Корисник:Aleksanrt1/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Sistemi upravljanja paljbom[уреди | уреди извор]

Nemački protiv-vazdušni 88 milimetara "Flak" top sa sistemom upravljanje paljbe iz Drugog Svetskog Rata. Prikaz na Kalemegdanu.

Sistem upravljanja paljbom, ili skraćeno SUP, je broj komponenata koje funkcionišu zajedno. Uglavnom je to računar sa topovskim podacima, kontroler direkcije topa i radar. Ovi sistemi su napravljeni tako da asistiraju u ciljanju, praćenju i pogotku mete kod oružija na daljinu. Sistem izvršava iste zadatke kao i nišardžija tokom paljbe oružija, ali pokušaji su znatno brži i precizniji.

Kontrola mornarske paljbe[уреди | уреди извор]

Izvori[уреди | уреди извор]

Prvi sistemi za kontrolu paljbe su namenjeni za brodove.

Rana istorija sistema upravljanja paljbom kod mornarica je bila dominatna u borbi protiv meta u vizualnim razdaljinama (takođe poznato kao i direktna paljba). Zapravo, veliki deo borbi u mornaricama pre 1800. godine su se sprovodile na distanci od 20 do 50 metara[1], cak i u Američkom građanskom ratu poznata borba izmedju Oklopnjače Monitor i Oklopnjače Merimak (Virdžinija) su se uglavnom vodile na razdaljini manjoj od 100 metara[2].

Brza tehnološka unapredđenja u kasnim 19. veku su znatno povećale distance u kojem bi paljba bila moguća. Izolučena oružija velikih kalibara sa visko eskplozivnim municijom i relativno malih težina su znatno povećale distance pucanja, ali to je dovelo do problema preciznog ciljanja meta dok se brod kretao, pogotovo tokom efekta vodenih talasa. Ovaj problem je rešen uz pomoć žiroskopa, koji održavao stabilno ciljanje topova i suprostavio se toj sili. Topovi su sada potpuno slodobni da budu bilo kog kalibra ili veličine i brzo su prevazišli 250mm (prečnik topa). Ovi topovi su imali znatno veću distancu napada u poređenju sa originalnim ograničenjima koje su zavisile u tome da li se meta vidi ili ne.

Primer parne turbine, slične mašine se koriste u brodovima.

Još jedno tehnološko unapredjenje je bilo uvođenje parnih turbina umesto starijih klipnih motora. Ova zamena je znatno unapredila karakteristike brodova pogotovo kod maksimalnih brzina. Najjačim klipnim motorom dostizale su se brzine od 16 čvorova ili 30 km/h, dok su prve parne turbine mogle da dostignu već preko 20 čvorova ili 37 km/h. U kombinaciji sa unapređenim maksimalnim dometom topova ovo je značilo da su mete bile u mogućnosti prelaska velikih putanja, u nekim slučajevima dužine samih brodova, u periodu pucanja na metu i pada projektila. U ovim situacijama bilo je izuzetno teško da čovek odredi tačnu poziciju pucanja da bi ostvario pogodak, pogotovo kada se mornarica sastoji sa više od jednog topa.

Sistem upravljanja paljbom kod mornarica se sastoji od tri nivoa složenosti. Prvi novi je lokalna kontrola primitivnih topova od strane posade uz pomoć instalacija za ciljanje. Drugi nivo je direkcijska kontrola nišani sve topove mornarice na jednu odredjenu metu. Treci novi su korekcije napravljenje u odnosu na brzinu vetra, nagiba i okretanje topova, vazdušni drift projektila, poluprečnik i težina projektila, i brzina promene distance mete sa dodatnim modifikacijama koja je bazirana u posmatranju prošlih pucanja. Cilj mornarskih operacija je bilo pucanje cele flote u kordinaciji na jednu specifičnu tačku.

