Го

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Го
FloorGoban.JPG
Go board.jpg
Кинеско име
Традиционални кинески 圍棋
Упрошћени кинески 围棋
Пинјин Wéiqí (wei2qi2)
Вејд-Џајлс Wei-ch'i
Јапанско име
Канђи 囲碁
Ромађи Igo
Корејско име
Хангул &#바둑
Ревидирана романизација Baduk
Макан-Рајшауер Paduk
Сто за го

Го је мисаона игра на табли за два играча, у којој је циљ да се заузме више територије од опонента. Порекло води из Кине, где се ова игра зове вејћи. Име го како се најчешће назива у Европи и свету, потиче од јапанског назива игре - иго. У употреби је и корејски назив бадук. Игра је у зависности од извора стара између 3 и 4 хиљаде година, што је чини најстаријом игром која се и данас игра по неизмењеним правилима.[1][2] Она је сматрана једном од четири есенцијалне уметности културних аристократских кинеских учењака у древним временима. Најранијом записаном референцом на игру се генерално сматра историјски анал Цуо Џуана[3][4] (c. 4. век п. н. е.).[5] Фигуре које се називају камењем, стављају се на пресеке линија на табли од 19 хоризонталних и 19 вертикалних линија, а постоје и варијанте различитих мањих табли (13x13 и 9x9).

Упркос њених релативно једноставних правила, Го је веома комплексна игра. У поређењу са шахом, Го има већу таблу са знатно већим опсегом за играње и дужином игре, и у просеку се знатно већи број алтернатива разматра по потезу. Доња граница броја легалних позиција на табли у Гоу се процењује на око 2 x 10170.[6][7]

Играчке фигуре се називају „камењем”. Један играч користи бело камење, а други црно. Играчи наизменично постављају камење на празним укрштањима („тачкама”) табле са 19×19 мрежом линија. Почетници обично играју на мањим 9×9 и 13×13 таблама,[8] а археолошка евиденција показује да је игра играна у ранијим вековима на табли са 17×17 мрежом. Међутим, табле са 19×19 мрежом су постале стандард до времена кад је игра доспела до Кореје у 5. веку и касније до Јапана у 7. веку.[9]

Када се једном постави на плочу, камење се не може померити, али камење се уклања са плоче када је „заробљено”. Заробљавање почиње када је камен или група камења окружена противничким камењем на свим ортогонално-суседним тачкама.[10] Игра се наставља све док ниједан играч не жели да направи још један потез; игра нема одређене услове окончавања изузев тога. Кад се игра заврши, територија се пребројава заједно са заробљеним камењем и коми (бодовима додатим на резултат играча с белим камењем као компензација за играње као други, што је нормално било 6,5 или 7,5 у зависности од сета правила која се користе) да би се одредио победник.[11] Игре такође могу бити прекинуте одустајањем.

Средином 2008. године, било је преко 40 милиона Го играча широм света, већина којих је живела у источној Азији.[12] Децембра 2015, Међународна Го федерација је имала укупно 75 земаља чланица и четири организације асоцираних чланова у више земаља.[13]

Етимологија[уреди]

Реч „Го” је изведена из пуног јапанског имена иго, које потиче од кинеског имена вејћи (средњевековни кинески „hjwɨj-gi”), које се грубо преводи као „игра окруживања на плочи” или „окружујућа игра”. Да би се разликовала игра од енглеског глагола to go, „г” се обично пише великим словом,[14] или, у догађајима које спонзира Инг Чанг-ђи фондација, оно се спелује са „гое”.[15]

Корејска реч бадук је изведена из средњовековне корејске речи Бадок, чије порекло је контроверзно; вероватније етимологије укључују суфикс „-ок” додат на „Бад” чиме се ствара значење „равна и широка плоча”, или спајањем речи „Бад”, са значењем „поље”, и „Док”, са значењем „камен”. Мање вероватне етимологије обухватају деривацију речи „Бадукдок”, која се односи на играње делова игре, или деривацију из кинеске речи 排子, са значењем „уредити комаде”.[16]

Преглед[уреди]

Анимација првих 60 потеза игре Го. Овај пример игре се брзо развија у компликовану борбу доле лево и на дну. (Кликните на таблу да бисте рестартовали игру у већем прозору.)

Го је супарничка игра с циљем окруживања што веће тоталне области табле са својим фигурама у односу на противника.[17] Док се игра одвија, играчи постављају камење на таблу да мапирају формације и потенцијалне територије. Конкуренција између супротстављених формација често је изузетно сложена и може да резултира у експанзији, редукцији, или свеукупном заробљавању и губитку формација камења.

Четири слободе (суседне празне тачке) појединачног црног камена (A), док Бели редукује те слободе за један (B, C, и D). Кад Црни има самоједну преосталу слободу (D), тај камен је „у атарију”.[18] Бели може да зароби тај камен (уклони га са табле) ако игра на његову задњу слободу (на D-1).

