Дан Канаде

С Википедије, слободне енциклопедије
Ватромет у Отави, Канада

Дан Канаде ( франц. Fête du Canada, [faɛ̯t dzy kanadɑ]), раније познат као Дан Доминиона ( франц. Fête du Dominion ), је национални дан Канаде. Савезни статутарни празник, слави годишњицу Канадске конфедерације која се догодила 1. јула 1867. године доношењем Закона о Британској Северној Америци 1867. године, када су се ујединиле три одвојене колоније Уједињене Канаде, Нова Шкотска и Њу Бранзвик. у јединствен доминион у оквиру Британске империје под називом Канада.[1][2]

Првобитно назван Дан Доминиона ( франц. Le Jour de la Confédération ), празник је преименован 1982. године, исте године када је канадски устав патриран Законом о Канади из 1982. године, који је пресекао остатке правне зависности од парламента Уједињеног Краљевства.[3] Прославе Дана Канаде одржавају се широм земље, као и на разним локацијама широм света којима присуствују Канађани који живе у иностранству.[4]

Комеморација[уреди | уреди извор]

Дан Канаде се често неформално назива "канадским рођенданом", посебно у популарној штампи.[8] Међутим, термин „рођендан“ може се посматрати као претерано поједностављење, јер је Дан Канаде годишњица само једне важне националне прекретнице на путу ка пуном суверенитету земље, а то је придруживање колонија Канаде 1. јула 1867. ( подељен на Онтарио и Квебек), Нову Шкотску и Њу Бранзвик у ширу британску федерацију од четири провинције.[9] Канада је постала „краљевство за себе“ у оквиру Британског царства, опште познатог као Доминион Канаде.[11][16]

Иако је била британска доминион, Канада је стекла повећан ниво политичке контроле и управљања над сопственим пословима, британски парламент и кабинет задржали су политичку контролу над одређеним областима, као што су спољни послови, национална одбрана и уставне промене. Канада је постепено стицала све већи суверенитет током година – посебно усвајањем Вестминстерског статута 1931. – све док коначно није постала потпуно суверена доношењем Уставног акта 1982. године, који је послужио за потпуну патрију канадског устава.[17]


Према савезном закону о празницима,[18] Дан Канаде се обележава 1. јула, осим ако тај датум не пада на недељу, у ком случају је 2. јул законски празник. Свечани догађаји ће се углавном и даље одржавати 1. јула, иако то није законски празник.[19] Ако падне на викенд, предузећа која су обично затворена тог дана обично ће следећи понедељак посветити као слободан дан.[20]

Историја[уреди | уреди извор]

Гомила у Ванкуверу слави Дан Доминиона 1917. године, златни јубилеј Конфедерације

Доношење Закона о Британској Северној Америци из 1867. (данас назван Закон о уставу, 1867.), који је конфедерисао Канаду, прослављено је 1. јула 1867. звоњавом звона у катедралној цркви Светог Џејмса у Торонту и „ломачевима, ватромет и илуминација, екскурзије, војни прикази и музичке и друге забаве“, како је описано у савременим извештајима.[21] Дана 20. јуна следеће године, генерални гувернер виконт Монк издао је краљевску проглас тражећи од Канађана да прославе годишњицу Конфедерације,[22] Међутим, празник је статутарно установљен тек 15. маја 1879.[23] када је означен као Дан доминиона, алудирајући на помињање земље као доминиона у Закону о Британској Северној Америци.[24] Празник у почетку није био доминантан у народном календару; било какве прославе су организовале локалне заједнице, а генерални гувернер је приредио забаву у Ридо Холу.[21] До 1917. године нису одржаване веће прославе, а затим ни у наредних деценија – златне и дијамантске годишњице Конфедерације, респективно.[25]

Канадска влада почела је 1958. да организује прославе Дана Доминиона. Те године је тадашњи премијер Џон Дифенбејкер затражио да државна секретарка Елен Ферклоф организује одговарајуће догађаје, са буџетом од 14.000 долара. Парламент је традиционално заседао 1. јула, али је Ферклаф убедио Дифенбејкера и остатак савезног кабинета да присуствују.[21] Званичне прославе након тога обично су се састојале од организовања церемоније боја на брду Парламента поподне и увече, након чега је уследио масовни концерт бенда и ватромет. Ферклаф, који је постао министар за држављанство и имиграцију, касније је проширио законе на извођење фолклорних и етничких група. Дан је такође постао лежернији и породичнији.[21]


