Анексија

С Википедије, слободне енциклопедије
Два примера закона о једностраној анексији који су илегални по међународном праву
Цивили и коалиционе снаге машу заставама Кувајта и Саудијске Арабије док славе поништење анексије Кувајта од стране Ирака (28. фебруар 1991.)

Анексија (лат ad, да и nexus, придруживање), насилно заузимање територије једне државе од стране друге државе, обично након војне окупације територије.[1] Генерално, у међународном праву, се сматра да је то незаконит чин.[2] Анексија је једнострани чин где територију заузима и држи једна држава, који се разликује од освајања[а][5][6] и разликује се од цесије, у којој се територија даје или продаје путем уговора.

Анексија се може легитимисати ако је опште призната од стране других држава и међународних тела.[7][1]

Незаконитост анексије значи да државе које спроводе таква дела обично избегавају да користе реч анексија у описивању својих поступака.[8][9] У свакој од нерешених анексија Израела, Марока и Русије, државе су избегавале да своје поступке окарактеришу као такве.[9][10]

Развој међународног права[уреди | уреди извор]

Незаконитост[уреди | уреди извор]

Међународно право у вези са употребом силе од стране држава значајно је еволуирало у 20. веку.[11] Кључни споразуми укључују Портерову конвенцију из 1907. године, Пакт Лиге народа из 1920. и Бријан-Келогов пакт из 1928. године,[б][11] који кулминира чланом 2(4) Поглавља I Повеље Уједињених нација, који је данас на снази: „Све чланице ће се у својим међународним односима уздржавати од претње или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе, или на било који други начин који није у складу са циљевима Уједињених нација“.[11]

Ови принципи су поново потврђени Декларацијом о пријатељским односима (Резолуција 2625 ГС УН) из 1970. године.[13] Пошто је употреба силе против територијалног интегритета или политичке независности незаконита, питање да ли се у таквој ситуацији може пренети право својине или суверенитет је било предмет правне расправе.[14] „[А]нексија употребом силе територије друге државе или њеног дела“ је чин агресије према Римском статуту Међународног кривичног суда.[15]

Окупација и анексија[уреди | уреди извор]

Нелегално анектирана територија се сматра још увек окупираном према међународном праву и одредбе међународног хуманитарног права и даље важе. Ради прецизности таква територија се може назвати „окупираном и незаконито анексираном“.[16] У извештају Генералној скупштини Уједињених нација, Мајкл Линк је супротставио дејуре анексију као формалну декларацију[1] државе која сматра да има трајни суверенитет над територијом и дефакто анексију без званичне декларације[2] као описни термин за државу која утврђује чињенице на терену као увод у будућу тврдњу о суверенитету.[17]

Четврта женевска конвенција из 1949. године проширила је Хашке конвенције из 1899. и 1907. године у погледу заштите цивила:[18] правила о неповредивости права имају „апсолутни карактер“,[19] што отежава држави да заобиђе међународно право коришћењем анексије.[19][в]

Анексије од оснивања Уједињених нација[уреди | уреди извор]

Нерешене[уреди | уреди извор]

Од стране Израела[уреди | уреди извор]

Израел и територије које је Израел окупирао у Шестодневном рату
Источни Јерусалим[уреди | уреди извор]

Током Шестодневног рата 1967. године, Израел је од Јордана заузео источни Јерусалим, тада део Западне обале, који је остао окупиран до данас. Израел је 27. јуна 1967. једнострано проширио своје законе и јурисдикцију на источни Јерусалим и неке од околних подручја, укључивши око 70 km² територије у општину Јерусалим. Иако је у то време Израел обавестио Уједињене нације да њихове мере представљају административну и општинску интеграцију, а не анексију, касније пресуде израелског Врховног суда су показале да је источни Јерусалим постао део Израела. Израел је 1980. године донео Јерусалимски закон као део свог Основног закона, којим је Јерусалим проглашен „потпуним и уједињеним“ главним градом Израела. Другим речима, Израел је практично анексирао источни Јерусалим.[20][21][22] Анексија је проглашена ништавном резолуцијама 252, 267, 271, 298, 465, 476[23][24] и 478 Савета безбедности Уједињених нација.

