Љубица Обреновић
Љубица Обреновић | |
---|---|
![]() Кнегиња Љубица, цртеж Едварда Браумана, 1850. (Народни музеј, Београд) | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 14. јануар 1788. |
Место рођења | Срезојевци, Османско царство |
Датум смрти | 14. мај 1843.55 год.) ( |
Место смрти | Нови Сад, Аустријско царство |
Породица | |
Супружник | Милош Обреновић |
Потомство | Петрија, Савка, Габријела, Марија, Тодор, Милан, Михаило. |
Родитељи | Радосав Вукомановић Марија Вукомановић |
Династија | Обреновићи |
Кнегиња Србије | |
Период | 6. новембар 1817 – 25. јун 1839. |
Претходник | Јелена Јовановић |
Наследник | Персида Карађорђевић |
Љубица Обреновић (Срезојевци, 14. јануар 1788 – 14. мај 1843) била је српска кнегиња, жена кнеза Милоша Обреновића, и мајка кнеза Михаила Обреновића.
Биографија[уреди | уреди извор]

По једном извору из 19. века, Љубица је рођена средином септембра 1788. године у рудничком селу Царевићима[1], од племена Вукомановића. Њени родитељи били су Радослав и Марија Вукомановић. Главни посредник удаје за Милоша Обреновића био је Никола Милићевић Луњевица који је преговоре око удаје завршио са Миланом Обреновићем, братом кнеза Милоша, на четрдесет дана од смрти њеног оца. Кум на венчању које се одржало 1806. године био је вожд Карађорђе, стари сват Лазар Мутап, а ручни девер Никола Милићевић Луњевица.[2]
Након удаје живела је у Брусници у кући девера Милана Обреновића. Године 1813. када је пропао Први српски устанак склонила се са свекрвом и децом у манастир Никоље. Ту их је примио на стан игуман Танасија, рођак Милошев. Након Хаџи-Проданове буне склонила се у село Црнуће, где је направљена привремена кућа брвнара.[3] У том скровитом месту живела је са децом до 1818. године. Тада се коначно настањује у престоници Србије – Крагујевцу. Са кнезом Милошем изродила је синове Милана (1819 – 1839) и Михаила (1823 – 1868) и ћерке Петрију (1808 – 1871) и Савку (1814 – 1848).
Била је позната као строга и самосвесна, а често је заузимала сопствени став у политици. Због тога је неколико пута долазила у озбиљне сукобе са кнезом Милошем. Током политичких напада на Милоша чак је прешла на страну опозиције. Књегиња је помогла Милетину буну (1835), а и касније слабљење Кнежевог положаја.[4] Иако је после његовог одласка из Србије променила мишљење и покушала да га врати назад – није имала већег успеха.[5] Једном приликом је у налету љубоморе убила из пиштоља једну од љубавница кнеза Милоша, Петрију.[6]
Као њена резиденција изграђен је Конак кнегиње Љубице у којем је касније био смештен Београдски Лицеј. (Сава Текелија у „Описанију живота мога”, Нолит, на 204. страни пише „Љубица колико је љубазна, толико зна и Ауторитет обдржати. Приповедају да је она једну милостницу Милошеву из пиштоља убила.”)
Пратила је 1839. године сина Михаила када је ишао у Цариград. Године 1842. дошло је до смене власти у Србији са династије Обреновића на династију Карађорђевића. Тада се пред побуњеним народом сместила са сином у Земун.
У рукама сина Михаила умрла је у прогонству 1843. године у Новом Саду у тадашњем Аустријском царству „од туге и жалости и несреће која је њену породицу снашла” (по Милану Милићевићу). Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој гори.[5]
Породично стабло[уреди | уреди извор]
2. Радосав Вукомановић | ||||||||||||||||
1. Љубица Обреновић | ||||||||||||||||
3. Марија Дамњановић | ||||||||||||||||
Породица[уреди | уреди извор]
Супружник[уреди | уреди извор]
име | слика | датум рођења | датум смрти |
---|---|---|---|
Кнез Милош | 18. март 1780. | 26. септембар 1860. |
Деца[уреди | уреди извор]
име | слика | датум рођења | датум смрти | супружник |
---|---|---|---|---|
Петрија Обреновић | 5. август 1808. | 1870. | Теодор Бајић од Варадије | |
Савка Обреновић | 28. март 1814. | 5. октобар 1848. | Јован Николић од Рудне | |
Габријела Обреновић | умрла у детињству | |||
Марија Обреновић | умрла у детињству | |||
Тодор Обреновић | умро у детињству | |||
Кнез Милан | 21. октобар 1819. | 8. јул 1839. | није се женио | |
Кнез Михаило | 16. септембар 1823. | 10. јун 1868. | Јулија Хуњади | |
Ана Обреновић | умрла у детињству |
Занимљивости[уреди | уреди извор]
Хрватски књижевник, историчар књижевности и књижевни критичар Бранко Водник (1879 – 1926) сврстава кнегињу Љубицу међу ретке, али истакнуте жене припаднице Илирског покрета (Хрватски народни препород), заједно са Драгојлом Јарневић, Аном Видовић и Јагодом Брлић.[7]
Галерија[уреди | уреди извор]
Коса Љубице Обреновић (Историјски музеј Србије)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
- ^ На Љубици „очи стале“ („Вечерње новости“, 9. април 2013)
- ^ "Српски народ", Београд 17. јул 1843.
- ^ Обреновићи: проклетство српске династије. 2018. ISBN 978-86-81046-48-7.
- ^ а б Петровић, Зорица; Марушић, Александар (2018). Обреновићи и њихово доба. Аранђеловац / Горњи Милановац: Народни музеј „Аранђеловац” / Музеј рудничко-таковског краја. стр. 10. ISBN 978-86-88927-13-0.
- ^ Горко кајање кнегиње („Вечерње новости“, 11. април 2013)
- ^ Водник, Бранко (1919). „Јагода Брлићева”. Пјесме. Загреб: Хрватски штампарски завод. стр. IV. Приступљено 12. 11. 2019.COBISS.SR 35851023
Литература[уреди | уреди извор]
- Љушић, Радош (2013). Књегиња Љубица. Завод за уџбенике - Београд. стр. 243. ISBN 978-86-17-18417-7.
- Страњаковић, Драгослав (2008). Књегиња Љубица. Свет књиге. стр. 101. ISBN 978-86-7396-191-0.
- Љушић, Радош (2022). Кнез Милош - Државотворни владар (1783—1860). Православна реч Нови Сад. стр. 923. ISBN 978-86-81648-15-5.
- Александар Марушић и Ана Боловић (2013—2019). Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе (I-V том). Музеј рудничко-таковског краја.
- Чубрић Љиљана (2005). Љубица, Велика госпођа. Народни музеј.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Биографија
- Биографија
- Глас јавности:"Антерија кнегиње Љубице у домовини после 163. године"
- Одана народу и Милошу („Вечерње новости“, 8. април 2013)
- Велика кнегиња Љубица („Вечерње новости“, фељтон, октобар 2013) Архивирано на сајту Wayback Machine (21. октобар 2013)
- Историјски времеплов - на кафи код кнегиње Љубице (РТС, 14. јул 2016)