Ентерококe отпорнe на ванкомицин

С Википедије, слободне енциклопедије

Ентерококe отпорнe на ванкомицин
Научна класификација
Царство:
Bacteria
Тип:
Bacillota
Класа:
Cocci
Ред:
Bacillales
Породица:
Enterococcaceae
Род:
Enterococcus
Врста:
E. alcedinis[1]
Електронски снимак ентерококних бактерија отпорних на ванкомицин.

Ентерококe отпорнe на ванкомицин или ванкомицин резистентни ентерококус ( ВРЕ) су бактерије из рода ентерокока које због своје отпорност на лек имају умањено антимикробно дејство односно не убијају или не инхибирају патогене ефекте бактерија код неких болести.[3] Ентерококи отпорни на ванкомицин откривени су први пут 1985. године. Сви болесници за које се зна да су инфицирани или колонизовани ванкомицин резистентним ентерококом, потребно је да буду смештени у једнокреветне собе са властитим санитарним чвором или их треба груписати са болесницима инфицираним или колонизованим истим типом микроорганизма.[4]

Опште информације о ванкомицину[уреди | уреди извор]

Ванкомицин је лек који се издаје на рецепт за лечење одређеног цревног стања (колитиса) које се ретко може десити након лечења антибиотицима. Ово стање узрокује дијареју и бол у трбуху. Када се ванкомицин узима орално, он остаје у цревима да заустави раст бактерија које узрокују ове симптоме.

Овај антибиотик лечи само бактеријску инфекцију у цревима. Неће деловати код бактеријских инфекција у било ком другом делу тела или код вирусних инфекција (попут прехладе, грипа).

Злоупотреб ванкомицина као и употреба било ког антибиотика када није потребан може проузроковати због настанка резистенције да он не делује код будућих инфекција.[5]

Опште информације о ентерокококама[уреди | уреди извор]

Ентерококе су грам-позитивне округле бактерије које могу да насељавају слузокоже гастроинтестиналног и уринарног тракта код људи. Ентерококе припадају нормалној цревној флори и њихов патогени потенцијал је мали. Међутим у одређеним условима као нпр. особе са ослабљеним имунитетом могу изазвати инфекције (најчешће ендокардитис, уретритис, сепсу). Ентерококе често изазивају болничке инфекције. Најпознатији представници ентерокока су:

Како су ентерококе често резистентне на антибиотике, у пракси се морају комбиновати са другим лековима.

Резистенција на ванкомицин[уреди | уреди извор]

Са медицинског становишта, важна карактеристика овог рода је висок ниво унутрашње резистенције на антибиотике. Неки ентерококи су суштински отпорни на антибиотике на бази β-лактама (пеницилине, цефалоспорине, карбапенеме), као и на многе аминогликозиде.[6]

У последње две деценије, посебно вирулентни сојеви ентерококуса који су отпорни на ванкомицин (ванкомицин резистентни ентерококуса ВРЕ) појавиле су се у болничким инфекцијама код хоспитализованих пацијената, посебно у САД јавиле су с краја 20. века,[7] да би епидемија ВРЕ која је избила 2005. године у Сингапуру успешно заустављена.[8]

Иако је кинупристин/далфопристин (Синерцид) раније био индикован за лечење ВРЕ у САД, одобрење ФДА за ову индикацију је повучено.[9] Образложење за повлачење Синерцида за ВРЕ засновано је на слабој ефикасности код (лат. Enterococcus faecalis), што је укључено у велику већину случајева ВРЕ.[10][11]

Такође се показало да тигециклин има антиентерококну активност, као и рифампицин.[12]

Врсте ентерококока отпорних на ванкомицин[уреди | уреди извор]

Постоји 6 различитих типова ентерокока отпорних на ванкомицин:

  • Ван-А, који је отпоран и на ванкомицин и на теикопланин,
  • Ван-Б, који је отпоран на ванкомицин, али осетљив на теикопланин,
  • Ван-Ц, који је само делимично отпоран на ванкомицин, али је осетљив на теикопланин.
  • Ван-Д,
  • Ван-Е
  • Ван-Ф.

Теикопланин и линезолид се обично користе за лечење инфекције ентерококама отпорним на ванкомицин.

Посебно су опасне код пацијенте са ослабљеним имунолошким системом. Значајне су и по томе што имају способност да пренесу ген који носи евиденцију отпорности на ванкомицин на друге бактерије.

Мере превенције[уреди | уреди извор]

У раду са пацијентима зараженим ентерококама у здравственима установаме у циљу превенције и контроле ширења на ванкомицин резистентног ентерокока неоходно је применити следеће мере заштите:

  • Заштитну опрему (мантил, маску и рукавица) требало би да носи свако ко је у контакту са инфицираним или колонизованим болесником и његовим окружењем, пре уласка у просторију у којој је изолован болесник.
  • Пре облачења заштитне опреме неопходно је извршити меру хигијене руку (прање водом и сапуном уз сушење руку папирним убрусом или дезинфекцију средством на бази алкохола).
  • Након завршеног прегледа, неге оболелог, неопходно је поштовати правилан редослед скидања заштитне опреме: (прво скинути рукавице и одложити их у за то намењену кесу, следи скидање мантила почевши од врата и рамена, затим окретање спољашње, контаминиране стране мантила унутра, његово пресавијање у пакет и одлагање у за то намењену кесу и на крају скинити капу и маску водећи рачуна да се не додирује спољна страна маске и одложити их у за то намењену кесу)
  • Након скидања заштитне опреме извршити меру хигијене руку (прање водом и антимикробним сапуном, уз сушење руку папирним убрусом или дезинфекцију средством на бази алкохола).
  • Након коришћења, прибор за једнократну употребу одложити као клинички отпад у одговарајуће вреће, које се морају затворити пре изношења из собе.
  • Сав прибор за вишекратну употребу мора бити репроцесован према важећим препорукама.
  • Неопходно је опрему типа стетоскопа, термометра, апарата за мерење крвног притиска после сваке употребе механички опрати и дезинфиковати алкохолом.
  • Инструменти који се користе за промену завоја код једног болесника морају се стерилисати након сваке употребе.
  • Потребно је знати да се на површинама и на намештају унутар собе налазе мултирезистентни микроорганизми, попут оних на болесницима.
  • Сва постељина и одећа болесника мора се мењати дневно, одлагати у вреће за прљав веш које је потребно затворити пре изношења из собе, а потом без одлагања дистрибуирати у перионицу.
  • Соба се мора свакодневно темељно очистити детерџентом и водом, а затим дезинфиковати свеже направљаним раствором хлора поштујући упутства произвођача (1:100). Намештај као и друге предмете у соби (сталак за инфузију, респиратор) дневно чистити мокром крпом и детерџентом, а затим дезинфиковати алкохолом.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан ањ ао ап ар ас ат аћ ау аф ах ац ач аџ аш Parte, A.C. „Enterococcus”. LPSN. 
  2. ^ LPSN
  3. ^ Moreno, F.; Grota, P.; Crisp, C.; Magnon, K.; Melcher, G. P.; Jorgensen, J. H.; Patterson, J. E. (1995-11-01). „Clinical and Molecular Epidemiology of Vancomycin-Resistant Enterococcus faecium During Its Emergence in a City in Southern Texas”. Clinical Infectious Diseases. 21 (5): 1234—1237. ISSN 1058-4838. doi:10.1093/clinids/21.5.1234. 
  4. ^ Siegel, Jane D.; Rhinehart, Emily; Jackson, Marguerite; Chiarello, Linda (2007). „Management of multidrug-resistant organisms in health care settings, 2006”. American Journal of Infection Control. 35 (10): S165—S193. ISSN 0196-6553. doi:10.1016/j.ajic.2007.10.006. 
  5. ^ Montecalvo, M A; Horowitz, H; Gedris, C; Carbonaro, C; Tenover, F C; Issah, A; Cook, P; Wormser, G P (1994). „Outbreak of vancomycin-, ampicillin-, and aminoglycoside-resistant Enterococcus faecium bacteremia in an adult oncology unit”. Antimicrobial Agents and Chemotherapy. 38 (6): 1363—1367. ISSN 0066-4804. doi:10.1128/aac.38.6.1363. 
  6. ^ Ryan KJ, Ray CG, eds. (2004). Sherris Medical Microbiology (4th ed.). McGraw Hill. pp. 294–5
  7. ^ Fisher K, Phillips C (June 2009). "The ecology, epidemiology and virulence of Enterococcus". Microbiology. 155 (Pt 6): 1749–57.
  8. ^ Kurup A, Chlebicki MP, Ling ML, Koh TH, Tan KY, Lee LC, Howe KB (април 2008). „Control of a hospital-wide vancomycin-resistant Enterococci outbreak”. American Journal of Infection Control. 36 (3): 206—11. PMID 18371517. doi:10.1016/j.ajic.2007.06.005. 
  9. ^ Batts, D. H.; Lavin, B. S.; Eliopoulos, G. M. (2001). "Quinupristin/dalfopristin and linezolid: spectrum of activity and potential roles in therapy--a status report". Current Clinical Topics in Infectious Diseases. 21: 227–251.
  10. ^ Collins, L A; Malanoski, G J; Eliopoulos, G M; Wennersten, C B; Ferraro, M J; Moellering, R C (март 1993). „In vitro activity of RP59500, an injectable streptogramin antibiotic, against vancomycin-resistant gram-positive organisms.”. Antimicrobial Agents and Chemotherapy. 37 (3): 598—601. ISSN 0066-4804. PMC 187713 Слободан приступ. PMID 8460927. doi:10.1128/aac.37.3.598. 
  11. ^ Singh, Kavindra V.; Weinstock, George M.; Murray, Barbara E. (јун 2002). „An Enterococcus faecalis ABC Homologue (Lsa) Is Required for the Resistance of This Species to Clindamycin and Quinupristin-Dalfopristin”. Antimicrobial Agents and Chemotherapy. 46 (6): 1845—1850. ISSN 0066-4804. PMC 127256 Слободан приступ. PMID 12019099. doi:10.1128/AAC.46.6.1845-1850.2002 Слободан приступ. 
  12. ^ „LOINC 92784-8 Enterococcus sp DNA [Presence] by NAA with probe detection in Positive blood culture”. LOINC (на језику: енглески). Приступљено 2023-07-01. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ентерококe_отпорнe_на_ванкомицин&oldid=27442692”