Од тада, Јеврејске четврти су изграђене у источном Јерусалиму, а израелски Јевреји су се такође населили и у тамошњим арапским четвртима, иако су се неки Јевреји можда вратили након протеривања из 1948. године, након битке за Јерусалим. Само је Костарика признала израелску анексију источног Јерусалима, а оне земље које су имале амбасаде у Израелу нису их преселиле у Јерусалим.[25] Конгрес Сједињених Држава усвојио је Закон о амбасади у Јерусалиму, који признаје Јерусалим као уједињени главни град Израела и захтева премештај америчке амбасаде тамо до 1995.[26] Тај закон је укључивао одредбу која дозвољава председнику да одложи његову примену због потреба националне безбедности. Ово одлагање су користили су председници Клинтон, Буш, Обама и Трамп, али је Трампова администрација дозволила да изузеће истекне 2019. године.[27]

Западна Обала искључујући источни Јерусалим[уреди | уреди извор]

Професор права Омар Даџани и други[28][29] су дискутовали о дефакто анексији (која се такође назива „спора анексија“[30]). У дебати се разматрало да ли у свим околностима постоји образац понашања који је довољан да се закључи да Израел крши међународну забрану анексије, чак и без формалне декларације. [31]

Голанска висораван[уреди | уреди извор]

Израел је окупирао две трећине Голанске висоравни од Сирије током Шестодневног рата 1967. године, и након рата је изградио јеврејска насеља у тој области. Израел је 1981. године донео Закон о Голанској висоравни, који је проширио израелски „закон, јурисдикцију и администрацију“ на ту област, укључујући и област Шеба фарми. Ова декларација је проглашена „ништавом и без међународног правног дејства“ резолуцијом 497 Савета безбедности Уједињених нација. Савезне Државе Микронезије су признале анексију, а 2021. године и Сједињене Државе су признале исту.

Огромна већина сиријских Друза у Маџдал Шамсу, највећем сиријском селу на Голану, задржала је своје сиријске пасоше. Када је Израел анектирао Голанску висораван 1981. године, 95% становника Мајдал Шамса одбило је израелско држављанство и још увек су чврсто тог мишљења, упркос грађанском рату у Сирији.[32]

Генерална скупштина Уједињених нација је 29. новембра 2012. године поново потврдила да је „[дубоко] забринута што се Израел није повукао са сиријског Голана, који је под окупацијом од 1967. године, супротно релевантним резолуцијама Савета безбедности и Генералне скупштине“, и нагласила „незаконитост изградње израелских насеља и других активности на окупираном сиријском Голану од 1967. године.“[33] Генерална скупштина је тада већином гласова, 110 за и 6 против (Канада, Израел, Маршалска острва, Федеративне Државе Микронезије, Палау, Сједињене Државе), уз 59 уздржаних, захтевала потпуно повлачење Израела са сиријске Голанске висоравни.[33]

Сједињене Државе су 25. марта 2019. признале Голанску висораван као суверену територију Израела.[34] Као одговор, генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш је изјавио да се „статус Голана није променио“,[35][36]. Одлука је наишла на светску осуду. Европски чланови Савета безбедности су напоменули: „Изражавамо нашу снажну забринутост због ширим последицама признавања незаконите анексије и ширим регионалним последицама“ и да је „насилно припајање територије забрањено међународним правом“, додајући да једностране промене граница крше „међународни поредак заснован на правилима и Повељу УН“.[37]

Западна Сахара[уреди | уреди извор]

Мароко је званично анектирао Западну Сахару 1976. године

Године 1975, након Мадридског споразума између Мауританије, Марока и Шпаније, Шпанија се повукла са територије и препустила управу Мауританији и Мароку. Ово је оспорио покрет за независност, Фронт Полисарио који је водио герилски рат против Мауританије и Марока. Након војног пуча 1979. године, Мауританија се повукла са територије, остављајући је под контролом Марока. Мировни процес Уједињених нација покренут је 1991. године, али није напредовао. Дд средине 2012. УН воде директне преговоре између Марока и фронта Полисарио како би се дошло до решења сукоба. Сахарска Арапска Демократска Република је делимично призната држава која полаже право на цео регион од 1975. године.

Од стране Русије[уреди | уреди извор]

Туристи на Криму са руском заставом након припајања Русији (14. јун 2015).