Основни принцип Гоа је да група камења мора да има бар једну „слободу” да би се задржала на табли. „Слобода” је отворена „тачка” (пресек) на граници са групом. Ограђена слобода (или слободе) се назива „оком”, и за групе камења са два или више очију се каже да је безусловно „живе”.[19] Такве групе се не могу заробити, чак и ако се окруже.[20] Група са једним оком или без очију је „мртва” и не може се одупрети евентуалном заробљавању.[21]

Општа стратегија је да се прошири своја територија, нападају слабе групе противника (групе које се могу убити), и да се увек има на уму „животни статус” својих сопствених група.[22][23] Слободе група су пребројиве. Ситуације где узајамно супротстављене групе морају да заробе једна другу или умру се називају тркама заробљавања, или семеај.[24] У трци заробљавања, група са више слобода (и/или бољим „обликом”) ће ултиматно моћи да зароби опонентово камење.[24][25] Трке заробљавања и елементи живота и смрти су примарни изазови Гоа.

Играч може да се преда ако утврди да игра не нуди додатне могућности за профитабилно играње. Игра се завршава кад оба играча заврше,[26] и затим се врши бодовање. За сваког играча, број заробљеног камења се одузима од броја контролисаних (опкољених) тачака у „слободама” или „очима”, и играч са већим бројем бодова побеђује.[27] Игре се исто тако могу добити одустајањем противника.

Финији аспекти[уреди]

У почетној фази игре, играчи типично успостављају позиције (или „базе”) на угловима и око страна табле. Ове базе помажу у брзом развоју снажних облика који имају мноштво опција за живот (самодрживост за групу камења којом се спречава хватање) и успостављање формација за потенцијалну територију.[28] Играчи обично почињу у угловима зато што је успостављање територије лакше уз помоћ две ивице табле.[29] Успостављене угаоне отварајуће секвенце се називају „жуосеки” и обично се независно разматрају.[30]

Даме” су тачке које леже између граничних зидова црног и белог, и као такве се сматрају безвредним за обе стране. „Секи” су узајамно живи парови белих и црних група где ниједна страна нема два ока. „Ко” (кинески и јапански: ) је понављајући позициони облик који може да буде оспорен путем присиљавања потеза негде другде. Након што су присиљавајући потези одиграни, ко може да буде „узвраћен” или враћен на његову оригиналну позицију.[31] Неке „ко борбе” могу да буду важне и да одлучују о животу веће групе, док друге могу да вреде само једну или две тачке. Неке ко борбе се називају „пикник коима” кад само једна страна има пуно да изгуби.[32] Јапанци то зову ханами ко.[33]

Историја[уреди]

Порекло гоа није савим познато и за њега се везују разне легенде, што узевши у обзир старост игре од макар 3000 година није ни чудно. Најпознатија легенда о настанку гоа она по којој је цар Јао (2337—2258. п. н. е.) измислио игру не би ли свог сина научио мудрости. Најранији откривени трагови потичу из 548. п. н. е. из списа „Жуо жуан“, а игру помиње и Конфучије који је препоручује као начин за развијање интелекта. Го је свој највећи развитак доживео у средњовековном Јапану где се у 17. веку под покровитељством Шогуната оснивају три го школе чији ће представници у наредних неколико векова битно допринети развоју игре. У већем делу двадесетог века Јапан је и даље држао примат што се квалитета игре тиче и многи су играчи из Кине и Кореје долазили у Јапан да би усавршили игру и гоом се бавили професионално. Осамдесетих година двадесетог века, међутим, долази до преокрета и Кина, а пре свега Кореја, преузимају примат.[34][35][3]

Ван Кине, Кореје и Јапана, го се у остатку света игра тек задњих стотинак година, а донели су га морнари. Први клуб на територији Европе основан је у Пули, на територији тадашње Аустроугарске, двадесетих година прошлога века.

Го у Србији[уреди]

Први го клуб основан је у Крагујевцу 5. марта 1970. године. Тај клуб је Го клуб „Раднички“ који је и данас један од водећих го клубова у Србији.

Поред Го клуба „Раднички“ из Крагујевца запажене резултате постиже и Го клуб „Студент“ из Ниша.

Правила[уреди]

Игра се камењем беле и црне боје, што је једна од паралела које ову игру повезују са шахом. Међутим, за разлику од шаха, у гоу први потез има играч са црним камењем, док се играчу са белим фигурама, хендикепираном јер игра други, даје компензација (коми) од 6,5 поена. Додавањем половине поена избегава се могућност ремија.[36]

Партија почиње на празној табли, а сваки играч има 180 фигура (каменова). Као територија рачунају се све пресечне тачке, а вредност сваке је један поен. Сваки камен постављен на таблу има четири суседна пресека које играчи називају слободе. Да би нека група каменова била жива мора да има најмање два одвојена слободна пресека који се називају очи. Противнички камен је заробљен када све позиције око њега заузме играч супротне боје (заробљено камење се скидају са табле).

