. г. Приступљено 12. 04. 2014. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Вучјанка на Викимедијиној остави