У марту 2014. године Русија је анектирала полуострво Крим, које је било део Украјине од 1991. године и управља територијом као два федерална субјектаРепублику Крим и савезни град Севастопољ.[38] Генерална скупштина УН сматра руско поседовање Крима и Севастопоља „покушајем анексије“, а Руску Федерацију „окупаторском силом“.[39][40]

Русија одбацује став да је ово била анексија и сматра да је то присаједињење државе која је управо прогласила независност од Украјине након спроведеног референдума и сматра да је отцепљење резултат иредентизма. Израз који се у Русији често користи за описивање ових догађаја је „поновно уједињење“ (воссоединение) како би се истакла чињеница да је Крим био део Руске империје од 1783. до 1917. г. и део Руске СФСР од 1921. до 1954. године. Неколико држава признаје ово гледиште.

Украјина сматра Крим и Севастопољ својом територијом и надзире Кримску платформу, међународну дипломатску иницијативу за обнављање њеног суверенитета.

Дана 30. септембра 2022. током руске инвазије на Украјину, Руска Федерација је након референдума анектирала јужну и источну Украјину. Као резултат анексије, Руска Федерација је добила контролу над Доњецком Народном Републиком (~58% Доњецке области), Луганском Народном Републиком (~99%Луганске области), Херсонском војно-цивилном управом (~91% Херсонске области) и Запорошком војно-цивилном управом (~72% Запорошке области).

Поништене анексације[уреди | уреди извор]

Еритреја[уреди | уреди извор]

Етиопски цар Хаиле Селасије је 1952. организовао је федерацију са Еритрејом. Распустио ју је 1962. и анектирао Еритреју, што је довело до Еритрејског рата за независност.[41]

Јордан[уреди | уреди извор]

Део бивше Мандатне Палестине који је окупиран од стране Јордана током арапско-израелског рата 1948. г. преименован је у Западну обалу. Припојена је Јордану 1950. године на захтев палестинске делегације.[42] Било је, међутим, питање колико је та делегација репрезентативна, па, на инсистирање Арапске лиге, Јордан се сматрао само силом-заштитницом Западне обале.[43] Само су Пакистан и Велика Британија признале Јорданску анексију.[44] Није била осуђена од стране Савета безбедности и Западна обала је остала под јорданском влашћу све до 1967. године када ју је окупирао Израел. Јордан се није званично одрекао свог права да влада Западном обалом све до 1988. године.[45] Израел није предузео кораке ка анексији територије (осим њених делова који су били део Јерусалимске општине), већ је донет комплексан и веома контроверзан систем заповести војних власти који у ствари увелико примењују израелски закон у многим у израелским насеља у окупираним територијама.

Источни Тимор[уреди | уреди извор]

Након индонежанске инвазије 1975. године, Источни Тимор је припојен Индонезији и био је познат као Тимор Тимур. Индонезија га је сматрала својом 27. провинцијом, али Уједињене нације то никада нису признале. Народ Источног Тимора је пружао отпор индонежанским снагама у дуготрајној герилској кампањи.

После референдума одржаног 1999. г, према споразуму две стране под покровитељством УН, народ Источног Тимора одбацио је понуду аутономије унутар Индонезије. Источни Тимор је стекао независност 2002. године.

Кувајт[уреди | уреди извор]

Након што је био ирачки савезник током иранско-ирачког рата (углавном због жеље за ирачком заштитом од Ирана), Кувајт је нападнут и анектиран од стране Ирака под Садамом Хусеином у августу 1990. године. Хусеиново примарно оправдање укључивало је тврдњу да је кувајтска територија у ствари ирачка провинција, а да је анексија одмазда за „економски рат“ који је Кувајт водио кроз косо бушење у ирачке нафтне залихе. Монархија је свргнута након анексије и постављен је ирачки гувернер.

Председник Сједињених Држава Џорџ Буш је на крају осудио акције Ирака и покренуо акције да протера ирачке снаге. Овлашћена резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација, коалиција од 34 нације предвођена Америком водила је Заливски рат како би вратила кувајтског емира на власт. Инвазија и анексија од стране Ирака је проглашена нелегалном и Кувајт је данас независна држава.

Накнадно легализоване анексије[уреди | уреди извор]

Тибет[уреди | уреди извор]

Тибет и приближна линија комунистичког напредовања у фебруару 1950. г.