Rezultujuće direkcije, drugačije poznato kao solucije pucanja, će se primeniti kod orijentacije kupola/topova mornarice. Ako se meta promaši, posmatrač bi odredio za koliko otrpilike se meta promašila i u kojoj direkciji, pre ponovnog pucanja. Ove informacije će se primeniti kod računara za kontrolu paljbe zajedno sa bilo kojim drugim promenama za koje se posada odlučila.

Prvo, topovi se ciljanju koristeći tehniku artijeljiskog posmatranja. Tehnika se sastoji od pucanja topa na metu, posmatranje mesto udara ispaljenog projektila i korekcije ciljanja u zavisnosti gde je projektil pao, a to je sve teže i teže precizno odrediti što meta bila dalja[3][1].

Izmedju Američkog građanskog rata i 1905. godine, razna mala unapređenja kao što su teleskopski nišani i optički daljinometri su izmišljenji za kontrolu paljbe. Postoje i druga unapređenja procedura, kao što su ploče za crtanje za manualnu predikciju pozicije neprijateljskih brodova tokom borbe[4].

Prvi Svetski Rat[уреди | уреди извор]

Izuzetni inovativni analogni računari su primenjeni za pravilno polaganje topa, tipično uz pomoć posmatrača i izmerene distance koje se šalju ka centralnoj stanici za zacrtavanje. Odatle, timovi namenjeni za direkcijalno pucanje primenjuju lokaciju, brzinu i smer broda u odnosu na metu, takođe uz razme izmene zbog Koriolisovog efekta, vremenskih nepogoda i slično. Oko 1905. godine pojavili su se asistencije mehaničkog upravljanja paljbom, kao sto šu Drejerov Sto, Dumaresk i Agro sat, ali ovi sistemi nisu još bili usavršeni za korisćenje[5][6].

Artfur Polen i Frederik Čarls Drejer nezavisno su prvi izmislili ovakve sisteme. Pollen je započeo svoj rad sa problemom o slaboj preciznosti artiljerija mornarica tokom vojnih vežbi blizu Malte 1900 godine[7]. Lord Kevin poznat kao jedan od najboljih britanskih naučnika je prvi predložio korišćenje analognih kompljutera za rešavanje kalkulacija potrebne za precizno ciljanje meta tokom borbi pod uticajem pokretanja samih brodova i vremena koje je potrebno da projektil leti do svoje mete.

Polen je ciljao da proizvodi kombinaciju mehaničkog kompljutera, automatskog računanja distance i brzine korišćenja u centralizovanoj kontroli paljbe. Da bi precizno preuzeo ove podatke o poziciji mete i njene relativne brzine, Polen izmislio "tablu za crtanje" namenjena za preuzimanje ovih podataka. Uz to je dodao i žiroskop koji omogućava stabilno praćenje mete tokom pokretanja pucačkog broda[8]. Testovi i probe između 1905. i 1906. godine su bile neuspešne, ali je pokazao potencijalnu mogućnost. Polen je bio ohrabljen u svojim pokušajima od strane Admirala Džaki Fisera i Admirala Knivet Vilsona i direktora kontrole oružija i torpeda mornarica (DNO) Džon Dželiko. Polen je nastavio sa svojim radom, zajedno sa povremenim testovima koja su održavani uz pomoć Kraljevske mornarice.

U međuvremenu, grupa pod vođstvom Drejer-a je dizajnirala sličan sistem. Oba sistema je Kraljveska mornarica tražila za starije i novije brodove, i posade su uglavnom bile za Drejerov sistem u svojoj definisanoj Mark.IV formi. Izgradnja ovog sistema zajedno sa kontrolerom direkcije je predstavio potpunu promenu sistemskih kontrola topova i paljbe, i veći deo Kraljevske mornarice su bile opremljene sa ovim sistemom 1916. godine. Kontroler direkcije se obično montirao na podignutom delu broda, drugačije nazvano kao most, gde je pogled mete bio čistiji u odnosu na bilo koji pogled pored samih topova. Naravno ovaj kontroler je radio zajedno uz sisteme topova da bi omogućilo kombinovanu paljbu. Ovo unapređenje i daljinometri su poboljšali predviđene vrednosti neprijateljskih pozocija u vremenu paljbe. Sistemi su kasnije bili zamenjeni boljim verzijama poput admiralnih tabela za kontrolu paljbe posle 1927. godine[9].

