Пређи на садржај

Елизабет Тејлор

С Википедије, слободне енциклопедије
Елизабет Тејлор
Елизабет Тејлор крајем 1950-их
Лични подаци
Пуно имеЕлизабет Тејлор
Датум рођења(1932-02-27)27. фебруар 1932.
Место рођењаХемпстед, Лондон, Уједињено Краљевство
Датум смрти23. март 2011.(2011-03-23) (79 год.)
Место смртиЛос Анђелес, САД
Породица
СупружникКонрад Хилтон јр. (1950 — 1951)
Мајкл Вилдинг (1952—1957)
Мајкл Тод (1957—1958)
Еди Фишер (1959 — 1964)
Ричард Бартон (1964 — 1974) и (1975—1976)
Џон Ворнер (1976—1982)
Лари Фортенски (1991—1996)
elizabethtaylor.com
Веза до IMDb-а

Дама Елизабет Тејлор (енгл. Elizabeth Taylor; Хемпстед, Лондон, 27. фебруар 1932 — Лос Анђелес, 23. март 2011) је била енглеско-америчка глумица. Први пут се појавила на филму када је имала десет година, а пажњу публике привукла је улогом у комедији Невестин отац, поред Спенсера Трејсија. Током шездесетогодишње каријере остварила је запажене улоге у филмовима Место под сунцем, Мачка на усијаном лименом крову, Одсјаји у златном оку и Изненада, прошлог лета, док се њеним најпознатијим филмом сматра историјски спектакл Клеопатра. За улоге у драмама Батерфилд 8 и Ко се боји Вирџиније Вулф? освојила је Оскар за најбољу главну глумицу. Амерички филмски институт је уврстио међу највеће глумице 20. века, и доделио јој Награду за животно дело.

Елизабет Тејлор је деценијама била једна од најпопуларнијих филмских звезда и сваки догађај из њеног живота би био медијски пропраћен. Живела је гламурозно и имала буран љубавни живот. Удавала се осам пута, од тога два пута за Ричарда Бертона. Била је борац за људска права, оснивач фонда за борбу против сиде, модна и геј икона.[1] Све до своје смрти је навођена као једина жива звезда старог Холивуда. Њен заштитни знак су биле њене очи љубичасте боје.[2] Највећа страст Тејлорове био је дефинитивно накит, а њени мужеви су то знали. Бертон јој је стога поклонио највећи и најскупљи дијамант који се могао наћи у продаји.[3] Када је срела Елизабет, енглеска принцеза Маргарета није могла да издржи, а да не прокоментарише његову величину: „Дакле, то је тај чувени дијамант! Али тако је велик и вулгаран!“ „Да. Није ли божанствен?“, узвикнула је глумица. Када је принцеза замолила да га проба, Елизабет је упитала: „Више Вам не изгледа тако вулгарно, је л' да?“[4]

Детињство

[уреди | уреди извор]

Елизабет Тејлор је рођена у Лондону као друго дете Френсиса Тејлора и Саре Вармброт. Њен старији брат Хауард рођен је 1929. године. Њени родитељи пореклом су били из Канзаса, САД. Отац јој је био трговац уметничким делима а мајка бивша глумица.

Са три године Елизабет је почела да похађа часове балета. Убрзо након почетка Другог светског рата родитељи су одлучили да се врате у Сједињене Америчке Државе, у Лос Анђелес, где су живели родитељи Елизабетине мајке. Први филм је снимила 1942. године за студио „Универзал“. Након тога је потписала уговор са студијем „Ем-џи-ем“, и снимила филм „Леси се враћа кући“ (1943) који је привукао огромну пажњу.

Филмска каријера

[уреди | уреди извор]

1951—1962: „Мачка на усијаном лименом крову“

[уреди | уреди извор]

Крајем 1949. Тејлорова је почела снимање филма Џорџа Стивенса „Место под сунцем“. Након премијере 1951. хвалили су је за одиграну улогу Анђеле Викерс, размажене богаташице која се умешала у везу између Џорџа Истмена (Монтгомери Клифт) и његове сиромашне, трудне девојке запослене у фабрици Алис Трип (Шели Винтерс). Филм је заснован на роману Теодора Драјзера „Америчка трагедија“ и добио је одличне критике баш као и млада Елизабет.