Владавина династије Ћинг над Тибетом је успостављена након што су експедиционе снаге династије Ћинг победиле Џунгар канат који је окупирао Тибет 1720. године, и трајала је до пада династије Ћинг 1912. године. Царски едикт о абдикацији цара Ћинг издат 1912. године пружио је правни основ Републици Кини да наследи све територије Ћинга, укључујући Тибет.[46][47][48] Међутим, Република Кина није имала ефективну контролу над Тибетом од 1912. до 1951. године.[49] По мишљењу кинеске владе, овај услов не представља дејуре независност Тибета јер су многи други делови Кине такође уживали дефакто независност када је кинеска држава била растрзана између ратних господара, јапанске инвазије и грађанског рата.[50]

Тибет је дошао под контролу Народне Републике Кине након покушаја владе Тибета да добије међународно признање, напора да модернизује своју војску, преговора између Владе Тибета и НР Кине и војног сукоба у Чамдо области западног Кама у октобру 1950. године. Неки аналитичари сматрају укључивање Тибета у састав НР Кине анексијом.[51][52][53]

Ако су акције из 1950. представљале анексију, то је накнадно легализовано Споразумом од седамнаест тачака од стране владе Тибета у октобру 1951. године. Од 1959. године па надаље, тврдње су да је овај споразум потписан под притиском; академици о томе расправљају од тада, али Тибет је међународно признат као део Кине.[54][55]

Гоа[уреди | уреди извор]

Године 1954., становници Дадра и Нагар Хавелија, португалске енклаве у Индији, окончали су португалску власт уз помоћ националистичких добровољаца. Од 1954. до 1961. територија је уживала дефакто независност. Године 1961. територија је присаједињена Индији након што је њена влада потписала споразум са индијском владом.

Године 1961. Индија и Португалија су ушле у кратак војни сукоб око Гое и Дамана и Дијуа под контролом Португала. Индија је напала и освојила те области после 36 сати борбе, чиме је окончана 451 година португалске колонијалне владавине у Индији. На акцију су у Индији гледали као на ослобађање историјски индијске територије; у Португалу је, међутим, губитак обе енклаве виђен као национална трагедија. Совјетски Савез је ставио вето на осуду ове акције од стране Савета безбедности Уједињених нација.[56] Гоа и Даман и Дију су укључени у Индију.

Сиким[уреди | уреди извор]

Стратешки значај Сикима је уочен 1960-их током кинеско-индијског рата (мапа на пољском)

За време британске колонијалне владавине у Индији, Сиким је имао двосмислен статус, као индијска принчевска држава или као индијски протекторат. Пре стицања независности Индије, Џавахарлал Нехру, као вођа Извршног већа, сложио се да Сиким неће бити третиран као индијска држава. Између 1947. и 1950. године Сиким је уживао дефакто независност. Међутим, индијска независност је подстакла народне политичке покрете у Сикиму и владар Чогјал је био под притиском. Тражио је индијску помоћ да угуши устанак, која је била понуђена. Након тога, 1950. године, Индија је потписала споразум са Сикимом који је ставља под своју власт и контролише њене спољне послове, одбрану, дипломатију и комуникације. Државни савет је основан 1955. како би се омогућила уставна владавина под сикимским монархом. У међувремену, у држави су се спремале невоље након што је Национални конгрес Сикима захтевао нове изборе и већу заступљеност Непалаца. У сукобима Нату Ла и Чо Ла 1967. кинески гранични напади су одбијени. Немири испред палате 1973. године довели су до формалног захтева за заштиту од Индије. Показало се да је Чогјал био крајње непопуларан у народу. Године 1975. Кази (премијер) је апеловао на индијски парламент за промену статуса Сикима како би могао да постане држава Индије. У априлу, индијска војска је ушла у Сиким, заузевши град Гангток и разоружавши стражу палате. Одржан је референдум на којем је 97,5% бирача (59% људи са правом гласа) гласало за придруживање Индијској унији. Неколико недеља касније, 16. маја 1975. године, Сиким је званично постао 22. држава Индијске уније и монархија је укинута.[57]

Западна Нова Гвинеја[уреди | уреди извор]

Након контроверзног плебисцита 1969. године, Западна Нова Гвинеја или Западна Папуа је припојена Индонезији.[58] Западна Папуа је западна половина острва Нова Гвинеја, укључујћи мања острва на западној обали. Сепаратистички Покрет за слободну Папуу води мали, али крвави сукоб са индонежанском војском од 1960-их.[59]

Поновно уједињење Вијетнама[уреди | уреди извор]

Билборд Комунистичке партије Вијетнама поводом 30. годишњице поновног уједињења земље 1975. године

Северни Вијетнам је дефакто анектирао Јужни Вијетнам након војног пораза војске Јужног Вијетнама у априлу 1975. године.[60] Комунистички режим Социјалистичке Републике Вијетнам званично је поново ујединио земљу.