Елизабета II, краљица Канаде, са својим кабинетом, укључујући премијера Лестера Б. Пирсона, у плесној сали Ридеау Хола, Отава, на Дан Доминиона, 1967., стогодишњицу Конфедерације

Стогодишњица Канаде 1967. често се сматра важном прекретницом у историји канадског национализма и сазревању Канаде као посебне, независне земље, након чега је Дан Доминиона постао популарнији међу просечним Канађанима. Крајем 1960-их, на националној телевизији, мултикултурални концерти одржани у Отави додани су и прослава је постала позната као Фестивал Канада . Након 1980. године, канадска влада је почела да промовише прославу Дана Доминиона изван главног града државе, дајући грантове и помоћ градовима широм земље како би помогли у финансирању локалних активности.[26]

Неки Канађани су почетком 1980-их неформално називали празник Дан Канаде,[33] пракса која је изазвала одређене контроверзе:[34] Заговорници су тврдили да је назив Дан Доминиона био остатак из колонијалне ере – аргумент који је дат неки подстрек патријацијом канадског устава 1982. — а други су тврдили да је потребна алтернатива јер се тај израз не преводи добро на француски.[27] Насупрот томе, бројни политичари, новинари и писци, попут Робертсона Дејвиса[35], осудили су промену у то време, а неки и даље тврде да је то било нелегитимно и непотребан раскид са традицијом. [27] Други су тврдили да је доминион у великој мери погрешно схваћен и конзервативно наклоњени коментатори виде промену као део много већег покушаја либерала да „ребрендирају“ или редефинишу канадску историју.[27][35][36] Колумниста Ендрју Коен назвао је Дан Канаде изразом „разбијајуће баналности“ и критиковао га као „одрицање од прошлости [и] погрешно читање историје, оптерећено политичком коректношћу и историјским незнањем“.[37]

Празник је званично преименован као резултат закона приватног члана који је усвојен у Доњем дому 9. јула 1982. године, две године након првог читања.[21] Само 12 посланика било је присутно када је предлог закона поново разматран, 8 мање од потребног кворума ; међутим, према правилима парламента, кворум је примењив само на почетку седнице или када члан на то скрене пажњу.[38] Група је усвојила закон за пет минута, без дебате,[34] инспиришући „гунђање о подмуклости процеса“.[21] Наишло је на јачи отпор у Сенату. Ернест Менинг је тврдио да је образложење за промену засновано на погрешној перцепцији имена, а Џорџ Мекилрејт се није сложио са начином на који је закон усвојен, позивајући владу да настави на „достојанственији начин“. Међутим, Сенат је на крају ипак усвојио закон.[27] Давањем краљевске сагласности, назив празника је званично промењен у Дан Канаде 27. октобра 1982. и први пут је под тим именом прослављен 1. јула 1983.[39]


Суверенов печат Реда Канаде, државног ордена који је свечано отворен 1. јула 1967.

Као годишњица Конфедерације, Дан доминиона, а касније и Дан Канаде, био је датум одређен за низ важних догађаја, као што је прво повезивање на националну радио мрежу од стране Канадске националне железнице (1927); инаугурација телевизијског преноса Канадске радиодифузне корпорације, са говором генералног гувернера Винсента Месија на Дан Доминиона са Парламент Хила (1958);[21] поплава морског пута Светог Лоренса (1958); први телевизијски пренос у боји у Канади (1966); инаугурација Реда Канаде (1967); и успостављање " О Канада " као државне химне земље (1980). Током шестогодишњице Канаде 2017. године, Банка Канаде је пустила у продају пригодну новчаницу од 10 долара, за коју се очекивало да ће бити широко доступна до Дана Канаде.[40]

Пандемија KОВИД-19 довела је до отказивања 2020. свих личних прослава Дана Канаде широм земље, због социјалног дистанцирања и ограничења јавних окупљања. Неки су претворени у виртуелне догађаје.[44] Иста отказивања догодила су се следеће године; мада, неки и из политичких разлога.[49] Личне свечаности у Отави су се вратиле 2022. године, након што су премештене са Парламент Хила у ЛеБретон Флатс због изградње повезане са пројектом рехабилитације Парлиамент Хил.[50]


