Еманијел Беар

С Википедије, слободне енциклопедије
Еманијел Беар
Беарова (2022)
Лични подаци
Пуно имеЕманијел Беар-Асон
Друга именаЕмануела Ест
Датум рођења(1963-08-14)14. август 1963. (60 год.)
Мјесто рођењаСен Тропе или Гасен (Вар), Француска
Породица
СупружнициДанијел Отеј (1993—1995)
Микал Коан (2008—2011)
Дјеца3
РодитељиГи Беар (отац)
Женвјев Галеа (мајка)
Рад
Активни период1972—данас
Веза до IMDb-а

Еманијел Беар (франц. Emmanuelle Béart; Сен Тропе или Гасен, 14. август 1963)[1] француска је глумица. Играла је у преко 60 филмова и серија од 1972. године. Осам пута је била номинована за Сезар, а награду је освојила 1986. године за улогу у филму Manon des Sources као најбоља глумица у споредној улози. Имала је улоге у филмовима: La Belle Noiseuse (1991), Срце зими (1992), Nelly et Monsieur Arnaud (1995), Немогућа мисија (1996), 8 femmes (2002) и другим филмовима.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је као Еманијел Беар-Асон у Сен Тропеу или Гасену (према различитим изворима), на Француској ривијери, као кћерка Женвјев Галее (псеудоним Женвјев Гијери) — бивше манекенке хрватског, грчког и малтешког поријекла, и Гија Беара — пјевача и пјесника.[2] Породица њеног оца, поријеклом из Египта, била је сефардска; он је касније тражио уточиште у Либану (током свог дјетињства).[3][4][5][6][7]

Има полусестру, Ев (рођена 1959), са очеве стране, те шесторо полубраће/полусестара са мајчине стране: Иван, Сара и Микис Серијејкс из односа њене мајке са Жан-Ивом Серијејксом; и Оливје Гиспен, Лизон и Шарлот из односа њене мајке са Жан-Жаком Гиспеном.[8][9]

У посљедњим годинама тинејџерске доби, провела је љетни одмор са породицом која је са енглеског говорног подручја и која је од њеном оцу блиског пријатеља, у Монтреалу. Боравила је са Беверли Мелен и Вилијамом Софином и њихово двоје дјеце Ендруом и Шоном Софин, који су је сматрали веома блиском. Поткрај тог љета, породица је позвала да остане с њима и доврши студије бакалореа на Интернационалном колеџу Мари де Франс. Остали су блиски пријатељи.[10]

Каријера[уреди | уреди извор]

Беарова је добила улогу у филму Tomorrow's Children 1976. године. У тинејджерској доби имала је неколико мањих улога на телевизији. По дипломирању на Интернационалном колеџу Мари де Франс у Монтреалу, вратила се у Француску и уписала драмску школу у Паризу. Недуго послије овога, изабрана је први пут као одрасла особа као дио поставе једног филма, а 1986. године стекла је славу улогом уз Ива Монтана, као ћерка-осветница у француском хит-филму Manon des Sources. За свој перформанс, освојила је награду Сезар за најбољу глумицу у споредној улози. У филму Date with an Angel из 1987. године, играла је улогу жене-анђела. Године 1995, освојила је награду Сребрни Св. Георгије за најбољу глумицу на 19. додјели награда Московског интернационалног филмског фестивала, за своју главну улогу у филму Une femme française.[11]

Осим у категорији за најбољу глумицу у споредној улози, такође је номинована за још седам награда Сезар за најобећавајућу и најбољу глумицу. Беарова је имала номинације као најобећавајућа глумица за филмове Un amour interdit (1984) и L'amour en douce (1985); односно, као најбоља глумица за филмове Les enfants du désordre (1989), La Belle Noiseuse (1991), Срце зими (1992), Nelly et Monsieur Arnaud (1995) и Les destinées sentimentales (2000).

