Геријатрија

С Википедије, слободне енциклопедије
Едукација старије особе у геријатријској установи

Геријатрија је медицинска дисциплина,[1] и део геронтологије, која се бави промовисањем здравља, превенцијом и лечењем обољења старијих лица.[2] Геријатрију треба разликовати од геронтологије, која означава науку о старењу.[3] Не постоји утврђено доба у коме пацијенти могу бити под надзором геријатра, или лекара геријатријске медицине, лекара који је специјализован за бригу о старијим особама. Уместо тога, ова одлука се доноси зависно од потреба пацијента и доступности стручњака. Израз геријатрија потиче од грчких речи γερων geron, са значењем „старац”, а ιατρος iatros са значењем „исцелитељ”.

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Геријатрија — је медицинска дисциплина, која у себи синтетизује сва медицинска знања из области превенције, дијагностике, терапије и рехабилитације старих особа.[3]

Израз геријатрија је кованица која потиче од од речи „гери“ (стари) и „јатрос“ (лекар). Синоним за геријатрију је медицинска геронтологија.

Геронтологија — је науку о старењу...која обухвата све аспекте старења као процеса, старости као стања и старих лица као њихових носилаца, и значај ових феномена за појединце, породицу, друштвену заједницу. Геронтологија је мултидисциплинарна наука, која се састоји од много стручних научних области, које се свака са свог аспекта, бави изучавањем геронтологије.[4]

Термин геронтологија први је предложио руски биолог и лекар Мечников.

Гератологија — као посебан термин, помиње се у последње време доста често и себи обједињује суштину појма геронтологије и геријатрије.[3]

Опште информације[уреди | уреди извор]

У оквиру старење у литератури се помињу две врсте старења: примарно и секундарно.

Геријатрија у свом раду користи специфичне инструменате или технике: за свеобухватну геријатријску процену (нпр шестоминутни тест са слике)

Примарно старење (или физиолошко старење) — је процес који се односи на нормалне физиолошке процесе који су одређени унутрашњим, биолошким факторима, који су неизбежни и последица су сазревања или протока времена, као нпр. менопауза.

Секундарно старење — је процес који се односи се на патолошке промене које су последица спољашњих фактора, укључујући болест, утицаје околине и понашање појединца.[5]

Старење као процес у току кога се, лагано и постепено јављају извесне специфичности предмет су изучавања геронтологије и геријатрије. У том смислу у оквиру геронтологије, као посебна научна и медицинска дисциплина развила се геријатрија која се бави лечењем старих особа и представља медицинску дисциплину која синтетизује сва медицинска знања из области превенције, дијагностике, терапије и рехабилитације старих.

Геријатрија свој рад обједињује кроз сарадњу са другим специјалностима како би обезбедила:

  • добро познавање процеса старења, његових последица, и примена у процесу унапређења разумевања и лечења старих пацијената;
  • употребу специфичних инструмената или техника: свеобухватна геријатријска процена (Comprehensive Geriatric Assessment, CGA),
  • дугу традицију мулти/интердисциплинарног тимског рада,
  • стручно мишљење у дијагнози и лечењу геријатријских синдрома,
  • борбу против дискриминације, или такозваног „ејџизма“, са нагласком на етички аспект лечења.[6]

Карактеристике обољевања у сатрости[уреди | уреди извор]

Удруженост физичке са психичком некада и социјалном декомпензацијом намеће потребу за пружање помоћи од других лица

Опште карактеристике обољевања у старости су:

  • мултиморбидитет,
  • хроницитет,
  • измењени симптоми и знаци болести,
  • измењено реаговање на терапију (ресорпција, дејство и елиминација),
  • удруженост физичке са психичком некада и социјалном декомпензацијом,
  • социјални проблеми.[4]
  • честа когнитивна и ментална оштећења, која могу бити узрок отежане самобриге, непоштовања терапијског протокола, недостатка социјалне подршке што захтева ангажовање других ради додатне неге или инстутуционално збрињавање.[7]

Значај[уреди | уреди извор]

У здравственој заштити старих особа велики значаја има збрињавање на геријатријским одељењима, која су према истраживањима имала мањи ризик од смртног исхода или поновног пријема у односу на оне коју су лечени у болницама које немају геријатријско одељење.

