Исидор Бајић
| Исидор Бајић | |
|---|---|
 Исидор Бајић око 1910. | |
| Датум рођења | 16. август 1878. |
| Место рођења | Кула Аустроугарска |
| Датум смрти | 15. септембар 1915. (37 год.) |
| Место смрти | Нови Сад Аустроугарска |
Исидор Бајић (Кула, 16. август 1878 — Нови Сад, 15. септембар 1915) био је српски композитор, учитељ, педагог, мелограф и издавач. Основао је и био први директор Музичке школе у Новом Саду, једне од првих таквих институција на тлу Војводине.
Биографија[уреди | уреди извор]
Гимназију је завршио у Новом Саду, а дипломирао је на Музичкој академији у Будимпешти. Од 1901. до 1915. године радио је у Великој српској православној гимназији у Новом Саду (данас гимназија Јован Јовановић Змај) као учитељ певања и појања, диригент ученичких хорова, гудачког и тамбурашког оркестра, хора СЗПД Невен и организатор Светосавских беседа. Помагао је даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији (1912). Основао је музичку школу у Новом Саду, 17. октобра 1909. године, после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију тога типа на тлу Војводине (Србија).[1]
У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тога времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога) објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије (Певање као педагошко средство и корист његова, Како треба учити музику у препарандији и богословији, Наше црквено појање и друге). Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са Петром Коњовићем. Покренуо је нотну едицију Српска музичка библиотека и часопис Српски музички лист (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички лист у Срба). Написао је и објавио два уџбеника: Клавир и учење клавира (1901) и Теорија правилног нотног певања (1904).[2]
Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима са певањем и у опери Кнез Иво од Семберије. Српско црквено појање је упоређивао са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова у лето 1911. године. Обраћао се лично Лукијану Богдановићу, православном епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања (1907).[3]
Опус[уреди | уреди извор]
- Циклуси соло песама:
- Песме љубави
- Албум песама у духу српских народних песама
- Српске народне песме из Мокрањчевих руковети
- Сељанчице
- Јесен стиже дуњо моја
- Клавирске композиције:
- Албум композиција за гласовир
- За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу
- Српска рапсодија
- Камерна дела:
- Песма без речи
- Pizzicato polka
- Романса
- Оркестарска дела:
- Магла пала
- Елегија
- Опроштајни поздрав Драги Ружицки
- Хорске композиције:
- Песма о песми
- Ловачки збор
- Божествена литургија
- Гусларева смрт
- Из мога даковања
- Из моје градине
- Комаде са певањем:
- Ђидо
- Ракија
- Мена
- Дивљуша
- Опере:
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Исидор Бајић”. Српскилегат. Архивирано из оригинала на датум 09. 09. 2018. Приступљено 28. 1. 2018.
- ^ а б „БАЈИЋ Исидор”. Музичко свезнање. Приступљено 11. 2. 2021.
- ^ а б „О Исидору Бајићу”. Музичка школа „Исидор Бајић”. Приступљено 25. 1. 2018.
Види још[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 |
Исидор Бајић на Викимедијиној остави. |
- Muzička škola „Izidor Bajić“: O Izidoru Bajiću
- Властимир Перичић, Музички ствараоци у Србији, Београд, Просвета, 1969, 15 str.
- „Српкињу” роду оставио, а род га заборавио („Вечерње новости”, 18. октобар 2017)
