Геријатрија

Едукација старије особе у геријатријској установи

Геријатрија је медицинска дисциплина,^[1] и део геронтологије, која се бави промовисањем здравља, превенцијом и лечењем обољења старијих лица.^[2] Геријатрију треба разликовати од геронтологије, која означава науку о старењу.^[3] Не постоји утврђено доба у коме пацијенти могу бити под надзором геријатра, или лекара геријатријске медицине, лекара који је специјализован за бригу о старијим особама. Уместо тога, ова одлука се доноси зависно од потреба пацијента и доступности стручњака. Израз геријатрија потиче од грчких речи γερων geron, са значењем „старац”, а ιατρος iatros са значењем „исцелитељ”.

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Геријатрија — је медицинска дисциплина, која у себи синтетизује сва медицинска знања из области превенције, дијагностике, терапије и рехабилитације старих особа.^[3]

Израз геријатрија је кованица која потиче од од речи „гери“ (стари) и „јатрос“ (лекар). Синоним за геријатрију је медицинска геронтологија.

Геронтологија — је науку о старењу...која обухвата све аспекте старења као процеса, старости као стања и старих лица као њихових носилаца, и значај ових феномена за појединце, породицу, друштвену заједницу. Геронтологија је мултидисциплинарна наука, која се састоји од много стручних научних области, које се свака са свог аспекта, бави изучавањем геронтологије.^[4]

Термин геронтологија први је предложио руски биолог и лекар Мечников.

Гератологија — као посебан термин, помиње се у последње време доста често и себи обједињује суштину појма геронтологије и геријатрије.^[3]

Опште информације[уреди | уреди извор]

У оквиру старење у литератури се помињу две врсте старења: примарно и секундарно.

Примарно старење (или физиолошко старење) — је процес који се односи на нормалне физиолошке процесе који су одређени унутрашњим, биолошким факторима, који су неизбежни и последица су сазревања или протока времена, као нпр. менопауза.

Секундарно старење — је процес који се односи се на патолошке промене које су последица спољашњих фактора, укључујући болест, утицаје околине и понашање појединца.^[5]

Старење као процес у току кога се, лагано и постепено јављају извесне специфичности предмет су изучавања геронтологије и геријатрије. У том смислу у оквиру геронтологије, као посебна научна и медицинска дисциплина развила се геријатрија која се бави лечењем старих особа и представља медицинску дисциплину која синтетизује сва медицинска знања из области превенције, дијагностике, терапије и рехабилитације старих.

Геријатрија свој рад обједињује кроз сарадњу са другим специјалностима како би обезбедила:

добро познавање процеса старења, његових последица, и примена у процесу унапређења разумевања и лечења старих пацијената;
употребу специфичних инструмената или техника: свеобухватна геријатријска процена (Comprehensive Geriatric Assessment, CGA),
дугу традицију мулти/интердисциплинарног тимског рада,
стручно мишљење у дијагнози и лечењу геријатријских синдрома,
борбу против дискриминације, или такозваног „ејџизма“, са нагласком на етички аспект лечења.^[6]

Карактеристике обољевања у сатрости[уреди | уреди извор]

Опште карактеристике обољевања у старости су:

мултиморбидитет,
хроницитет,
измењени симптоми и знаци болести,
измењено реаговање на терапију (ресорпција, дејство и елиминација),
удруженост физичке са психичком некада и социјалном декомпензацијом,
социјални проблеми.^[4]
честа когнитивна и ментална оштећења, која могу бити узрок отежане самобриге, непоштовања терапијског протокола, недостатка социјалне подршке што захтева ангажовање других ради додатне неге или инстутуционално збрињавање.^[7]

Значај[уреди | уреди извор]

Из свега наведеног произилази колики је значај савремнене геријатрије у здравственој заштити старих особа. О томе је у новијој литератури је све више научних студија које то поткрепњују нпр. овим доказима:

У мета-анализи чији су аутори Елис и сарадници закључено је да старе особе које су по пријему у болницу биле подвргнуте свеобухватној геријатријској процени су имале већу вероватноћу да преживе.^[8]
У студија, спроведеној у Шведској, утврђено је да су пацијенти који су након прелома кука били збринути на геријатријским одељењима имали су мањи ризик од смртног исхода или поновног пријема у односу на оне коју су лечени у болницама које немају геријатријско одељење.^[9]