Кенсо Танге
| Кензо Танге | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 4. септембар 1913. |
| Место рођења | Осака Јапан |
| Датум смрти | 22. март 2005. (91 год.) |
| Место смрти | Токио Јапан |
Кензо Танге (јап. 丹下健三; Осака, 4. септембар 1913 — Токио, 22. март 2005) је био јапански архитекта, и добитник Прицкерове награде 1987. године. Танге је светску славу стекао реконструкцијом Хирошиме, разорене у Другом светском рату. Био је учесник реконструкције земљотресом разореног Скопља.
Биографија[уреди | уреди извор]
Детињство је провео у граду Имбари на јапанском острву Шикоку.[1] Године 1935, почео је студије архитектуре на универзитету у Токију, а за то се одлучио упознавајући се са архитектуром Ле Корбизјеа.[1][2] За време рата је почео са студијама урбанизма. Године 1946, постао је ванредни професор на Токијском универзитету и основао је „Танге лабораторију“.[3] На Токијском универзитету је радио као професор од 1963. до 1974. године и постао је тражени предавач на Харварду, Јејлу, Берклију и другим светски познатим универзитетима.
Дело[уреди | уреди извор]
У светску историју културе уписао се као архитекта и урбаниста који је радио на опоравку Јапана после Другог светског рата али и као творац незаборавних висећих конструкција за Олимпијске игре, одржане у Токију, или павиљона Светске изложбе „EXPO“ у Осаки. Врло рано је покушавао да комбинује авангардне елементе са јапанском традиционалном архитектуром а у каснијим годинама се окретао ка интернационалном стилу у архитектури.
Његов светски деби је учешће на „Центар мира“ и „Споменик у Хирошими“ 1949. године и од тога доба је стварао многе архитектонске и урбанистичке пројекте у целом свету. Године 1959, докторирао је са радом „Просторне структуре у велеграду“ и овој теми је посветио цели свој живот - на пример у „Плану за Токио 1960.“ у пројекту градског дела Фијера у Болоњи и новог града за 60.000 људи у Катанији у Италији. Танге је радио и у стилу брутализма и таква је скупштинска зграда у Курашики и телекомуникацијска зграда Јаманаши у Кофу.
Животно дело[уреди | уреди извор]
Животно дело архитекте Кенза Танге је „Олимпијски и спортски ареал“ за токијску олимпијаду. Изградио га је из кривих линија које су произашле из облика конструкције од висећих ланчаних кровова и од спиралних облика одвијајућих се од средишњих носећих армиранобетонских пилона. Као једини архитекта добио је одликовање од олимпијског комитета за свој рад.
Награде[уреди | уреди извор]
Танге је добио многе награде за свој рад као златну медаљу РИБА, АИА француске академије 1987. године, и Прицкерову награду – највишу награду за архитектуру.[4][5] Те исте године је представио и свој даљи пројекат Токијске скупштине.
Мото[уреди | уреди извор]
У свим пројектима резонује Тангеов мото: „Архитектура мора имати нешто што човека дира у срце, но упоредо с тим њене основне форме и простори морају имати исту логику. Креативни рад је у наше доба јединство технологије и хуманости. Традиција има улогу катализатора који убрзава хемијску реакцију но у коначном резултату се више не може детектовати. Традиција може бити део дела но сама о себи није стваралачка“.
Његови најзначајнији радови[уреди | уреди извор]
- Меморијални парк мира у Хирошими
- Католичка катедрала, Токио
- Токио већница
- Национална спортска дворана Јојоги грађена за Олимпијске игре 1964. Токио
- Фуџи ТВ
Галерија[уреди | уреди извор]
1955: „Hiroshima Peace Memorial Museum“ у мемориалном парку у Хирошими
1958: „Prefectural the Government Building“ у Кагави
1964: „Национална спортска дворана Јојоги“ у Токију
1991: „Metropolitan Government Building“ у Токију
1996: „The Fuji TV headquarters“ у Одаби
2000: „Prefectural the Government Building“ у Кагави
Административна зграда Шинјуку- Токио
Референце[уреди | уреди извор]
- ↑ 1,0 1,1 Stewart 1987, стр. 170
- ^ Stewart 1987, стр. 171
- ^ „Biography: Kenzo Tange, 1987 Laureate”. The Pritzker Architecture Prize. New York, United States: The Hyatt Foundation. 1987. Архивирано из оригинала на датум 7. 1. 2010. Приступљено 13. 3. 2010.
- ^ Biography: Kenzo Tange: 1987 Laureate, Pritzker Architecture Prize.
- ^ Sam Hall Kaplan, Tange's Honor Is Well-Deserved, Los Angeles Times (March 22, 1987).
Литература[уреди | уреди извор]
- Ayers, Andrew (2004) [2004]. The Architecture of Paris: An Architectural Guide. London, United Kingdom: Edition Axel Menges. ISBN 978-3-930698-96-7.
- Banham, Reyner (1978) [1975]. Age of the Masters: A Personal View of Modern Architecture (Revised изд.). London, United Kingdom: Architectural Press. ISBN 978-0-85139-395-7.
- Diefendorf, Jeffry M; Hein, Carola; Yorifusa, Ishida, ур. (2003). Rebuilding Urban Japan After 1945. Hampshire, United Kingdom: Palgrave MacMillan. ISBN 978-0-333-65962-5.
- Doordan, Dennis P (2002) [2001]. Twentieth Century Architecture. London, United Kingdom: Calmann & King. ISBN 978-0-8109-0605-1.
- Frampton, Kenneth (1990) [1980]. Modern Architecture a Critical History (Revised and enlarged изд.). London, United Kingdom: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20201-2.
- Kultermann, Udo (1970). Kenzo Tange. London, United Kingdom: Pall Mall Press. ISBN 978-0-269-02686-7.
- Reynolds, Jonathan McKean (2001). Maekawa Kunio and the Emergence of Japanese Modernist Architecture. London, United Kingdom: University of California Press. ISBN 978-0-520-21495-8.
- Stewart, Dennis B (2002). The Making of a Modern Japanese Architecture: From the Founders to Shinohara and Isozaki. New York, United States: Kodansha International. ISBN 978-4-7700-2933-1.
- „Docomomo Japan: The 100 Selections”. The Japan Architect. Japan: The Japan Architect Company (57). пролеће 2005. ISSN 0448-8512.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 |
Кенсо Танге на Викимедијиној остави. |
- Званични сајт
- Tange Associates official website
- The Kenzō Tange Archive. Gift of Mrs. Takako Tange, 2011. Frances Loeb Library, Harvard University Graduate School of Design.