У француском издању магазина Elle од дана 5. маја 2003. године, Беарова се — као 39-годишњакиња — појавила нага;[12] свих 550.000 копија распродало се за три дана, чиме је издање постало најбрже распродато издање у дугом историјату модног сјаја магазина и уопште.[13]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Средином 1980-их, Беарова је ушла у однос са Данијелом Отејом (с њим је глумила у филмовима L'amour en douce, Manon des Sources, Срце зими и Une femme française); вјенчали су се 1993. године и развели 1995. Беарову су — да је у романтичном односу — повезивали са: музичким продуцентом Давидом Франсоом Мороом (од око 1995. године, након развода од Отеја)[10][14] и филмским продуцентом Венсаном Мејером (у периоду од око двије године, до његовог самоубиства у мају 2003. године).[12] Она има троје дјеце, укључујући Нели Отеј (рођена око 1993) и Јохана Мороа (рођен око 1996).[10] Вјенчала се са глумцем Микалом Коаном 13. августа 2008. године у Женапу у Белгији, а 2009. године су усвојили дијете из Етиопије по имену Сурафел. Беарова и Коан су се развели 2011. године. Исте године је ушла у романтичну везу са режисером и кинематографом Фредериком Шодјеом.[15]

Осим рада за екран, Беарова је позната по друштвеном активизму. Амбасадорка је UNICEF-а и има излагања у којима се противи антиимиграционој политици Републике Француске. Године 1996. изазвала је лавину медијских натписа, након што је — бранећи права „сан-папјеа” (франц. sans-papiers — досл. [они] без папира, у значењу ’илегални имигрант(и)’) — избачена након масовног уласка њене групе у париску цркву.

У марту 2012, Беарова је давала изјаве против пластичне хирургије — за Le Monde; говорила је да је зажалила због операције својих усана 1990. када је имала 27 година.[16][17]

Филмографија[уреди | уреди извор]

Филм
Улоге Еманијел Беар
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1983 Premiers désirs Елен реж.: Дејвид Хамилтон
1985 L'amour en douce Саманта реж.: Едуар Молинаро
1986 Manon des Sources Манон реж.: Клод Бери
1987 Date with an Angel жена-анђео реж.: Том Маклоклин
1988 À gauche en sortant de l'ascenseur Ева реж.: Едуар Молинаро
1990 Il viaggio di Capitan Fracassa Изабела реж.: Еторе Скола
1991 La Belle Noiseuse Марјан реж.: Жак Ривет
J'embrasse pas Ингрид реж.: Андре Тешине
1992 Срце зими Un cœur en hiver Камиј реж.: Клод Соте
1994 L'Enfer Нели реж.: Клод Шаброл
1995 Une femme française Жан реж.: Режис Варнје
Nelly et Monsieur Arnaud Нели реж.: Клод Соте
1996 Немогућа мисија Mission: Impossible Клер Фелпс реж.: Брајан де Палма
1998 Don Juan Елвир реж.: Жак Вебер
Voleur de vie Алда реж.: Ив Анжело
1999 Le Temps retrouvé Жилберт реж.: Раул Руиз
La Bûche Сонја реж.: Данјел Томпсон
Elephant Juice Џулс реж.: Сем Милер
2000 Les Destinées sentimentales Полин Померел реж.: Оливје Асајас
2001 La répétition Натали реж.: Катерин Корсини
2002 8 femmes Луиз реж.: Франсоа Озон
Searching for Debra Winger Еманијел Беар реж.: Розана Аркет
2003 Les Égarés Одил реж.: Андре Тешине
Histoire de Marie et Julien Мари Деламбр реж.: Жак Ривет
Nathalie... Натали / Марлен реж.: Ен Фонтејн
2005 L'enfer Софи реж.: Данис Тановић
2006 Un crime Алис Паркер реж.: Мануел Прадал
2007 Les Témoins Сара реж.: Андре Тешине
2008 Disco Франс Навар реж.: Фабјан Онтанјант
Vinyan Жан Белмер реж.: Фабрис Ду Велз
2010 Nous Trois Мари реж.: Рено Бертран
Ça commence par la fin Габријел реж.: Микал Коан
2011 Ma compagne de nuit Жулија реж.: Изабел Брокар
2012 Bye Bye Blondie Франсес реж.: Виржини Депант
Télé gaucho Патрисија Габријел реж.: Мишел Леклерк
2013 Par exemple, Électre Крисотемис реж.: Жан Балибар, Пјер Леон
2014 My Mistress Маги / Господарица реж.: Стивен Ленс
Les Yeux jaunes des crocodiles Ирис Дупен реж.: Сесил Телерман
2017 Beyond the Known World Луиз реж.: Пан Налин

