Симон Веј (политичарка)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Симон Веј
Simone Veil, gymnase Japy 2008 02 27 n5.jpg
Вејова (2008)
Биографија
Име при рођењуСимон Ани Лилин Жакоб
Датум рођења(1927-07-13)13. јул 1927.
Место рођењаНица (Приморски Алпи)
Француска република
Датум смрти30. јун 2017.(2017-06-30) (89 год.)
Место смртиПариз (Ил де Франс)
Француска Република
Религијајудаизам
СупружникАнтоан Веј (в. 1946 —  с. 2013)
Деца3 сина
Професијаправница
УниверзитетСјанс по
Занимањетужитељка, политичарка
Политичка
партија
независна политичарка (1974—1979)
Унија за француску демократију (1979—1997)
Унија демократа и независних (2012—2017)
17. јул 1979. — 19. јануар 1982.
ПретходникЕмилио Коломбо
НаследникПит Данкерт
29. март 1993. — 18. мај 1995.
ПредседникФрансоа Митеран
ЗаменикФилип Дуст-Блази
ПремијерЕдуар Баладир
ПретходникБернар Кушнер
НаследникЕлизабет Ибер
27. мај 1974. — 4. мај 1979.
ПредседникВалери Жискар д’Естен
ПремијерЖак Ширак
Ремон Бар
ПретходникМишел Понијатовски
НаследникМишел Понијатовски
17. јул 1979. — 30. март 1993.
Претходникнема
НаследникЖан-Мари Ванлеренберг

Застава Европског парламента (1973—1983)
Застава Француске

Симон Веј, DBE (франц. Simone Veil, О овој звучној датотеци изговор), рођена као Симон Ани Лилин Жакоб (франц. Simone Annie Liline Jacob; Ница, 13. јул 1927Париз, 30. јун 2017), била је француска адвокатица и политичарка која је обављала функцију министра здравства (под Д’Естеном), била председник Европског парламента и члан Уставног савета Француске.

Преживела је концентрациони логор Аушвиц-Биркенау, где је изгубила део своје породице током Холокауста;[1] обављала је дужност првог председника Фондације за сећање на Шоу (од 2000. до 2007), након чега је постала почасни председник. Постала је члан Француска академије новембра 2008. године. Остала је запамћена као победница у дебати о легализацији, односно озваничавању права жена на абортус у Француској, 17. јануара 1975. године.

Вејова је преминула 30. јуна 2017. у Паризу, две недеље пре свог 90. рођендана.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Породица Јакоб долази из Бионвила сир Није, град који се налази у региону Лорена. Симонин отац Андре Јакоб, архитекта осваја другу највећу награду града Роме. за изузетан рад у Италији.[3] 22. маја 1992. године венчава се са Ивоном Стеинмез. Венчање је одржано у 9. арондисману града Париза. Након рођења прва два детета, породица се сели у Ници, у граду где је Симеон, 13. јула 1927. године, рођена.[4] Због велике кризе која је захватила Француску 1929. године, породица се сели у мањи стан. Симонин отац помаже осталим архитектама док мајка штрика неоптодну одећу породицама којима је помоћ неопходна.

Депортација и логор[уреди | уреди извор]

Марта 1944. годинем Симона, тада шестнаестогодишњакиња станује код професора литературе госпође Вилерој, професорице средње школе. 30. марта 1944. године, након испита у школи, одлучила је да оде са другарицама како би прославила завршене испите ( иако су јој родитељи то изречито забранили)[5] Током хода улицом заједно са својим другом, немачка полиција у цивилу је зауставља и контролише. Обоје су одведени у притвор али је њен друг пуштен. Пре него да оде, Симона је успела да му преда папир са адресом професорке како би могао да обавести њену породицу о притвору.[6] Иако је остатак породице била добро скривена, немачка полиција је успела да их открије. Гестапо је привео остатак породице заједно са Симеоном у логор у Дрансију. 15. априла истог месеца, Немци их одводе у Логор Аушвиц где означавају Симону бројем 87651. Од тог тренутка, сваки дан истовара камење са немачких камиона. Захваљујући капо службеници која је некада била проститутка, мисли да је Симон „много лепа како би умрела”,[7] Симон и њене сестре су преблачене у други логор. Од тог тренутка никада више није видела свог оца.

Повратак у Француску[уреди | уреди извор]

Симон се враћа у Француску 23. маја 1945. године. Тог тренутка сазнаје да је положила све своје испите. 1946. године одлучује да настави школовање и уписује правни факултет у Паризу на Париском институту политичких наука. Током школовања упознаје инспектора финансија са којим се венчава 28. октобра 1946. године.[8] Симон и Антоане Веј имају три сина: Жана, Клод Никола и Пјера- Франсоа.[9]

Докторати хонорис кауза[уреди | уреди извор]

Мандати политичке каријере[уреди | уреди извор]

Положаји у влади
  • Министар здравства: 28. мај 1974. — 29. март 1977.
  • Министар здравства и друштвене безбедности: 29. март 1977. — 3. април 1978.
  • Министар здравства и породичне скрби: 3. април 1978. — 4. јул 1979.
  • Министар државе; за друштвена питања, здравство и град: 31. март 1993. — 16. мај 1995.
Изборни мандати
Остале функције

