Хангул

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Реч „хангул“ написана хангулом

Хангул или корејско писмо (кореј. 한글, 조선글[1] ) је писмо којим се пише на Корејском полуострву, од 15. века.[2] Оно је настало 1443. године под краљом Сејонгом Великим током Чосон династије. У данашње време, овај алфабет је званично писмо у Северној и Јужној Кореји, и козванично у Јанбјанској корејској аутономној префектури и Чангбајском корејском аутономном округу Кинеске провинције Ђилин. У Јужној Кореји, Хангул се првенствено користи за писање корејског језика, пошто је употреба Ханче (кинеских слова) у типичном корејском писању изгубила популарност током касних 1990-тих.

У својим класичним и модерними формама, писмо има 19 сугласничких и 21 самогласничко слово. Међутим, уместо секвенцијалног писања попут слова у латинском писму, Хангулска слова се групишу у блокове, као што је han, сваки од којих представља слог. Другим речима, мада слог han може да изгледа као једно слово, он се заправо састоји од три слова: h, a, и n. Сваки слоговни блок се састоји од два до шест слова, садржи бар један сугласник и један самогласник. Ови блокови су затим хоризонтално уређени са леве на десно или вертикално од горе на доле. Свака корејска реч се састоји од једног или више слогова, и стога једног или више блокова. Број математички могућих блокова је 11.172, мада је далеко мањи број слогова дозвољен у коrејској фонотактици, и сви дозвољени слогови се не јављају у корејским речима. Од 11.172 могућих Хангулских слогова, најчешћих 256 има кумулативну фреквенцију од 88,2 %; док око првих 512, покрива 99,9 %.[3]

Хангул неки лингвисти описују као „алфабетски слоговник”, пошто он комбинује својства и предности оба система али без неких недостатака појединачних приступа.[4][5][6]

Историја[уреди]

Писмо је настало средином 15. века за време корејског краља Сејонга Великога. До тада су Корејци користили кинеско писмо, које је било превише компликовано за обични народ па су читати и писати знали само припадници племства, и то углавном мушкарци. Већина Корејаца била је готово неписмена пре увођења хангула. Писмо је осмишљено тако да га сви могу лако научити. У документу, који је пратио настанак хангула, писало је да ће мудрац научити хангул већ исто јутро, а глупом ће требати десет дана. Неки конфучијски учењаци сматрали су да је кинеско писмо једино право и гледали су на хангул као на претњу. Међутим, он је био веома добро прихваћен, поготово међу женама и писцима белетристике. Тако је добро послужио за ширење информација међу народом, да га је параноидни корејски краљ Јеонсангзн забранио 1504. године. У каснијим вековима, хангул је поновно заживео и удомаћио се. Тек 1894. постао је службено писмо у државним документима, 1895. ушао је у школе, а 1896. почеле су излазити прве двојезичне новине на хангулу и енглеском језику. Када је Јапан анексирао Кореју 1910, јапански језик постао је службени, а хангул се наставио користити. Ортографија је деломично уређена 1912. године, а потпуно 1946. након успостављања независности. Кинеско писмо се све мање користило. Корејци настоје проширити коришћење хангула у Азији. Ван Кореје, почео се користити и на делу индонежанског острва Сулавесија од 2009. године.

Хангул абецеда[уреди]

Знакови хангул абецеде зову се јамо. „Ја“ значи слово, а „мо“ значи мајка. Постоји 51 јамо, од којих су 24 еквивалентни словима латиничног писма, а остали су спој два или више слова. Од 24 једноставна јама, 14 су сугласници, а 10 самогласници. Лингвисти хвале хангул због дизајна знакова. Облик јама је у складу са фонемима које представљају. Облик сугласника је настао на основу облика уста и језика док се изговара то слово, а самогласници се састоје од водоравних и усправних црта и лако се разликују од сугласника.

Референце[уреди]

  1. ^ „Hangul”. Dictionary by Merriam-Webster. Merriam-Webster. Приступљено 15. 8. 2017. 
  2. ^ „Tale of Hong Gildong”. World Digital Library. Приступљено 3. 5. 2013. 
  3. ^ Lee, Soobok (2001). „Improving ACE using code point reordering v1.0”. tools.ietf.org. 
  4. ^ Taylor, Insup (1980). „The Korean writing system: An alphabet? A syllabary? a logography?”. Processing of Visible Language (на језику: енглески). Springer, Boston, MA: 67—82. doi:10.1007/978-1-4684-1068-6_5. Приступљено 17. 10. 2017. 
  5. ^ Taylor, Insup (2013). Kolers, Paul A., ур. Processing of Visible Language (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. стр. 80—81. ISBN 9781468410686. Приступљено 17. 10. 2017. 
  6. ^ Pae, Hye K. (1. 1. 2011). „Is Korean a syllabic alphabet or an alphabetic syllabary”. Writing Systems Research. 3 (2): 103—115. ISSN 1758-6801. doi:10.1093/wsr/wsr002. Приступљено 17. 10. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]