ТВ[уреди | уреди извор]

  • Le grand Poucet (1980)
  • Zacharius (1984)
  • Raison perdue (1984)
  • La femme de sa vie (1986)
  • Et demain viendra le jour (1986)
  • Les jupons de la révolution (1989) — 1 епизода
  • D'Artagnan et les trois mousquetaires (2005)

Награде и номинације[уреди | уреди извор]

Год. Награђено Категорија Резултат
Сезар
1985 Un amour interdit Најобећавајућа глумица Номинација
1986 L'amour en douce Номинација
1987 Manon des Sources Најбоља глумица у споредној улози Освојено
1990 Les enfants du désordre Најбоља глумица Номинација
1992 La Belle Noiseuse Номинација
1993 Un cœur en hiver Номинација
1996 Nelly et Monsieur Arnaud Номинација
2001 Les Destinées sentimentales Номинација
Остале награде
1993 Un cœur en hiver Најбоља страна глумица, награда Давид ди Донатело Освојено
1995 Une femme française Најбоља глумица, награда МФФ Освојено
2002 8 femmes Најбоља глумица, награда ЕФН Освојено
Почасна признања
2002 Сребрни медвјед (Берлинале) за истакнут умјетнички допринос за 8 femmes Додијељено
2010 Награда Станиславски Додијељено
2012 Ред умјетности и писама Додијељено
2015 Национални ред Легије части Додијељено

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Emmanuelle Béart”. cinema.jeuxactu.com. 
  2. ^ „Emmanuelle Beart Biography (1965-)”. www.filmreference.com. 
  3. ^ „Guy Béart: «Ma mère m’a enseigné les rituels juifs que je connais très bien»”. www.actuj.com. Архивирано из оригинала 20. 12. 2018. г. Приступљено 23. 01. 2023. 
  4. ^ „Emmanuelle Béart”. www.gossiprocks.com. Архивирано из оригинала 2016-04-07. г. 
  5. ^ „Ces migrants qui abîment l'image de la France -:)”. blogs.mediapart.fr. 
  6. ^ „Les chrétiens d'Orient”. migrations.besancon.fr. Архивирано из оригинала 2021-05-15. г. 
  7. ^ Franck Salameh (2018). Lebanon’s Jewish Community: Fragments of Lives Arrested. books.google.com. ISBN 978-3-319-99667-7. „Guy Béart, sing-songwriter and father of French actress Emmanuelle Béart, whose passion for music was nurtured in the Lebanon of his childhood where his parents had taken refuge after their expulsion from Egypt” 
  8. ^ „Emmanuelle Béart > Biographie”. www.gala.fr. Архивирано из оригинала 2022-10-07. г. 
  9. ^ „Emmanuelle Béart : qui est sa soeur aînée, Eve Béart ?”. www.programme-tv.net. Архивирано из оригинала 2022-12-03. г. 
  10. ^ а б в „EMMANUELLE BÉART”. www.tcm.com. 
  11. ^ „19th Moscow International Film Festival (1995)”. www.moscowfilmfestival.ru. Архивирано из оригинала 2013-03-22. г. 
  12. ^ а б „Actress Conceals Grief At Cannes”. www.contactmusic.com. 
  13. ^ James Mottram (2009-06-20). „Emmanuelle Béart: 'Sometimes you feel more naked when you're totally dressed than the other way round'”. www.independent.co.uk. 
  14. ^ „Manon of the Spring”. www.superiorpics.com. Архивирано из оригинала 2013-01-04. г. 
  15. ^ „PHOTOS – EMMANUELLE BÉART AND HER LOVER FRÉDÉRIC CHAUDIER ACCOMPLICES FOR A GLAMOROUS EVENING GALA”. sivertimes.com. 2018-01-16. 
  16. ^ „Emmanuelle Béart : la chirurgie esthétique, "ça a été effroyable”. www.lemonde.fr. 
  17. ^ „Emmanuelle Beart Scared Of Needles After Botched Lip Job”. admin.contactmusic.com. 2012-03-12. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Еманијел Беар на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еманијел_Беар&oldid=26914671”