Хангул

Из Википедије, слободне енциклопедије
Реч „хангул“ написана хангулом

Хангул или корејско писмо (кореј. 한글, 조선글[1] ) је писмо којим се пише на Корејском полуострву, од 15. века.[2] Оно је настало 1443. године под краљом Сејонгом Великим током Чосон династије. У данашње време, овај алфабет је званично писмо у Северној и Јужној Кореји, и козванично у Јанбјанској корејској аутономној префектури и Чангбајском корејском аутономном округу Кинеске провинције Ђилин. У Јужној Кореји, Хангул се првенствено користи за писање корејског језика, пошто је употреба Ханче (кинеских слова) у типичном корејском писању изгубила популарност током тасних 1990-тих.

У својим класичним и модерними формама, alфаbet има 19 сугласничких и 21 самогласничко слово. Међутим, уместо секвенцијалног писања попут слова у латинском писму, Hangulска слова се групиђу у блокове, као што је han, сваки од којих представља слог. Другим речима, мада слог han може да изгледа као једно слово, он се заправо састоји од три слова: h, a, и n. Сваки слоговни блок се састоји од два до шест слова, садржи бар један сугласник и један самогласник. Ови блокови су затим хоризонтално уређени са леве на десно или вертикално од горе на доле. Свака корејска реч се састоји од једног или више слогова, и стога једног или више блокова. Број математички могућих блокова је 11.172, мада је далеко мањи број слогова дозвољен у коrејској фонотактици, и сви дозвољени слогови се не јављају у корејским речима. Од 11.172 могућих Хангулских слогова, најчешћих 256 има кумулативну фреквенцију од 88,2 %; доко првих 512, покрива 99,9 %.[3]

Хангул неки лингвисти описују као „алфабетски слоговник”, пошто он комбинује својства и предности оба система али без неких недостатака појединачних приступа.[4][5][6]

Историја[уреди]

Писмо је настало средином 15. века за време корејског краља Сејонга Великога. До тада су Корејци користили кинеско писмо, које је било превише компликовано за обични народ па су читати и писати знали само припадници племства, и то углавном мушкарци. Већина Корејаца била је готово неписмена пре увођења хангула. Писмо је осмишљено тако да га сви могу лако научити. У документу, који је пратио настанак хангула, писало је да ће мудрац научити хангул већ исто јутро, а глупом ће требати десет дана. Неки конфучијски учењаци сматрали су да је кинеско писмо једино право и гледали су на хангул као на претњу. Међутим, он је био веома добро прихваћен, поготово међу женама и писцима белетристике. Тако је добро послужио за ширење информација међу народом, да га је параноидни корејски краљ Јеонсангзн забранио 1504. године. У каснијим вековина, хангул је поновно заживео и удомаћио се. Тек 1894. постао је службено писмо у државним документима, 1895. ушао је у школе, а 1896. почеле су излазити прве двојезичне новине на хангулу и енглеском језику. Када је Јапан анексирао Кореју 1910, јапански језик постао је службени, а хангул се наставио користити. Ортографија је деломично уређена 1912. године, а потпуно 1946. након успостављања независности. Кинеско писмо се све мање користило. Корејци настоје проширити коришћење хангула у Азији. Ван Кореје, почео се користити и на делу индонежанског острва Сулавесија од 2009. године.

Хангул абецеда[уреди]

Знакови хангул абецеде зову се јамо. „Ја“ значи слово, а „мо“ значи мајка. Постоји 51 јамо, од којих су 24 еквивалентни словима латиничног писма, а остали су спој два или више слова. Од 24 једноставна јама, 14 су сугласници, а 10 самогласници. Лингвисти хвале хангул због дизајна знакова. Облик јама је у складу са фонемима које представљају. Облик сугласника је настао на основу облика уста и језика док се изговара то слово, а самогласници се састоје од водоравних и усправних црта и лако се разликују од сугласника.

Reference[уреди]

  1. „Hangul”. Dictionary by Merriam-Webster. Merriam-Webster. Приступљено 15. 8. 2017. 
  2. „Tale of Hong Gildong”. World Digital Library. Приступљено 3. 5. 2013. 
  3. Lee, Soobok (2001). „Improving ACE using code point reordering v1.0”. tools.ietf.org. 
  4. Taylor, Insup (1980). „The Korean writing system: An alphabet? A syllabary? a logography?”. Processing of Visible Language (на језику: енглески). Springer, Boston, MA: 67—82. doi:10.1007/978-1-4684-1068-6_5. Приступљено 17. 10. 2017. 
  5. Taylor, Insup (2013). Kolers, Paul A., ур. Processing of Visible Language (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. стр. 80—81. ISBN 9781468410686. Приступљено 17. 10. 2017. 
  6. Pae, Hye K. (1. 1. 2011). „Is Korean a syllabic alphabet or an alphabetic syllabary”. Writing Systems Research. 3 (2): 103—115. ISSN 1758-6801. doi:10.1093/wsr/wsr002. Приступљено 17. 10. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]