   A B C D E F G H J K L M N O P Q R S T
19. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 19
18. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 18
17. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 17
16. .. +. .. .. +. .. .. +. .. 16
15. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 15
14. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 14
13. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 13
12. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 12
11. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 11
10. .. +. .. .. +. .. .. +. .. 10
 9. .. .. .. .. .. .. .. .. ..  9
 8. .. .. .. .. .. .. .. .. ..  8
 7. .. .. .. .. .. .. .. .. ..  7
 6. .. .. .. .. .. .. .. .. ..  6
 5. .. .. .. .. .. .. .. .. ..  5
 4. .. +. .. .. +. .. .. +. ..  4
 3. .. .. .. .. .. .. .. .. ..  3
 2. .. .. .. .. .. .. .. .. ..  2
 1. .. .. .. .. .. .. .. .. ..  1

Постоје две изузетне позиције, ко и секи, које су решене посебним правилима. Партија је завршена када је простор међу играчима подељен. У таквој ситуацији ниједан играч не може да повећа свој простор, смањи противников или зароби неки супарнички камен. Играчи тада пасирају, препуштају један другом потез и игра је завршена. Једноставно речено, циљ играча је да сакупе што више окружених пресека и противникових заробљеника. Просечна партија траје два сата по играчу.

После пада заставице не губи се партија већ играч има ограничено време за сваки потез. У Јапану се врхунске партије играју два пута по десет сати и трају данима. Половина времена се користи за смишљање сратегије а друга половина на игру.

Врхунски мајстори кажу да им није проблем како ће се развијати партија у наредних 20 потеза, али им је проблем да узрачунају колико поена добијају са сваком стратегијом.

Го је врло динамична игра иако се фигуре не померају, јер једном стављене на таблу не могу се помицати. У једном тренутку један камен је врло битан, да би већ након неколико потеза могао да буде сувишан.

У Јапану звезде го-а годишње могу да зараде и преко милион долара.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „A Brief History of Go”. American Go Association. Приступљено 23. 03. 2017. 
  2. ^ Shotwell, Peter (2008), "The Game of Go: Speculations on its Origins and Symbolism in Ancient China" (PDF), American Go Association 
  3. 3,0 3,1 Burton, Watson (15. 04. 1992). The Tso Chuan (reprint изд.). ISBN 978-0-231-06715-7. 
  4. ^ Fairbairn 1995
  5. ^ Brooks 2007
  6. ^ Combinatorics of Go, Tromp, J Farneback G 2016
  7. ^ Game complexity can only be crudely estimated. The number of legal positions (state-space complexity) for chess has been estimated at anywhere between 1043 to 1050; in 2016 the lower bound for Go was estimated by Tromp and Farneback at 2 x 10170. Alternately, a measure of all the alternatives to be considered at each stage of the game (game-tree complexity) can be estimated with bd, where b is the game's breadth (number of legal moves per position) and d is its depth (number of moves [plies] per game). For chess and Go the comparison is very roughly ≈3580 ≪ ≈250150, or ≈10123 ≪ ≈10360. (Allis 1994, стр. 158–161, 171, 174, §§6.2.4, 6.3.9, 6.3.12)
  8. ^ Matthews, Charles. Teach Yourself Go, p.1
  9. ^ Cho Chikun, p.18
  10. ^ Iwamoto, p.22
  11. ^ Iwamoto, p.18
  12. ^ About the IGF, Архивирано из оригинала на датум 29. 04. 2012, Приступљено 5. 06. 2012 
  13. ^ International Go Federation, IGF members, Приступљено 14. 12. 2015 
  14. ^ Gao, Pat (2007). „Getting the Go-ahead”. Taiwan review. Los Angeles, CA: Kwang Hwa Publishing. 57: 55. Архивирано из оригинала на датум 22. 01. 2012. 
  15. ^ See, e.g., „EGF Ing Grant Report 2004-2005”. European Go Federation. Приступљено 28. 10. 2017. 
  16. ^ 조, 항범 (8. 10. 2005). 그런 우리말은 없다. 태학사. ISBN 9788959660148. Приступљено 3. 06. 2014. 
  17. ^ Matthews, Charles. Teach Yourself Go, p.2
  18. ^ Cobb p.12
  19. ^ Cho Chikun, p.21
  20. ^ Iwamoto, p.77
  21. ^ Cho Chikun, p.27
  22. ^ Cho Chikun, p.28
  23. ^ Cobb p.21
  24. 24,0 24,1 Cho Chikun, p.69
  25. ^ Cobb p.20
  26. ^ Cho Chikun, p.35
  27. ^ „KGS Go Tutorial: Game End”. KGS. Приступљено 5. 06. 2014. 
  28. ^ Cho Chikun, p.107
  29. ^ Iwamoto, p.93
  30. ^ Cho Chikun, p.119
  31. ^ Cho Chikun, p.33
  32. ^ Cho Chikun, p.37
  33. ^ „Hanami Ko at Sensei's Library”. Senseis.xmp.net. 09. 01. 2013. Приступљено 25. 03. 2014. 
  34. ^ „A Brief History of Go”. American Go Association. Приступљено 23. 3. 2017. 
  35. ^ Shotwell, Peter (2008), "The Game of Go: Speculations on its Origins and Symbolism in Ancient China" (PDF), American Go Association 
  36. ^ „Info for School Teachers and other Youth Go Organisers”. British Go Association. Who can play go?. Приступљено 10. 8. 2011. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]