Из свега наведеног произилази колики је значај савремнене геријатрије у здравственој заштити старих особа. О томе је у новијој литератури је све више научних студија које то поткрепњују нпр. овим доказима:

  • У мета-анализи чији су аутори Елис и сарадници закључено је да старе особе које су по пријему у болницу биле подвргнуте свеобухватној геријатријској процени су имале већу вероватноћу да преживе.[8]
  • У студија, спроведеној у Шведској, утврђено је да су пацијенти који су након прелома кука били збринути на геријатријским одељењима имали су мањи ризик од смртног исхода или поновног пријема у односу на оне коју су лечени у болницама које немају геријатријско одељење.[9]

Геријатрија у Србији[уреди | уреди извор]

У Србији постоји Геријатријска секција Српског лекарског друштва и Клиника за геријатрију КБЦ Звездара. Постоји и катедра за геронтологију Медицинског факултета у Београду.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Definition of Geriatric medicine”. MedicineNet. 
  2. ^ Geriatrics separation from internal medicine Архивирано 2009-01-14 на сајту Wayback Machine
  3. ^ а б в Davidović M, Milošević PD, Despotović N. Uvod u gerijatriju. In: Davidović M, Milošević PD, editors. Medicinska gerontologija
  4. ^ а б Milosavljević N. Gerontologija: starenje i starost. Novi Sad:Old Commerce; 1999.
  5. ^ Lemme BH. Development in adulthood. Boston:Allyn and Bacon;1995
  6. ^ Ribera Casado JM. The history of geriatric medicine. The present: Problems and opportunities. European Geriatric Medicine.2012;3: 228–32.
  7. ^ National Research Council. Preparing for an Aging World: The Case for CrossNational Research, Panel on a Research Agenda and New Data for an Aging World,Committee on Population and Committee on National Statistics, Division of Behavioral and Social Sciences and Education. Washington, DC: National Academy Press; 2001.
  8. ^ Ellis G, Whitehead MA, Robinson D, O'Neill D, Langhorne P. Comprehensive geriatric assessment for older adults admitted to hospital: meta-analysis of randomised controlled trials. BMJ. 2011;343:d6553.
  9. ^ Nordström P, Michaëlsson K, Hommel A, Norrman PO, Thorngren KG, Nordström A. Geriatric Rehabilitation and Discharge Location After Hip Fracture in Relation to the Risks of Death and Readmission. J Am Med Dir Assoc. 2016;17(1):91.e1-7.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Society of Certified Senior Advisors (2009). Working with Seniors Health, Financial and Social Issues".
  • Cannon, KT; Choi, MM; Zuniga, MA (јун 2006). „Potentially inappropriate medication use in elderly patients receiving home health care: a retrospective data analysis”. Am J Geriatr Pharmacother. 4 (2): 134—43. PMID 16860260. doi:10.1016/j.amjopharm.2006.06.010. 
  • Gidal, BE (јануар 2006). „Drug absorption in the elderly: biopharmaceutical considerations for the antiepileptic drugs”. Epilepsy Res. 68 (Suppl 1): S65—9. PMID 16413756. doi:10.1016/j.eplepsyres.2005.07.018. 
  • Hutchison, LC; Jones, SK; West, DS; Wei, JY (јун 2006). „Assessment of medication management by community-living elderly persons with two standardized assessment tools: a cross-sectional study”. Am J Geriatr Pharmacother. 4 (2): 144—53. PMID 16860261. doi:10.1016/j.amjopharm.2006.06.009. 
  • Isaacs B (1965). An introduction to geriatrics. London: Balliere, Tindall and Cassell. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Геријатрија&oldid=24401362”