Имре Ковач

Имре Ковач
Имре Ковач
Лични подаци
Датум рођења	26. новембар 1921.
Место рођења	Будимпешта, Мађарска
Датум смрти	9. март 1996. (74 год.)
Место смрти	Будимпешта, Мађарска
Држављанство	мађарско
Националност	Мађар
Позиција	Везни
Јуниорска каријера
1933 —	Оетл
	ФК БКВ Елере
Сениорска каријера*
Године	Клуб
1942. —	Бањас
1944. — 1945.	ФК Диошђер ВТК
1945. — 1959.	ФК МТК
Репрезентативна каријера
1948. — 1952.	Мађарска
Тренерска каријера
1956. — 1962.	ФК МТК (други тим)
1962. — 1964.	ФК МТК
1965.	Школа за спорт
1966. — 1967.	Канал Суец
1968. — 1969.	ФК Печуј
1970. — 1971.	Видеотон
1971. — 1973.	ФК Ујпешт
1973. — 1974.	ФК Шалготарјан
1974. — 1975.	ФК МТК
1977. — 1978.	ФК Печуј
1978. — 1981.	Раба ЕТО
1981. — 1983.	ФК Печуј
1984. —	Њиређхаза Спартак
Награде
Представљајући Мађарска
Олимпијске игре
Светско првенство у фудбалу
	* Датум актуелизовања: 3. септембар 2023.

Имре Ковач (мађ. Kovács Imre; Будимпешта, 26. новембар 1921 — Будимпешта, 9. март 1996)^[3] био је мађарски фудбалер, репрезентативац и тренер. У спортској штампи се појављивао као играч под именом Kovács I. Његов брат Јожеф Ковач је био такође фудбалер, тренер и репрезентативац.

Каријера[уреди | уреди извор]

Клуб[уреди | уреди извор]

Године 1933. почео је да игра фудбал у тиму Оетл. До 1945. играо је за БСзКРт СЕ, Татабања Бањас и Диошђор ВТК. Затим је био фудбалер МТК-а до 1959. године,^[3] где је поред три лигашке титуле успео са клубом да буде шест пута други и једанпут трећи у својој прволигашкој каријери. Године 1955. био је члан тима који је освојио Средњоевропски куп, тада је клуб играо под именом Вереш лобого.

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Између 1948. и 1952. године у репрезентацији се појавио 8 пута. Био је члан тима који је постао олимпијски шампион у Хелсинкију 1952. године.^[3] Као десни бек, у репрезентацији је био резервиста чувеном члану Златне екипе Јожефу Божику.

Тренер[уреди | уреди извор]

Као тренер је почео да ради 1956. године у ФК МТК. Прво у омладинским екипама, затим у резервном саставу од 1960. године. Био је главни тренер тима 1962. и 1964. године. Сребрна медаља шампионата, победа у Средњоевропском купу и друго место у КЕКу били су резултат његовог рада, али до финала КЕК-а Бела Волентик је већ био тренер плаво-белих. Године 1962. био је професионални менаџер Б репрезентације. Године 1964. добио је диплому фудбалског тренера на ТФу. Године 1965. био је оснивачки тренер Централне спортске школе. Затим је радио за тим Канал Суец у Египту. По повратку кући 1968. године непрекидно је радио 16 година у врхунским фудбалским тимовима. Печуј (више пута), Видеотон, Ујпешта, Шалготарјан, МТК, Раба ЕТО, Њиређхаза су станице његове тренерске каријере. Године 1973. добио је звање мајсторског тренера. Дожа Ујпешт је освојила две од седам лигашких титула заредом између 1969. и 1975. године. Године 1978. био је у финалу мађарског купа са МСЦ Печуј и изгубио је од Ференцвароша само у продужецима. Седео је на клупи у укупно 497 лигашких мечева, чиме је био трећи на листи свих времена.^[3]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Место сахране
^ Имена МТК: 1949-1951, Текстилеш, 1951-1953, Бп. Башћа, 1953-1956, Бп. Вереш Лобого
^ ^а ^б ^в ^г Pécs lexikon I. (A–M). Főszerk. Romváry Ferenc. Pécs: Pécs Lexikon Kulturális Nonprofit Kft. 2010. 423. o. ISBN 978-963-06-7919-0)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Nemzeti Sportszövetség Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016)

[1] Место сахране

[2] Имена МТК: 1949-1951, Текстилеш, 1951-1953, Бп. Башћа, 1953-1956, Бп. Вереш Лобого

[plex-3] а ^б ^в ^г Pécs lexikon I. (A–M). Főszerk. Romváry Ferenc. Pécs: Pécs Lexikon Kulturális Nonprofit Kft. 2010. 423. o. ISBN 978-963-06-7919-0)

[1]

[2]

[3]