Остало[уреди | уреди извор]

Земља краљице Мавд[уреди | уреди извор]

Један пример наводне анексије после Другог светског рата је експанзија Норвешке према југу зависне територије Земље Краљице Мавд. На већини мапа постојало је подручје између граница Земље краљице Мавд из 1939. и Јужног пола до 12. јуна 2015. године које нико није сматрао својим. Те године је Норвешка формално тврдила да је анектирала то подручје.[61]

Британска анексија Рокола[уреди | уреди извор]

Подкомандир Дезмонд Скот подиже заставу УК 1955. године

Дана 18. септембра 1955. тачно у 10:16, Рокол је званично проглашен анексираним од стране Британске круне када су подкомандир Краљевске морнарице Дезмонд Скот, наредник Краљевских маринаца Брајан Пил, десетар Краљевске морнарице А. A. Фрејзер РМ и Џејмс Фишер (цивилни природњак и бивши краљевски маринац), су спуштени на острво хеликоптером Краљевске морнарице са брода Видал (случајно названим по човеку који је први уписао острво у поморске карте). Тим је уградио месингану плочу на Холовој платформи и подигао заставу УК како би потврдили намеру УК да анексира острво.[62] Међутим, Британија не полаже право на било какав ефекат ове анексије на вредна потраживања поморских права према UNCLOSS-у у водама удаљеним 12 наутичких миља од Рокола нити их признаје Данска (за Фарска острва), Исланд или Ирска.[тражи се извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Rothwell et al. 2014, стр. 360: "Annexation is distinct from cession. Instead of a State seeking to relinquish territory, annexation occurs when the acquiring State asserts that it now holds the territory. Annexation will usual follow a military occupation of a territory, when the occupying power decides to cement its physical control by asserting legal title. The annexation of territory is essentially the administrative action associated with conquest. Mere conquest alone is not enough, but rather the conquering State must assert it is now sovereign over the territory concerned. For example, the defeat of Germany and Japan in 1945 led to their occupation by the Allies for a number of years, but the States themselves were not absorbed by the Allied Powers part of their respective territories. Examples of annexation in contemporary practice are not common, and are generally viewed as illegal."
  2. ^ а б Hofmann 2013, стр. i: "Annexation means the forcible acquisition of territory by one State at the expense of another State. It is one of the principal modes of acquiring territory... in contrast to acquisition a) of terra nullius by means of effective occupation accompanied by the intent to appropriate the territory; b) by cession as a result of a treaty concluded between the States concerned (Treaties), or an act of adjudication, both followed by the effective peaceful transfer of territory; c) by means of prescription defined as the legitimization of a doubtful title to territory by passage of time and presumed acquiescence of the former sovereign; d) by accretion constituting the physical process by which new land is formed close to, or becomes attached to, existing land. Under present international law, annexation no longer constitutes a legally admissible mode of acquisition of territory as it violates the prohibition of the threat or use of force. Therefore annexations must not be recognized as legal."
  3. ^ Goertz, Gary; Diehl, Paul F.; Balas, Alexandru (2016), „The Development of Territorial Norms and the Norm against Conquest”, The Puzzle of Peace, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-930102-7, doi:10.1093/acprof:oso/9780199301027.001.0001 
  4. ^ Altman, Dan (2020). „The Evolution of Territorial Conquest After 1945 and the Limits of the Territorial Integrity Norm”. International Organization (на језику: енглески). 74 (3): 490—522. ISSN 0020-8183. S2CID 226467742. doi:10.1017/S0020818320000119. 