Тејлорова је у то време била веома незадовољна улогама које су јој нудили. Желела је да игра главну улогу у филму „Босонога грофица“, али је МГМ наставио да јој додељује улоге у бесмисленим и данас скоро заборављеним филмовима као што су „Ајванхо“ (1952), „Девојка која је имала све“ (1953) и „Рапсодија“ (1954) са Виторијом Гасманом као партнером. Следећи „Последњи пут када сам видео Париз“ (1954) је прошао нешто боље на биоскопским благајнама од њених претходних филмова, а Ван Џонсон је поново постао њен филмски партнер. Током снимања овог филма, свог четвртог у току годину дана, Тејлорова је била у другом стању са својим другим дететом.

После захтевније улоге поред Рока Хадсона и Џејмса Дина у епу Џорџа Стивенса „Див“ (1956), Тејлорова је четири године узастопно била номинована за награду Америчке филмске академије за најбољу главну глумицу и то за филмове „Дрво живота“ (1957), „Мачка на усијаном лименом крову“ (1958), „Изненада прошлог лета“ (1959) коначно је освајајући за „Батерфилд 8" (1960). Партнери у овим филмовима су јој били Монтгомери Клифт, Пол Њумен, Кетрин Хепберн и њен супруг Еди Фишер. 1960. Тејлорова је окончала свој 18-годишњи уговор са филмским студијом МГМ, али се нашла на листи 10 најуспешнијих глумаца чији филмови зарађују велике количине новца на биоскопским благајнама.

„Клеопатра“ – животна улога

[уреди | уреди извор]
Елизабет Тејлор као Клеопатра

Године 1960. Тејлорова је постала најплаћенија глумица тог времена када је потписала уговор вредан милион долара да игра насловну улогу у раскошној продукцији филма „Клеопатра“ који је снимао студио „Твентиет-сенчери-фокс“, а који је премијерно приказан 1963. Током снимања тог филма започела је романсу са својим будућим супругом Ричардом Бартоном, који је тумачио улогу Марка Антонија. Њихова романса је привукла велику пажњу новинара жуте штампе, јер су обоје били у браку у то време. Тејлорова је на крају добила 7 милиона долара за своју улогу.

1963—1979: „Ко се боји Вирџиније Вулф?“

[уреди | уреди извор]

Другу награду Америчке филмске академије, такође за најбољу главну глумицу, је освојила за улогу Марте у филму „Ко се боји Вирџиније Вулф“ (1966) играјући поред свог тадашњег супруга Ричарда Бартона. Овај филм је представљао прекретницу како за Тејлорову тако и за Бартона. Елизабет је добила прилику да стварно глуми и да опонаша своју омиљену драмску глумицу Вивијен Ли, која је играла улоге „трагичних јунакиња“.

Тејлорова и Бартон су се заједно појавили у још 6 филмова током те деценије као што су „Веома значајне особе“ (1963), „Доктор Фауст“ (1967), „Комедијаши“ (1967), „Бум“ (1968), а снимили си и неколико филмова за телевизију. Лиз је затим играла у филму Џона Хјустона „Одсјаји у златном оку“ (1967) поред Марлона Бранда (који је заменио Клифта, јер је он погинуо пре почетка снимања), „Тајној церемонији“ (1968) поред Мије Фароу и филму „Једина игра у граду“ (1970) са Вореном Битијем.

Током 70-их година глуми у филмовима „Зи и компанија“ (1972) са Мајклом Кејном, „Сива среда“ (1973), „Плава птица“ (1976) са Џејн Фондом и Авом Гарднер и „Мала ноћна музика“ (1977). За улогу у филму „Хамерсмит“ је 1972. освојила Сребрног медведа за најбољу глумицу на 22. Међународном филмском фестивалу у Берлину.