Други догађаји су случајно пали на исти дан, као што је први дан битке на Соми 1916. — убрзо након чега је Њуфаундленд признао 1. јул као Дан сећања у знак сећања на тешке губитке Њуфаундлендског пука током битке[51][52] —и доношење Закона о кинеској имиграцији 1923. године, што је довело до тога да Кинези и Канађани називају 1. јул Дан понижења ( Chinese ) и бојкотовати прославе Дана Доминиона затварањем продавница, вијорењем канадске заставе на пола копља или качењем венаца испред улаза у куће и продавнице све док закон није укинут 1947.[56] Дан Канаде се такође поклапа са Даном селидбе у Квебеку, када многи услови за изнајмљивање станова за фиксни закуп истичу. Предлог закона којим се мења дан пресељења покрајине са 1. маја на 1. јул унео је федералистички посланик у Националној скупштини Квебека, Жером Шокет, 1973. године,[57] како не би утицао на децу која су још у школи у месецу мају.[58]

Активности[уреди | уреди извор]

Војвода и војвоткиња од Кембриџа на званичној прослави Дана Канаде у Отави, 2011.

Већина заједница широм земље је домаћин организованих прослава за Дан Канаде, обично јавних догађаја на отвореном, као што су параде, карневали, фестивали, роштиљи, ваздушне и поморске представе, ватромет и бесплатни музички концерти,[59] као и церемоније држављанства.[60][61] Не постоји стандардни начин прославе Дана Канаде; Џенифер Велш, професор међународних односа на Универзитету у Оксфорду, рекла је о овоме: „Дан Канаде, као и земља, је бескрајно децентрализован. Чини се да не постоји централни рецепт како да га прославимо – запишите природа федерације“.[62]

У националној престоници Отави, концерти и културне манифестације одржавају се на травњаку пред Парламент Хилом, у организацији Цанадиан Херитаге, који укључују главну „подневну емисију“ и вечерњи програм.[63][50] Манифестација традиционално почиње певањем песама „ Боже чувај краља “ и „ О Канада “ на енглеском и француском језику, након чега следи прелетање Снежних птица. Обично су генерални гувернер и премијер, мада монарх или други члан краљевске породице такође може присуствовати или заузети место генералног гувернера.[69] Мањи догађаји се одржавају у другим парковима широм града и у суседном Гатиноу у Квебеку.[70] У главним градовима покрајина, званичне прославе се често одржавају у покрајинским законодавним зградама, обично у присуству потгувернера и/или премијера покрајине.

Међународне прославе[уреди | уреди извор]

Трафалгар Сквер током Дана Канаде у Лондону, Енглеска, 2013

Канадски исељеници ће често организовати активности Дана Канаде у свом локалном подручју на дан празника или близу њега.[71] Примери укључују Канада Д'ех, годишњу прославу која се одржава 30. јуна у Лан Кваи Фонгу, у Хонг Конгу;[72] Догађаји канадских снага у базама у Авганистану;[76] на Трафалгар скверу испред Канаде куће у Лондону, Енглеска;[77] у Мексику, у Краљевској канадској легији у Чапали,[78] и у Канадском клубу у Ајиџику.[79] У Кини, прославе Дана Канаде одржавају се на плажи Бунд од стране Канадске трговинске коморе у Шангају [80] и у Канадској међународној школи у Пекингу, коју спонзорише Канадски кинески пословни савет.[81]

Критика и протест[уреди | уреди извор]

С обзиром на федералну природу годишњице, прослава Дана Канаде може бити узрок трвења у провинцији Квебек, где је празник у сенци провинцијског Дана Сен Жан Крститеља ( Fête nationale ), 24. јуна [82] На пример, савезна влада финансира догађаје за Дан Канаде у Старој луци Монтреал — области којом управља федерална крунска корпорација — док је парада Фете натионале напор на локалном нивоу који се суочио са потешкоћама у раду због ограниченог финансирања од савезне владе и недостатак корпоративних спонзора.[83][84]

Демонстранти на митингу Идле Но Море у Торонту, Онтарио, на Дан Канаде 2022.