  5. ^ Marcelo G Kohen (2017). „Conquest”. Ур.: Frauke Lachenmann; Rüdiger Wolfrum. The Law of Armed Conflict and the Use of Force: The Max Planck Encyclopedia of Public International Law. Oxford University Press. стр. 289. ISBN 978-0-19-878462-3. »Conquest and annexation are not synonymous either. The latter term is used within and outside the context of armed conflicts, to designate a unilateral decision adopted by a State in order to extend its sovereignty over a given territory. In many cases, the effective occupation of a terra nullius was followed by a declaration of annexation, in order to incorporate the territory under the sovereignty of the acquiring State. In the context of armed conflicts, annexation is the case in which the victorious State unilaterally declares that it is henceforth sovereign over the territory having passed under its control as a result of hostilities. This attempt at producing a transfer of sovereignty through the exclusive decision of the victor is not generally recognized as valid, both in classical and in contemporary international law. An example of a case of annexation preceding the adoption of the UN Charter is the annexation of Bosnia-Herzegovina by the Austro-Hungarian Empire in 1908. The annexation was not recognized by the major Powers and required a modification of the 1878 Treaty of Berlin which had simply granted Austria-Hungary the right to administer the territory. Another example is the annexation of Ethiopia by Italy in 1936. Examples of purported contemporary annexations are the Golan Heights annexed by Israel in 1980 and Kuwait by Iraq in 1990, both declared null and void by the Security Council, or the incorporation of Crimea and the City of Sebastopol in the Russian Federation.« 
  6. ^ Kohen, p.288, refers to clause 101 of the PERMANENT COURT OF INTERNATIONAL JUSTICE, 1933, April 5th, General List: No. 43.
  7. ^ „Annexation”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 20. 3. 2014. »Unlike cession, whereby territory is given or sold through treaty, annexation is a unilateral act made effective by actual possession and legitimized by general recognition.« 
  8. ^ Dajani, Omar M. (2017). „Symposium on revisiting Israel's settlements: Israel's creeping annexation”. AJIL Unbound (McGeorge School of Law Scholarly Articles). Cambridge University Press (CUP). 111: 51—56. ISSN 2398-7723. doi:10.1017/aju.2017.21. »…today’s legal prohibition of conquest creates an incentive for states to obfuscate the reality of annexation that did not exist when such actions were lawful. Excessive formalism, accordingly, seems misplaced when assessing whether a state has manifested an intention to hold a territory “under its dominion” with sufficient clarity to constitute an unlawful annexation. Indeed, state practice offers no shortage of examples in which the international community has looked past a state’s formal characterization of its actions when evaluating their lawfulness for this purpose—most recently in relation to Russia’s annexation of Crimea. Accordingly, while a formal act of annexation is powerful evidence of intent, the lack of one is by no means dispositive. What other kinds of acts signal such an intention? As noted above, it may be signaled by a state’s exercise, for a prolonged time, of the kinds of governmental functions typically reserved to a sovereign. An occupant’s refusal to accept the law of occupation’s applicability would seem probative for drawing this conclusion—as would a refusal to comply with duties under that law that relate specifically to distinguishing the rights of an occupant from those of a sovereign.« 
  9. ^ а б Korman, S. (1996). The Right of Conquest: The Acquisition of Territory by Force in International Law and Practice. Clarendon Press. стр. 253—254 (also see note 11). ISBN 978-0-19-158380-3. Приступљено 2022-03-09. »However, in an era which has repudiated the 'right of conquest', the term 'annexation' is discreetly avoided by all states effecting acquisitions of territory by force.« 
  10. ^ Boris N. Mamlyuk (6. 7. 2015). „The Ukraine Crisis, Cold War II, and International Law”. The German Law Journal. SSRN 2627417Слободан приступ. 
  11. ^ а б в Jennings & Kohen 2017, стр. 80.
  12. ^ Hofmann 2013, стр. ii: "...States are under a legal obligation to abide by the Stimson Doctrine and not to recognize as lawful territorial changes effected by means of annexation. Moreover, even the annexation of the entire territory of a State does not result in the automatic extinction of that State as a subject of international law notwithstanding that it no longer has the capacity to act as such since it cannot exercise sovereign and effective control over any territory."