1980—2011: последње улоге

[уреди | уреди извор]

Тејлорова је играла главну улогу у филму снимљеном по роману Агате Кристи „Разбијено огледало“ (1980). Године 1985. је тумачила улогу филмске трач новинарке Луеле Парсонс у ТВ филму „Пакосница у земљи чуда“, поред Џејн Александер која је играла Хеду Хопер. Тејлорова се појавила као гост у мини-серији „Север и југ“. Свој последњи биоскопски филм „Породица Кременко“ је снимила 1994.

Фебруара 1996. се појавила у ТВ серији „Дадиља“ тумачећи себе, а звезда серије Френ је идентификује са пријатељем користећи презимена свих њених мужева, наводећи да ће се састати са Елизабет Тејлор-Хилтон-Вајлдинг-Тод-Фишер-Бартон-Бартон-Ворнер-Фортенски. Године 2001. играла је агента у ТВ филму „Ове старе даме“. Појавила се у бројним ТВ серијама, укључујући сапунице „Општа болница“ и „Сва моја деца“ као и у цртаној серији „Симпсонови“ - једном тумачећи себе, а други пут као глас Меги Симпсон изговоривши једну реч „Тата“.

Тејлорова је такође глумила у позоришту, играјући први пут на Бродвеју и на Вест Енду 1982. у обновљеној верзији представе Лилијан Хелман „Мале лисице“. Затим је учествовала у продукцији Ноела Кауарда „Приватни животи“ (1983) у којој је играла главну улогу поред свог бившег супруга Ричарда Бартона.

Почетком 80-их година Тејлорова се преселила на Бел Ер, у Лос Анђелесу где је живела до смрти. Такође је поседовала куће у Палм Спрингсу, Лондону и на Хавајима.

Марта 2003. Тејлорова је одбила да присуствује 75-ој церемонији доделе награда Америчке филмске академије због свог противљења рату у Ираку.

Издање часописа „Интервју“ из фебруара 2007. је у потпуности било посвећено Тејлоровој славећи њен живот, каријеру и предстојећи 75. рођендан.

Дана 1. децембра 2007. Тејлорова је поново глумила у позоришту појавивши се поред Џејмса Ерл Џонса у добротворном извођењу комада А. Р. Гарнија „Љубавна писма“. Циљ овог догађаја је било скупљање милион долара за Фондацију Елизабет Тејлор у борби против сиде. Карте за представу су коштале 2 500 долара, а присуствовало је преко 500 људи.

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Деца

[уреди | уреди извор]

Са Мајклом Вилдингом има два сина (Мајкла Хауарда Вилдинга и Кристофера Едварда Вилдинга), са Тодом има кћерку Елизабет Френсис Тод. Године 1964, започела је процес усвајања девојчице са Фишером, коју је касније усвојио Ричард Бартон (Марија Бартон). Године 1971, по први је пут постала бака.

Занимљивости

[уреди | уреди извор]