Дан Канаде изазвао је негативну стигму међу неким домородачким народима у Канади и њиховим савезницима, који сматрају да је то прослава колонизације аутохтоне земље. Критике на рачун прославе Дана Канаде биле су посебно истакнуте током шестогодишњице Канаде 2017. године, уз наводе да су комеморације умањиле улогу аутохтоних народа у историји земље и тешкоће са којима се суочавају у данашњем времену.[85][86]

Исте притужбе објављене су четири године касније, након што су крајем јуна 2021. пронађени могући необележени гробови староседелачке деце на месту индијске резиденцијалне школе у Британској Колумбији.[87][88][89] Ако већ нису отказане или измењене због ограничења у вези са пандемијом КОВИД-19, прославе Дана Канаде су отказане у различитим заједницама у Британској Колумбији,[90] Њу Брунсвику,[91] и Северном Саскачевану, док је протестна група аутохтоних народа у мировању Но Море је најавио своју намеру да организује мирне скупове у више великих градова.[89] Неки политичари су подржали отказивање,[92][93] док су други изразили забринутост да активисти нападају „саму идеју Канаде“ и ометају напредак ка помирењу.[93]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Canada in the Making > Constitutional History > 1867–1931: Becoming a Nation”. Canadiana. Архивирано из оригинала 9. 2. 2010. г. Приступљено 16. 6. 2011. 
  2. ^ Moore, Christopher (2011). 1867: How the Fathers Made a Deal. McClelland & Stewart. стр. 215. ISBN 978-1-55199-483-3. Приступљено 30. 6. 2013. 
  3. ^ Matthew Hayday; Raymond B. Blake (2017). Celebrating Canada: Holidays, National Days, and the Crafting of Identities. University of Toronto Press, Scholarly Publishing Division. стр. 19. ISBN 978-1-4426-2154-1. 
  4. ^ Adam Dodek (2016). The Canadian Constitution. University of Ottawa Faculty of Law. стр. 29. ISBN 978-1-4597-3505-7. 
  5. ^ Panetta, Alexander; Pedwell, Terry (2. 7. 2007). „An unforgettable Canada Day, eh?”. Toronto Star. Приступљено 12. 5. 2007. 
  6. ^ „Canada Day celebrations”. Toronto Star. 29. 6. 2007. Приступљено 12. 5. 2007. 
  7. ^ Canwest News Service (1. 7. 2007). „Harper salutes international role in Canada Day address”. National Post. Архивирано из оригинала 28. 6. 2011. г. Приступљено 12. 5. 2007. 
  8. ^ [5][6][7]
  9. ^ Garrard, Graeme (1. 7. 2013). „Happy anniversary, Canada”. Toronto Star. 
  10. ^ Wrong, George M.; Langton, H. H. (2009). The Chronicles of Canada: Volume VIII – The Growth of Nationality. Fireship Press. стр. 60. ISBN 978-1-934757-51-2. Приступљено 30. 6. 2013. 
  11. ^ Canadian representatives had actually requested the title Kingdom of Canada be granted, to "fix the monarchical basis of the constitution", but the idea was vetoed by the British Foreign Secretary at the time, the Lord Stanley, and the title dominion was used in its place.[10] See Name of Canada > Adoption of Dominion.
  12. ^ „Heritage Saint John &gt Canadian Heraldry”. Heritage Resources of Saint John and New Brunswick Community College. Архивирано из оригинала 6. 3. 2005. г. Приступљено 3. 7. 2009. 
  13. ^ The Royal Household. „The Queen and the Commonwealth > Queen and Canada > History and present government”. Queen's Printer. Архивирано из оригинала 27. 7. 2020. г. Приступљено 3. 7. 2009. 
  14. ^ Department of Canadian Heritage (2005). „The Crown in Canada” (PDF). Queen's Printer for Canada: 7. Архивирано (PDF) из оригинала 2011-07-06. г. Приступљено 3. 7. 2009. 
  15. ^ Department of Canadian Heritage. „Canada: Symbols of Canada” (PDF). Queen's Printer for Canada: 3. Архивирано (PDF) из оригинала 2011-06-11. г. Приступљено 1. 7. 2010. 
  16. ^ [12][13][14][15]