  13. ^ Aust 2010, стр. 36.
  14. ^ Jennings & Kohen 2017, стр. 81.
  15. ^ Carrie McDougall (2021). The Crime of Aggression under the Rome Statute of the International Criminal Court. Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-73852-1. doi:10.1017/9781108769143. »Any of the following acts, regardless of a declaration of war, shall, in accordance with United Nations General Assembly Resolution 3314 (XXIX) of 14 December 1974, qualify as an act of aggression:(a) The invasion or attack by the armed forces of a State of the territory of another State, or any military occupation, however temporary, resulting from such invasion or attack, or any annexation by the use of force of the territory of another State or part thereof;« 
  16. ^ Wrange 2015, стр. 14.
  17. ^ Lynk, Michael (22. 10. 2018). Situation of human rights in the Palestinian territories occupied since 1967 (Извештај). United Nations. стр. 7. 
  18. ^ „Convention (IV) relative to the Protection of Civilian Persons in Time of War. Geneva, 12 August 1949. Commentary - Art. 47. Part III : Status and treatment of protected persons #Section III : Occupied territories”. ICRC. Приступљено 20. 3. 2014. »it was obvious that they were in fact always subservient to the will of the Occupying Power. Such practices were incompatible with the traditional concept of occupation (as defined in Article 43 of the Hague Regulations of 1907)« 
  19. ^ а б Convention (IV) relative to the Protection of Civilian Persons in Time of War.
  20. ^ Sela, Avraham.
  21. ^ Frank, Mitch.
  22. ^ „"A/35/508-S/14207 of 8 October 1980.". Архивирано из оригинала на датум 12. 06. 2012. Приступљено 07. 10. 2022. 
  23. ^ „UNSC Resolutions referred to in UNSC res 476 - 252, 267, 271, 298, 465”. Архивирано из оригинала на датум 24. 02. 2015. Приступљено 07. 10. 2022. 
  24. ^ „UNSC res 478”. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2012. 
  25. ^ Lustick, Ian S. (16. 1. 1997). „Has Israel Annexed East Jerusalem?”. Middle East Policy Council Journal. 5: 34—45. doi:10.1111/j.1475-4967.1997.tb00247.x. 
  26. ^ Jerusalem Embassy Act of 1995, Pub.L. 104–45
  27. ^ Ahren, Raphael; staff, T. O. I. „US confirms no more presidential waivers for Jerusalem Embassy Act”. www.timesofisrael.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-23. 
  28. ^ Aeyal Gross (6. 4. 2017). The Writing on the Wall: Rethinking the International Law of Occupation. Cambridge University Press. стр. 122. ISBN 978-1-316-50932-6. »The perceived separation of the OPT from Israel and the lack of de jure annexation allows the continued attitude toward the OPT as "merely" occupied to persist. In reality, however, events familiar from the context of East Timor, Western Sahara, and Northern Cyprus, such as settlements and the taking of land and of natural resources, as detailed in the next chapter, have occurred in this territory even without a formal annexation.« 
  29. ^ Orna Ben-Naftali, Michael Sfard, Hedi Viterbo (10. 5. 2018). The ABC of the OPT: A Legal Lexicon of the Israeli Control over the Occupied Palestinian Territory. Cambridge University Press. стр. 411. ISBN 978-1-107-15652-4. doi:10.1017/9781316661376. »"the ICJ concluded that the "route of the Wall will prejudge the future frontier between Israel and Palestine" and generates "the fear that Israel may integrate the settlements and their means of access" in a manner "tantamount to de facto annexation""« 
  30. ^ „UN report: Israel's "creeping annexation" of territory is illegal”. Christian Science Monitor. 31. 1. 2013. »"The United Nations' first report on Israel's overall settlement policy describes it as a "creeping annexation" of territory"« 
  31. ^ Omar M. Dajani (2017). „Symposium on Revisiting Israel's Settlements Israel's Creeping Annexation” (PDF). American Society of International Law. 
  32. ^ „Syria: 'We still feel Syrian,' say Druze of Golan Heights”. 28. 11. 2012. 
  33. ^ а б „UN Doc A/67/L.24”. Архивирано из оригинала на датум 2012-12-02. 
  34. ^ „Trump formally recognises Israeli sovereignty over Golan Heights”. Al Jazeera. Приступљено 25. 3. 2019. 