У јуну 2013. године Политика је припремила изложбу „Елизабет Тејлор пером ’Политике’“.[5]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Улоге Елизабет Тејлор
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1942. Сваког минута се роди по један There's One Born Every Minute Глорија Твајн
1943. Леси се враћа кући Lassie Come Home Присила
1944. Џејн Ер Jane Eyre Хелен Бернс
1944. Беле литице Довера The White Cliffs of Dover Бетси
1944. Национална Велвет National Velvet Велвит Браун
1946. Лесијева храброст Courage of Lassie Katherine Елинор Мерик
1947. Живот са оцем Life with Father Мери Скинер
1947. Синтија Cynthia Синтија Бишоп
1948. Састанак са Џуди A Date with Judy Керол Прингл
1948. Џулија се лоше понаша Julia Misbehaves Сузна Пакет
1949. Мале жене Little Women Ејми
1949. Conspirator Мелинфа Грејтон
1950. The Big Hangover Мери Белни
1950. Младин отац Father of the Bride Кеј Бенкс
1951. Father's Little Dividend Кеј Данстан
1951. Место под сунцем A Place in the Sun Анџела Викерс
1951. Кво вадис Quo Vadis хришћанка затворена у арени
1952. Љубав је боља него икад Love Is Better Than Ever Anastacia „Stacie“ Macaboy
1952. Ајванхо Ivanhoe Ребека
1953. Девојка која је имала све The Girl Who Had Everything Џин Латимер
1954. Рапсодија Rhapsody Луиз Дурант
1954. Стаза слонова Elephant Walk Рут Вили
1954. Бо Брамел Beau Brummel l леди Патриша Белам
1954. Кад сам последњи пут видео Париз The Last Time I Saw Paris Хелен Елсверт/Вилис
1956. Див Giant Линтон Бенедикт
1957. Дрво живота Raintree County Сузана Дрејк
1958. Мачка на усијаном лименом крову Cat on a Hot Tin Roof Меги „Мачка“
1959. Изненада, прошлог лета Suddenly Last Summer Катрин Холи
1960. Scent of Mystery The Real Sally
1960. Батерфилд 8 Butterfield 8 Gloria Wandrous
1963. Клеопатра Cleopatra Клеопатра
1963. Веома значајне особе The V.I.P.s Frances Andros
1965. Љубав на песку The Sandpiper Лора Рејнолдс
1966. Ко се боји Вирџиније Вулф? Who's Afraid of Virginia Woolf? Марта
1967. Укроћена горопад The Taming of the Shrew Катарина
1967. Доктор Фауст Doctor Faustus Јелена Тројанска
1967. Одсјаји у златном оку Reflections in a Golden Eye Ленора Пендертон
1967. Комедијаши The Comedians Марта Пинеда
1968. Бум Boom! Флора „Сиси“ Гофорт
1968. Тајна церемонија Secret Ceremony Ленора
1969. Ана од хиљаду дана Anne of the Thousand Days куртизана (непотписана)
1970. Једина игра у граду The Only Game in Town Френ Вокер
1972. X,Y, and Zee Зи Блејкли
1972. Under Milk Wood Роузи Проберт
1972. Hammersmith Is Out Џими Џин Џексон
1973. Divorce His - Divorce Hers Џејн Рејнолдс
1973. Ноћна стража Night Watch Елен Вилер
1973. Сива среда Ash Wednesday Барбара Сојер
1974. Возачево седиште Identikit Лиса
1976. Плава птица The Blue Bird краљица светлости/мајка/вештица/Maternal Love
1976. Victory at Entebbe Edra Vilonfsky
1977. Мала ноћна музика A Little Night Music Desiree Armfeldt
1978. Return Engagement др Емили Лумис
1979. Winter Kills Lola Comante (непотписана)
1980. Разбијено огледало The Mirror Crack'd Марина Рад
1983. Between Friends Дебора Шапиро
1985. Пакосница у земљи чуда Malice in Wonderland Луела Парсонс
1986. У потрази за понијем There Must Be a Pony Маргарит Сидни
1987. Покер Алис Poker Alice Alice Moffit Алис Мофит
1988. Млади Тосканини Young Toscanini Nadina Bulichoff
1989. Слатка птица младости Sweet Bird of Youth Александра дел Лаго
1994. Породица Кременко The Flintstones Перл Слагхупл
2001. Ове старе даме These Old Broads Берил Мејсон

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Elizabeth Taylor: a new gay icon | Paul Flynn | Comment is free | The Guardian”. Приступљено 8. 7. 2012. 
  2. ^ „Elizabeth Taylor: The Science Behind Her Great Beauty - ABC News”. Приступљено 8. 7. 2012. 
  3. ^ „The Taylor-Burton Diamond”. Приступљено 8. 7. 2012. 
  4. ^ „Elizabeth Taylor Jewellery Look”. Архивирано из оригинала 04. 05. 2012. г. Приступљено 8. 7. 2012. 
  5. ^ Елизабет Тејлор пером „Политике“ („Политика“, 14. јун 2013)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Елизабет_Тејлор&oldid=28614033”