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Michel Sarazin, Une femme Simone Veil, Robert Laffont, 1987, 305 p. (ISBN 2-221-04809-1). (на језику: француски)
  • Maurice Szafran, Simone Veil : Destin, J'ai lu, coll. « Littérature Générale », 1996 (ISBN 2-277-24140-7). (на језику: француски)
  • Le texte complet des débats sur la loi du 17 janvier 1975 relative à l'interruption volontaire de grossesse, publiés au Journal officiel de 1974, consultable sur le site de l’Assemblée nationale. (на језику: француски)
  • Discoursde Jean d'Ormesson pour la réception de Simone Veil à l'Académie française. (на језику: француски)
  • L'histoire et le destin de Simone Jacob Veil, 1927 1946, Dominique Del Boca, éditions RDBF, 2012. (на језику: француски)
  • Simone Veil - L'interruption volontaire de grossesse, Débats historiques de l’Assemblée nationale (1974) réunis par Lola Caul-Futy dans un coffret de 4 CD audio, Frémeaux & Associés, 2011. (на језику: француски)
  • Mémorial de la Déportation des Juifs de France, Serge Klarsfeld. Nouvelle édition, mise à jour, avec une liste alphabétique des noms. FFDJF (Fils et filles de déportés juifs de France), 2012. (на језику: француски)
  • Laurent Pfaadt, Simone Veil, une passion française, City Editions, 2011. (на језику: француски)
  • Christine Clerc, Les conquérantes : Douze femmes à l'assaut du pouvoir, Le Nil, novembre 2013 (ISBN 978-2-84111-661-4). (на језику: француски)
  • Sarah Briand, Simone, éternelle rebelle, Fayard, 2015. (на језику: француски)
  • Album de photos préfacé par Annick Cojean, Simone Veil et les siens, Grasset, 2018. (на језику: француски)
  • Dominique Missika, Les inséparables. Simone Veil et ses sœurs, Seuil, 2018. (на језику: француски)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hottell, Ruth. „Simone Veil”. Jewish Women's Archive. Приступљено 6. 7. 2017. 
  2. ^ „Simone Veil est décédée à 89 ans”. Le Journal du Dimanche. 30. 6. 2017. 
  3. ^ Une vie. Stock. ISBN Simone Veil, Une vie, Paris, Stock, 2007 (réimpr. 2009), 397 p. (ISBN 978-2-234-05817-0, notice BnF no FRBNF41149288) Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  4. ^ Les conquérantes : douze femmes à l'assaut du pouvoir. NiL. ISBN Christine Clerc, Les conquérantes : Douze femmes à l'assaut du pouvoir, Le Nil, novembre 2013 (ISBN 978-2-84111-661-4). Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  5. ^ „Simone Veil, Une vie, Stock, 2007”. 
  6. ^ Sauvard, Jocelyne. Simone Veil, la force de la conviction. Archipel. ISBN https://books.google.ch/books?id=2cQBP23VCLMC&pg=PT63&lpg=PT63&dq=simone+veil+madame+de+Villeroy&source=bl&ots=t5aSZU84r7&sig=F_EHmnVPWPoJothO3ENsRDYXJSI&hl=fr&sa=X&ved=0ahUKEwiItfKi7eXUAhWIbVAKHbGaAqgQ6AEILzAB#v=onepage&q=simone%20veil%20madame%20de%20Villeroy&f=false Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  7. ^ „Le convoi 73”. www.convoi73.org (на језику: француски). Приступљено 25. 4. 2020. 
  8. ^ Jean-Luc Veyssy, Bernard Collignon, Femmes en politique dans le monde, Le Bord de l'eau, 2007, p. 214. 
  9. ^ „Simone Veil : qui sont ses enfants ? - Télé Star”. www.telestar.fr (на језику: француски). 30. 6. 2017. Приступљено 25. 4. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Политичке функције
Претходник:
Мишел Понијатовски
Министар здравства Француске
1974—1979
Наследник:
Мишел Понијатовски
Претходник:
Емилио Коломбо
Председник Европског парламента
1979—1982
Наследник:
Пит Данкерт
Претходник:
Бернар Кушнер
Министар здравства Француске
1993—1995
Наследник:
Елизабет Ибер
Академске канцеларије
Претходник:
Дрис ван Агт
Позивни говорник Колеџа Европе
1980
Наследник:
Бруно Крајски
Награде
Претходник:
Емилио Коломбо
Добитник Карлове награде
1982
Наследник:
Хуан Карлос од Шпаније
Претходник:
Програм ERASMUS
Добитник Награде принца од Астурије
2005
Наследник:
Фондација Бил и Мелинда Гејтс
Правни уреди
Претходник:
Жан Кабан
Члан Уставног савета Француске
1998—2007
Наследник:
Рено Деноа де Сен Марк
Почасне титуле
Претходник:
Пјер Месмер
Члан Француске академије
2008—2017
Упражњено