Историцизам (уметност)
Историцизам је правац у уметности 19. века у коме се примањују разни стилови у архитектури из прошлих времена. Јавља се и у литератури и науци и обелажаван је префиксима „нео“ и псеудо“ и у позитивном и негативном смислу речи.[1] Другачије него у ренесанси и бароку који су покушали да оживљавају уметност антике и копирају дела из грчке и римске уметности овде се и архитектонске форме других стилова копирају. Овде је увелико помагало појављивање романтизма који утицао на употребу мешавине стилова приликом решавања архитектура и овакве творевине називамо еклектичком архитектуром.
Историцизам и карактерисике
[уреди | уреди извор]За архитектуру 19. века се врло често тврди да је без сваког стила, па чак да је „маскенбал архитектуре“ и када се чепркало са романиком, готиком, ренесансом и бароком.[2]
Појављивале су се луднице украшене класичким стубовима, синагоге у маварском стилу или жељезничке станице у готској архитектури. С једне стране су се имитирали стилови у античкој грчкој и римској архитектури а са друге стране су имитирани стилови из средњег века романске архитектуре, ренесансе и барокне архитектуре и сматрало се да је архитектура чисто ствар спољњег украшавања објеката.
Овакав однос је у којем се и данас ови објекти третирају као другоразредни пренебрегава превасходна достигнућа епохе, инжињерска дела и грађевине у историјским стиловима. Историцизам и нове тенденције образују увек једну и недељиву целину и тако Менхатн билдинг и сличне зграде- све су то продукти у савременој уметности повезани са историцизмом.[2]
Стилови историцизма
[уреди | уреди извор]Неоготска архитектура
[уреди | уреди извор]Неоготска архитектура се пре свега појављује у Енглеској у 19. веку и имитира форме готичке архитектуре, реготизују се цркве у Аустрији и у 1840. тим годинама готика је важила као симбол људских слобода.
Неоренесансна архитектура
[уреди | уреди извор]Неоренесансна архитектура је један од значајних стилова историцизма у Енглеској у Француској као и Немачкој архитектури. За зграде у овом стилу су биране зграде опера, музеја и позоришне зграде.
Неороманичка архитектура
[уреди | уреди извор]Неороманичка архитектура је настала 1870. године у Немачкој као „француски“ стил неоготике и пропагирана је као „немачка“ романика и употребљавана као „национални грађевински стил“ у протестантској немачкој и изградњу евангелистичких цркви.
Необарокна архитектура
[уреди | уреди извор]Необарокна архитектура налази се у париској опери у Француској у Бриселу у палати правде и Берлинском Раихстагу и употребљавала се у монархистичким државама као омиљени стил у коме су грађени објекти монархистичке моћи.
Архитектура неорококоа
[уреди | уреди извор]Архитектура неорококоа која је ретка у архитектури али се употребљавала у унутрашњој архитектури у обради ентеријера замкова у 19. веку нарочито у Аустрији.
Архитектура неоисторицизма
[уреди | уреди извор]На концу појаве историцизма архитектура неоисторицизма је узела маха у 20. веку у неоисторијским тенденцијама између осталог у уметности неокласицизма и академизма тражећи своје изразе у њима и када су се градили ренесанснији објекти него у самој ренесанси примера ради.[3]
Значајни архитекти историцизма
[уреди | уреди извор]- Хајнрих фон Ферстел („Heinrich von Ferstel“)
- Феликс Генцмер („Felix Genzmer“)
- Теофил Фрајхер фон Ханзен („Theophil Freiherr von Hansen“)
- Хајнрих Молденшарт („Heinrich Moldenschardt“)
- Едуард ван дер Нул („Eduard van der Nüll“)
- Херман Ото Флауме („Hermann Otto Pflaume“)
- Јулиус Карл Рашдорф („Julius Carl Raschdorff“)
- Готфрид Земпер („Gottfried Semper“)
- Карл фон Хазенауер ("Carl von Hasenauer")
- Аугуст Сикард фон Сикардсбург („August Sicard von Sicardsburg“)
- Фердинанд Штадлер („Ferdinand Stadler“)
- Едвин Оплер („Edwin Oppler“)
- Еуген Виолет ле Дук („Eugène Viollet-le-Duc“)
- Густав Алберт Вегман („Gustav Albert Wegmann“)
- Георг Гилберт Скот („George Gilbert Scott“)
- Фридрих фон Шмид („Friedrich von Schmidt“)
- Фридрих фон Тирш („Friedrich von Thiersch“)
- Пол Валот („Paul Wallot“)
- Јозеф Мокер („Josef Mocker“)
Историцизам пре историцизма
[уреди | уреди извор]У историји стилова пре 19. века били су у употреби стилови ранијих епоха и могу се обележити као историцизам и један пример за овакву архитектуру и примену претходних стилова је стил позне готике које је примењивала стил готике у време ренесансе и барока као ретроспективне тенденције.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Udo Kulterman, Savremena arhitektura Novi Sad 1971. godine
- Miroslav Klivar a Jiři Burian, Přehledný kulturní slovník, Mladá fronta-Praha 1964.
- истоимени чланак у немачкој википедији