  35. ^ „Trump recognizes Golan Heights as Israeli, boosting Netanyahu and angering Syria”. Reuters. 25. 3. 2019. Приступљено 25. 3. 2019. 
  36. ^ „U.N. chief clear that Golan status has not changed: spokesman”. Reuters. 25. 3. 2019 — преко www.reuters.com. 
  37. ^ „Trump's Golan proclamation gathers international condemnation”. DW. 26. 3. 2019. Приступљено 22. 4. 2020. 
  38. ^ „Putin signs laws on reunification of Republic of Crimea and Sevastopol with Russia”. ITAR TASS. 21. 3. 2014. Архивирано из оригинала на датум 01. 12. 2014. Приступљено 21. 3. 2014. 
  39. ^ Pechonchyk, Tetiana (2017-12-19). „New UN resolution on Crimea confirms Russia is an occupying power, brings 10 important changes for Ukraine”. Euromaidan Press (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2017-12-22. Приступљено 2022-01-02. 
  40. ^ Fb, Or on (2018-12-24). „New UNGA resolution: Crimea temporarily occupied by Russia, Russia must release political prisoners & stop repressions”. Euromaidan Press (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-02. 
  41. ^ „Eritrea profile - Timeline”. BBC News. 15. 11. 2018. 
  42. ^ [1] Архивирано октобар 2, 2011 на сајту Wayback Machine
  43. ^ „Sessions of the Arab League (1945-1994)”. www.jewishvirtuallibrary.org. 
  44. ^ Marshall J. Berger, Ora Ahimeir (2002). Jerusalem: a city and its futureНеопходна слободна регистрација. Syracuse University Press. стр. 145. ISBN 978-0-8156-2912-2. 
  45. ^ Romano, Amy (2003). A Historical Atlas of Jordan. The Rosen Publishing Group. стр. 51. ISBN 978-0-8239-3980-0. 
  46. ^ Esherick, Joseph; Kayali, Hasan; Van Young, Eric (2006). Empire to Nation: Historical Perspectives on the Making of the Modern World. стр. 245. ISBN 9780742578159. 
  47. ^ Zhai, Zhiyong (2017). 憲法何以中國. стр. 190. ISBN 9789629373214. 
  48. ^ Gao, Quanxi (2016). 政治憲法與未來憲制. стр. 273. ISBN 9789629372910. 
  49. ^ Freeman, Lesley (2013). Running From Tenda Gyamar: A Voluteer's Story of Life with the Refugee Children of Tibet. Winchester, UK: Mantra Books. стр. 5. ISBN 978-1-78099-853-4. »With the collapse of the Chinese Empire in 1911, Tibet Declared its independence.« 
  50. ^ Grunfeld, 1996, p256
  51. ^ Carlson, Allen (2. 6. 2020). „What's in store for Hong Kong? Look at Tibet”. The Washington Post. 
  52. ^ Matthew Wills (23. 5. 2016). „Tibet and China 65 Years Later: Tibet was annexed by the Chinese 65 years ago. The struggle for Tibetan independence has continued ever since.”. JSTOR Daily. Архивирано из оригинала на датум 1. 7. 2019. 
  53. ^ „Tibet Through Chinese Eyes”, The Atlantic, 1999, Архивирано из оригинала на датум 19. 5. 2017, »In Western opinion, the "Tibet question" is settled: Tibet should not be part of China; before being forcibly annexed, in 1951, it was an independent country.« 
  54. ^ Anne-Marie Blondeau; Katia Buffetrille (2008). Authenticating Tibet: Answers to China's 100 Questions. University of California Press. стр. 61. ISBN 978-0-520-24464-1. Архивирано из оригинала на датум 23. 6. 2016. »It was evident that the Chinese were not prepared to accept any compromises and that the Tibetans were compelled, under the threat of immediate armed invasion, to sign the Chinese proposal.« 
  55. ^ Tsepon Wangchuk Deden Shakabpa (октобар 2009). One Hundred Thousand Moons: An Advanced Political History of Tibet. BRILL. стр. 953, 955. ISBN 978-90-04-17732-1. 
  56. ^ „The United Nations Security Council S/5033”. www.un.org. Приступљено 17. 7. 2017. 
  57. ^ „Did India have a right to annex Sikkim in 1975?”. India Today. 18. 2. 2015. 
  58. ^ "How the UN Failed West Papua".
  59. ^ „Report claims secret genocide in Indonesia – University of Sydney”. Архивирано из оригинала на датум 15. 06. 2011. Приступљено 07. 10. 2022. 
  60. ^ "The Timeline of the Political History of Vietnam Архивирано на сајту Wayback Machine (4. август 2021) ".
  61. ^ Rapp, Ole Magnus. „Norge utvider Dronning Maud Land helt frem til Sydpolen - Aftenposten”. Aftenposten.no. Приступљено 2016-08-08. 
  62. ^ BBC staff. „On this day: 21 September 1955: Britain claims Rockall”. BBC. Приступљено 15. 8. 2018. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]


Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „lower-alpha“, али нема одговарајуће ознаке <references group="lower-alpha"/>