  17. ^ Harrison, Trevor; Friesen, John W. (2015). Canadian Society in the Twenty-First Century, 3e: An Historical Sociological Approach. Canadian Scholars' Press. стр. 67—68. ISBN 978-1-55130-735-0. 
  18. ^ Canada Department of Justice (1985). „Holiday Act”. Canada Department of Justice. Приступљено 18. 6. 2012. 
  19. ^ Government of Saskatchewan (18. 6. 2007). „Canada Day to be observed Monday, July 2”. Queen's Printer for Saskatchewan. Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 23. 1. 2010. 
  20. ^ „July 1st a Sunday? Holidays Act "Bumps" Canada Day to July 2nd”. 26. 6. 2018. 
  21. ^ а б в г д ђ е Levine, Allan (28. 6. 2013). „The evolution of July 1”. National Post. Архивирано из оригинала 1. 7. 2013. г. Приступљено 30. 6. 2013. 
  22. ^ Department of Canadian Heritage. „Ceremonial and Canadian Symbols Promotion > Canada Day”. Queen's Printer for Canada. Архивирано из оригинала 15. 01. 2013. г. Приступљено 16. 6. 2011. 
  23. ^ Department of Canadian Heritage (30. 7. 2013). „Dominion Day”. Queen's Printer for Canada. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 12. 10. 2013. 
  24. ^ James, Patrick; Kasoff, Mark J. (2008). Canadian Studies in the New Millennium. University of Toronto Press. стр. 45. ISBN 978-0-8020-9468-1. 
  25. ^ а б Canadian Heritage. „Canada Day Background/How we got our national holiday”. Canoe. Архивирано из оригинала 29. 07. 2012. г. Приступљено 1. 7. 2009. 
  26. ^ Canadian Heritage (17. 6. 2019). „Celebrate Canada”. aem. Queen's Printer for Canada. 
  27. ^ а б в г д Sibley, Robert (1. 9. 2006). „The death of 'Dominion Day'”. The Ottawa Citizen. Архивирано из оригинала 10. 11. 2012. г. Приступљено 11. 7. 2011. 
  28. ^ „Across Canada/Pro-Canada sign painter has brush with law”. The Globe and Mail. 19. 11. 1977. стр. 12. 
  29. ^ Cherry, Zena (20. 2. 1978). „Protocol chiefs gather to discuss their trade”. The Globe and Mail. стр. 27. 
  30. ^ Stevens, Geoffrey (2. 3. 1978). „With many tongues”. The Globe and Mail. стр. 6. 
  31. ^ Canadian Press (30. 3. 1978). „Federal support for new festival”. The Globe and Mail. стр. 16. 
  32. ^ [27][28][29][30][31]
  33. ^ Numerous references to Canada Day may be found in issues of The Globe and Mail published in the late 1970s.[32]
  34. ^ а б „Society > Celebrations > Celebrating Canada Day”. CBC. Приступљено 1. 7. 2009. 
  35. ^ а б Bentley, D.M.R. (1999). „Essay 11: Parading Past”. Mnemographia Canadensis. 1 (Muse and Recall). Архивирано из оригинала 2. 7. 2013. г. Приступљено 11. 7. 2011. 
  36. ^ „We should be celebrating Dominion Day”. National Post. Архивирано из оригинала 7. 9. 2012. г. Приступљено 11. 7. 2011. 
  37. ^ Cohen, Andrew (2008). The Unfinished Canadian: The People We Are. McClelland & Stewart Limited. стр. 90. ISBN 978-0-7710-2286-9. 
  38. ^ Marleau, Robert; Montpetit, Camille (јануар 2000). „9. Sittings of the House”. House of Commons Procedure and Practice. Ottawa: Queen's Printer for Canada. Приступљено 28. 11. 2011. 
  39. ^ Congressional Quarterly, inc (1985). Editorial Research Reports, 1984. Cq Pr. стр. 9. ISBN 978-0-87187-354-5. 
  40. ^ „New Bank Note for Canada's 150th”. Bank of Canada. 3. 12. 2014. Приступљено 30. 6. 2019. 
  41. ^ COVID-19: Canada Day in Ottawa goes virtual for 2nd year in a row with Jann Arden, Global News, Приступљено 25. 6. 2021 
  42. ^ Ottawa's Canada Day celebrations cancelled due to coronavirus, virtual program planned, Global News, Приступљено 25. 6. 2021 
  43. ^ 2020 Canada Day 'unlike any other' as celebrations move online, cancelled amid COVID-19, Global News, Приступљено 25. 6. 2021 
  44. ^ [41][42][43]
