Пређи на садржај

Карађорђева црква у Тополи

С Википедије, слободне енциклопедије
Карађорђева црква у Тополи
Карађорђева црква у Тополи
Опште информације
МестоТопола
ОпштинаТопола
Држава Србија
Време настанка18.
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе

Карађорђева црква у Тополи налази се у склопу Карађорђевог града. Црква је посвећена Рођењу Пресвете Богородице и припада Епархији шумадијској Српске православне цркве.

Саграђена је као задужбина Карађорђа Петровића, по угледу на српске средњовековне владаре.[1]

Историјат

[уреди | уреди извор]
Спомен плоча на јужном зиду наоса које означава место где је био сахрањен Карађорђе, пре преношења на Опленац, у цркву Светог Ђорђа

Карађорђе Петровић вођа Првог српског устанка, обновитељ српске државе, по угледу на средњевековне српске владаре, подигао је своју задужбину, цркву Рођења Пресвете Богородице у свом престоном граду Тополи. Градња цркве је почела 1811. године и исте године су грађевински радови и завршени о чему сведочи ктиторски натпис изнад западног портала уклесан на каменој плочи. Завршни радови, патосање пода кеменом из Студенице, ентеријер, иконостас и живописи извођени су до јула 1813. године, што потврђује и натпис на олтарском зиду.[2] Звона за цркву која су изливена у Београдској тополивници и постављена на Карађорђевој задужбини, била су прва звона која су се слободно, после више векова робовања под Турцима огласила у слободној Србији.

Непосредно по завршетку цркве, 1813. године дошло је до слома Првог српског устанка и почела је турска инвазија на Србију. До октобра исте године Србија је сва окупирана. Турци су тада цркву у Тополи запалили и оштетили. Изгорео је иконостас који је урадио зограф Јеремија Михаиловић, а фреске које су углавном дело устаничког војводе и изузетно храброг предводника српских јуриша Петра Николајевића Молера грубо изгребане и од паљевине почађавеле.[1]

Карађорђева црква је грађена од ломљеног камена, омалтерисана је и данас окречена у бело. Уз западни портал подигнута је камена спратна кула-звонара, која је истовремено и једна од четири одбрамбене куле утврђеног Карађорђевог града.[3]

Унутрашњост цркве

[уреди | уреди извор]

У унутрашњости цркве се јасно издвајају просторне целине: на правоугаону припрату (нартекс) се надовезује средишњи простор (наос) са благим проширењима северне и јужне певнице, на које се иза иконостаса, према истоку, где се увек налази у православним црквама, складно наставља полукружни олтарски део са нишама, проскомидијом лево (северно) и ђакониконом десно (јужно).[4] Посебно леп утисак остављају велики полукружни луци и масивни ступци у цркви.

Ктитор цркве Карађорђе Петровић саградио је за себе гробницу испред олтара.[1] Када се Карађорђе након четири године изгнанства тајно вратио у Србију, убијен је по налогу Милоша Обреновића у Радовањском лугу 26. јула (по старом 13. јула) 1817. године. Након убиства његово тело је сахрањено на месту убиства, а одсечена глава однесена у Београд, а затим у Стамбол. Побожна Кнегиња Љубица је кумово тело пренела у његову задужбину у Тополу 1819. године, а следеће 1820. године Кнез Милош је саградио десно од улаза у цркву гробницу и преместио Карађорђево тело. Тек 1837. године Карађорђева глава је донета из Београда и сахрањена у цркви. Ту је почивао све до 1930. године када је пренет у Цркву Светог Ђорђа на Опленцу.

Из докумената Карађорђеве дворске канцеларије (Деловодни протокол) сазнајемо да је 1812. и 1813. године на живопису у цркви радило више мајстора, али га је дефинитивно уобличио, давши му свој печат, Петар Николајевић Молер (1775—1816). Молер је школован сликар, познат по радовима у више манастира у предустаничком периоду, па је по томе и добио надимак "Молер", од немачког: Малер — сликар.[1] Сажимајући традиционалне иконографске садржаје са сликарским обрасцима који су доминирали у уметности 18. века на подручју Карловачке митрополије, Молер је, по оцени историчара уметности Бранка Вујовића, у живопису Карађорђеве цркве оставио своје највеће, најзрелије и најзначајније сликарско дело изузетне уметничке снаге и израза, а оно је, ван сумње, истовремено и најупечатљивије уметничко остварење, не само за време Карађорђа већ и у првим деценијама прошлог века у Србији.

