Љубица Обреновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Љубица Обреновић
Ljubica vukomanovic obrenovic.jpg
Кнегиња Љубица, цртеж Едварда Браумана, 1850. (Народни музеј, Београд)
Датум рођења(1788-01-14)14. јануар 1788.
Место рођењаСрезојевци
Османско царство
Датум смрти14. мај 1843.(1843-05-14) (55 год.)
Место смртиНови Сад
Аустријско царство
ДинастијаОбреновићи
ОтацРадосав Вукомановић
МајкаМарија Вукомановић
СупружникМилош Обреновић
ПотомствоПетрија, Савка, Габријела, Марија, Тодор, Милан, Михаило.
Кнегиња Србије
Период6. новембар 181725. јун 1839.
ПретходникЈелена Јовановић
НаследникПерсида Карађорђевић

Љубица Обреновић (Срезојевци, 14. јануар 178814. мај 1843) била је српска кнегиња, жена кнеза Милоша Обреновића, и мајка кнеза Михаила Обреновића.

Биографија[уреди | уреди извор]

Љубица Обреновић са сином Миланом.

По једном извору из 19. века, Љубица је рођена средином септембра 1788. године у рудничком селу Царевићима[1], од племена Вукомановића. Њени родитељи били су Радослав и Марија Вукомановић. Главни посредник удаје за Милоша Обреновића био је Никола Милићевић Луњевица који је преговоре око удаје завршио са Миланом Обреновићем, братом кнеза Милоша, на четрдесет дана од смрти њеног оца. Кум на венчању које се одржало 1806. године био је вожд Карађорђе, стари сват Лазар Мутап, а ручни девер Никола Милићевић Луњевица.[2]

Након удаје живела је у Брусници у кући девера Милана Обреновића. Године 1813. када је пропао Први српски устанак склонила се са свекрвом и децом у манастир Никоље. Ту их је примио на стан игуман Танасија, рођак Милошев. Након Хаџи-Проданове буне склонила се у село Црнуће, где је направљена привремена кућа брнара.[3] У том скровитом месту живела је са децом до 1818. године. Тада се коначно настањује у престоници СрбијеКрагујевцу. Са кнезом Милошем изродила је синове Милана (18191839) и Михаила (18231868) и ћерке Петрију (18081871) и Савку (18141848).

Била је позната као строга и самосвесна, а често је заузимала сопствени став у политици. Због тога је неколико пута долазила у озбиљне сукобе са кнезом Милошем. Током политичких напада на Милоша чак је прешла на страну опозиције. Иако је после његовог одласка из Србије променила мишљење и покушала да га врати назад – није имала већег успеха.[4] Једном приликом је у налету љубоморе убила из пиштоља једну од љубавница кнеза Милоша, Петрију.[5]

Као њена резиденција изграђен је Конак кнегиње Љубице у којем је касније био смештен Београдски Лицеј. (Сава Текелија у „Описанију живота мога”, Нолит, на 204. страни пише „Љубица колико је љубазна, толико зна и Ауторитет обдржати. Приповедају да је она једну милостницу Милошеву из пиштоља убила.”)

Пратила је 1839. године сина Михаила када је ишао у Цариград. Године 1842. дошло је до смене власти у Србији са династије Обреновића на династију Карађорђевића. Тада се пред побуњеним народом сместила са сином у Земун.

У рукама сина Михаила умрла је у прогонству 1843. године у Новом Саду у тадашњем Аустријском царству „од туге и жалости и несреће која је њену породицу снашла” (по Милану Милићевићу). Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој гори.[4]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Радосав Вукомановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Љубица Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Дамњановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди | уреди извор]

Супружник[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Кнез Милош
MilosObrenovic 1848.jpg
18. март 1780. 26. септембар 1860.

Деца[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Петрија Обреновић 5. август 1808. 1870. Теодор Бајић од Варадије
Савка Обреновић 28. март 1814. 5. октобар 1848. Јован Николић од Рудне
Габријела Обреновић умрла у детињству
Марија Обреновић умрла у детињству
Тодор Обреновић умро у детињству
Кнез Милан
Milan Obrenović II, Prince of Serbia.jpg
21. октобар 1819. 8. јул 1839. није се женио
Кнез Михаило
Mihailo Obrenović III.jpg
16. септембар 1823. 10. јун 1868. Јулија Хуњади
Ана Обреновић умрла у детињству

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Хрватски књижевник, историчар књижевности и књижевни критичар Бранко Водник (18791926) сврстава кнегињу Љубицу међу ретке, али истакнуте жене припаднице Илирског покрета (Хрватски народни препород), заједно са Драгојлом Јарневић, Аном Видовић и Јагодом Брлић.[6]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  2. ^ На Љубици „очи стале“ („Вечерње новости“, 9. април 2013)
  3. ^ "Српски народ", Београд 17. јул 1843.
  4. ^ а б Петровић, Зорица; Марушић, Александар (2018). Обреновићи и њихово доба. Аранђеловац / Горњи Милановац: Народни музеј „Аранђеловац” / Музеј рудничко-таковског краја. стр. 10. ISBN 978-86-88927-13-0. 
  5. ^ Горко кајање кнегиње („Вечерње новости“, 11. април 2013)
  6. ^ Водник, Бранко (1919). „Јагода Брлићева”. Пјесме. Загреб: Хрватски штампарски завод. стр. IV. Приступљено 12. 11. 2019. COBISS.SR 35851023

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]