  45. ^ Three northern Saskatchewan communities 'pause' Canada Day, Global News, Приступљено 25. 6. 2021 
  46. ^ New Brunswick communities cancel Canada Day celebrations to 'step back and reflect', CBC News, 24. 6. 2021, Приступљено 24. 6. 2021 
  47. ^ Kotyk, Alyse (21. 6. 2021). „More Canada Day festivities cancelled in B.C. following residential school discovery”. CTV News British Columbia (на језику: енглески). Приступљено 25. 6. 2021. 
  48. ^ 'Shame on Canada': Thousands attend Cancel Canada Day rally on Parliament Hill, CTV News Ottawa, 1. 7. 2021, Приступљено 17. 5. 2022 
  49. ^ [45][46][47][48]
  50. ^ а б „Canada Day celebrations moving from Parliament Hill”. CTV News Ottawa (на језику: енглески). 2022-05-16. Приступљено 2022-05-17. 
  51. ^ Hiscock, Philip. „Society and Culture > Folklore and Traditional Culture > Custom”. Memorial University of Newfoundland. Приступљено 18. 6. 2008. 
  52. ^ „A Living Memorial > Memorial Day”. Memorial University of Newfoundland. Архивирано из оригинала 27. 6. 2008. г. Приступљено 31. 5. 2008. 
  53. ^ „CBC News > Indepth > China > Chinese Immigration”. CBC. 10. 6. 2004. Архивирано из оригинала 29. 6. 2004. г. Приступљено 1. 7. 2009. 
  54. ^ „排華法百年展徵集「身分證」 加國華人曾稱7月1日「僑恥日」”. Ming Pao (на језику: кинески). 26. 6. 2021. Приступљено 1. 7. 2022. 
  55. ^ 陳儀芬 (3. 11. 2021). „華埠掌故將開幕 星島帶您先一探究竟”. Sing Tao Daily (Canada) (на језику: кинески). Приступљено 1. 7. 2022. 
  56. ^ [53][54][55]
  57. ^ Lejtenyi, Patrick. „Moving day conspiracy”. Montreal Mirror. Архивирано из оригинала 3. 6. 2012. г. Приступљено 1. 7. 2009. 
  58. ^ Madigan, Tracey (28. 6. 2005). „Get a Move On”. CBC. Приступљено 1. 7. 2010. 
  59. ^ Department of Canadian Heritage. „British Columbia and Yukon invited to participate to "Celebrate Canada!" Days”. Queen's Printer for Canada. Архивирано из оригинала 9. 11. 2013. г. Приступљено 31. 5. 2008. 
  60. ^ Citizenship and Immigration Canada (31. 3. 2007). „Applying for citizenship > The citizenship ceremony”. Queen's Printer for Canada. Приступљено 1. 7. 2009. 
  61. ^ „Prepare for the citizenship ceremony”. Government of Canada. 31. 3. 2007. Приступљено 22. 3. 2022. 
  62. ^ Allemang, John (28. 6. 2008). „We stand on guard for what?”. Globe and Mail. Приступљено 1. 7. 2009. 
  63. ^ Billboard, Nielsen Business Media, Inc, 14. 7. 2001, стр. 70—, ISSN 0006-2510 
  64. ^ а б в г д ђ CBC Archives (28. 7. 2019). „The many times the royals have jetted across the pond for Canada Day”. Canadian Broadcasting Corporation. Приступљено 1. 7. 2019. 
  65. ^ Bousfield, Arthur; Toffoli, Garry. „Elizabeth II Queen of Canada: The Role of Queen Elizabeth II”. Canadian Royal Heritage Trust. Архивирано из оригинала 18. 4. 2008. г. Приступљено 31. 5. 2008. 
  66. ^ „The Queen to address the United Nations” (Саопштење). Queen's Printer. 22. 1. 2010. Приступљено 23. 1. 2010. 
  67. ^ а б Campion-Smith, Bruce (16. 2. 2011). „Royal newlyweds are coming to Canada, but not Toronto”. Toronto Star. Приступљено 16. 2. 2011. 
  68. ^ „Queen calls Canada 'example to the world'”. CBC. 1. 7. 2010. Приступљено 16. 2. 2011. 
  69. ^ Queen Elizabeth II was present for the official Canada Day ceremonies in Ottawa during Canada's centennial in 1967;[25][64] as well as 1973,[64] 1990,[64] 1992,[64] 1997,[65] and 2010,[66] when more than 100,000 people attended the ceremonies on Parliament Hill.[67][68] Prince William and his wife took part in the events in Ottawa for Canada Day, 2011,[67] the first time a member of the royal family other than the monarch and her consort had done so. Several members have also attended Canada Day ceremonies outside of Ottawa, including Charles, Prince of Wales, attending celebrations in Edmonton in 1983.[64] Charles later attended official Canada Day celebrations in Ottawa as a part of 150th anniversary of Canada in 2017.[64]