У калоти куполе, што није тако често у српским црквама, насликана су, уместо Исуса Пантократора — Света Тројица (Бог Отац, Бог Син и Бели голуб као симбол Св. Духа). У горњем прстену испод калоте Молер је насликао осам шестокрилих серафима (анђели светлости), а у доњем прстену осам анђела са дугачким трубама, који свирају небеску литургију. У тамбуру, у просторима између прозора су Арханђео Господњи и седам пророка (Јеремија, Мојсије, Захарије, Исаија, Мелхиседек, Аврам и Данило), а у прстену тамбура је циклус слика о милосрдном Самарићанину. У олтарском простору су композиције: Богородица Оранта, Христово вазнесење и, у јужном делу, једанаест светитеља међу којима се поједностављеном лепотом истичу ликови св. Саве и Симеона Немање, српских светитеља, који придржавају врло упрошћену макету Светогорског манастира Хиландара.

Обнова цркве

[уреди | уреди извор]

Народ је цркву обновио већ 1814. године, и у њој се без прекида обавља богослужење до данас. По доласку на српски престо Карађорђевог сина, кнеза Александра (владао 1842—1858), црква је поново обновљена.[1] Кнез јој је даровао четири сребрна кандила (1843) седам црквених књига (1844) и иконостас који је урадио тада веома цењени сликар Димитрије Аврамовић (1846). После Првог светског рата Аврамовићев иконостас је пренет у цркву оближњег села Горња Трешњевица, а на његово место постављен је иконостас који су у дуборезу урадили мајстори из Дебра, надалеко чувени по свом умећу. Дуборезни иконостас, маштовита рукотворина дебарских уметника, с разиграним преплетом и копијама средњовековних икона, посебно је вредан драгуљ у Карађорђевој цркви. Премда скромних размера, црква је, како је уочено, била најлепши архитектонски објекат подигнут у првим деценијама прошлог века у Србији. Да би се ово разумело, треба имати у виду да је тада, а и још коју деценију касније, Саборна црква у Београду била — дрвена грађевина (црква брвнара). Карађорђева задужбинска црква је једнобродна грађевина, са основом у облику уписаног крста (блага крстаста основа). Кров је двосливни, покривен ћерамидом, над којим се уздиже витка купола, споља октогонална а изнутра полукружна. Купола је покривена храстовим дрветом ( шиндра, шимла, клис). Црква делује прилично рустично, али се одликује изузетно складним пропорцијама.

Иконостас у дуборезу радио је од 1926. године мајстор дуборезац Нестор Алексијевић. Био је то Србин из села Осоје у Дебранском срезу, чувени вештак са дрветом, који је 1913. године прешао у Бугарску где је усавршавао занат. Дошао је из Софије у Србију на позив краља Александра II Карађорђевића, одмах започео рад. Нестор је иначе био потомак Петра Филиповића Гарке и његове браће, који су резали иконостасе у цркви Св. Спаса у Скопљу и манастирима Св. Јована Бигорског и Св. Николе у Крушеву.[5]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Недељковић, Миле. Топола ; Карађорђев град ; Опленац. Топола : Центар за културу "Душан Петровић-Шане", 1989. стр. 24—30. 
  2. ^ „200 година цркве Пресвете Богородице у Тополи”. Монархија. Приступљено 27. 4. 2018. 
  3. ^ „Црква Св. Богородице”. Ризница српска. Архивирано из оригинала 07. 08. 2020. г. Приступљено 27. 4. 2018. 
  4. ^ „Храмовна слава у Тополи”. Српска православна црква. Архивирано из оригинала 26. 09. 2015. г. Приступљено 27. 4. 2018. 
  5. ^ "Политика", Београд 1926. године

Литература

[уреди | уреди извор]