  70. ^ „A list of Canada Day parties happening off Parliament Hill”. CBC/Radio-Canada. 2019. 
  71. ^ „Canada Day in London”. Canada Day London. Архивирано из оригинала 19. 8. 2009. г. Приступљено 27. 6. 2012. 
  72. ^ Work, Andrew (2015-06-29). „Reportage: O Canada!”. Harbour Times (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-26. 
  73. ^ „Afghanistan Canada Day Celebrations Video Footage Available on Website” (Саопштење). Queen's Printer for Canada. 29. 6. 2006. Архивирано из оригинала 3. 8. 2012. г. Приступљено 1. 7. 2009. 
  74. ^ „About Canada Day International”. Canada Day International. 2013. Архивирано из оригинала 2. 7. 2015. г. Приступљено 1. 7. 2015. 
  75. ^ „Troops refuse to let attack mar Canada Day break”. CTV. 1. 7. 2006. Архивирано из оригинала 13. 8. 2006. г. Приступљено 6. 8. 2009. 
  76. ^ [73][74][75]
  77. ^ „Canada Day in Trafalgar Square”. The Royal Commonwealth Society. 2017. Приступљено 1. 7. 2019. 
  78. ^ O'Connor, Joe (29. 11. 2012). „As Legions shutter across Canada, veterans open a new branch in 'friendly' Mexico”. National post. Приступљено 29. 6. 2013. 
  79. ^ „Celebrate Canada Day with Your Friends”. Canada Club. 2013. Архивирано из оригинала 15. 6. 2013. г. Приступљено 29. 6. 2013. 
  80. ^ „The Canadian Chamber of Commerce in Shanghai to Celebrate Canada's 146th Anniversary”. 17. 5. 2013. Архивирано из оригинала 15. 6. 2013. г. Приступљено 18. 5. 2013. 
  81. ^ „CCBC's Canada Day Fair in Beijing”. 
  82. ^ Fedio, Chloe (17. 6. 2010), „Canada Day Parade organizers bemoan lack of political support”, The Gazette, Архивирано из оригинала 21. 6. 2010. г., Приступљено 1. 7. 2010 
  83. ^ Hustake, Aalan (25. 5. 2008), „Proud Canadian, proud Quebecer who loved a parade”, The Gazette, Архивирано из оригинала 28. 6. 2011. г., Приступљено 25. 5. 2008 
  84. ^ „Rising costs, funding challenges mean no parade on Canada Day in Montreal”. Montreal Gazette. 29. 6. 2022. Приступљено 4. 7. 2023. 
  85. ^ Geddes, John (1. 7. 2017), „'Home on native land' on Parliament Hill”, Maclean's, Rogers, Приступљено 25. 6. 2021 
  86. ^ Chinta, Puxley (13. 6. 2017). „Many Indigenous people see little reason to celebrate Canada's 150th birthday”. The Toronto Star. Архивирано из оригинала 13. 6. 2017. г. Приступљено 13. 6. 2017. 
  87. ^ One Canadian city has cancelled Canada Day: Should Toronto follow suit, CTV News Toronto, 16. 6. 2021, Приступљено 19. 6. 2021 
  88. ^ Dunham, Jackie (9. 6. 2021), Why some are calling for the cancellation of Canada Day this year, CTVNews, Приступљено 25. 6. 2021 
  89. ^ а б Donato, Nicole Di (10. 6. 2021), Growing calls to cancel Canada Day following discovery of mass [sic] grave at former B.C. residential school, CTV News Saskatoon, Приступљено 25. 6. 2021 
  90. ^ Kotyk, Alyse (21. 6. 2021), More Canada Day festivities cancelled in B.C. following residential school discovery, CTV News British Columbia, Приступљено 25. 6. 2021 
  91. ^ New Brunswick communities cancel Canada Day celebrations to 'step back and reflect', CBC News, 24. 6. 2021, Приступљено 24. 6. 2021 
  92. ^ „B.C. premier advises against cancelling Canada Day festivities”. British Columbia (на језику: енглески). 2021-06-11. Приступљено 2022-06-17. 
  93. ^ а б Aiello, Rachel (23. 6. 2021). „O'Toole tells Conservative caucus he's against cancelling Canada Day”. CTVNews (на језику: енглески). Приступљено 25. 6. 2021. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дан_Канаде&oldid=27692968”