Tabla ili sto za upravljanje paljbe u prenosnoj stanici od HMS Belfasta.

Drugi Svetski Rat[уреди | уреди извор]

Kroz svoj dugi životni vek, daljinometri su često bili unapređeni uz noviju tehnologiju. Pa tako i u Drugom Svetskom ratu kritične tačke su bile u ugrađenim sistemima za upravljanje paljbom. Sa ugradnjom radara u sistemima za upravljenje paljbe u ranim predelima Drugog Svetskog rata je omogućilo mornaricama da izvrše efektivne operacije na velikim distancama i u lošim vremenskim prilikama, a takođe i noču[10].

Korišćenjem usmerača, zajedno sa kompljuterom za kontrolu paljbe, je donekle smanjilo potrebnu za topovskim slojevima u samim kupolama i mehanizam se premestilo na centralnu poziciju mornarice. Taj mehanizam nije u potpunosti odbačen jer u slučajevima kada je ovaj sistem usmerača oštećen tokom borbe i vise nije u mogućnosti da prenosi precizne brojke jedina kontrola topova bi bila u samim kupolama. Topovi su sada ispaljivali svoje projektile u planiranim terminima, gde svaki top ima određenu nepreciznost. Ova nepreciznost dolazi iz različitosi u izgradnji topova ili projektila, količina eskplozije pre nego sto projektil napustili cev topa i slično. Na vrhu nadogradnje broda je postavljen usmerivač, zbog toga što imaju bolji pogled na metu i bojnog polja u odnosu na nišane koji su postavljeni u kupolama.

Neizmereni i nekontrolisani faktori koji utiču na performasne projektila, na primer temperatura na visokim nadmorskim visinama, vlažnost vazduha, smer i jačina vetra, se moraju učlaniti u kalkulaciji sledećih paljbi. Vizualni pregled mete i mesta pada projektila je još uvek bilo relativno teško odrediti, pogotovo pre radara. Britanski inženjeri su više koristili tako zvane "daljinometare slucajnosti" (ovaj tip daljinometra koristi princip triangulacije), dok su nemci koristili stereoskopski daljinometar. Prvi pomenut daljinometar je bio manje precizniji i ponekad nestabilan, ali je bio znatno lakši za korisćenje pogotovo u dugim periodima operacije, dok drugi daljinometar je bio suprotnih karakteristika od prvog.

Ford Mark 1 Balistički računar: Ime daljinometar je postao ne adekvatan za opis izuzetnog komplikovanog sistema daljinometara u brodovima. Mark 1 balistički računar je bio prvi računar namenjen za merenje distance. Ovaj računar je konstatno određivao distancu i odražavao novim informacijama u slučaju promene.

Podmornice su takođe bile unapređene sa kompjuterima za upravljanjem paljbe zbog istih problema kao i kod konvecijalnih brodova, ali problem kod paljbe podmornica je bio znatno veći, tipicna "paljba" kod podmornica, je torpedo koji vremenski putuje u minutima do svoje mete. Kalkulacija je bila znatno kompleksnija pošto meta mora da se "prati" u relaciji sa pokretanjem mornarica. Kompjuteri za kalkulaciju torpeda ugrađeni su u podmornice i ovaj sistem će se menjati relativno brzo, nezavisno od sistema za kontrolu paljbe na brodovima.

U tipičnoj Britanskoj mornarici iz Drugog svetskog rata sistem za upravljanje paljbom je spajao svaki individualni top sa tornjem usmerača (gde su postavljeni instrumenti za posmatranje) i analogni kompjuter koji se nalazio duboko u samom brodu. U tornju usmerača, operatori su postavljali dva teleskopa na metu, jedan namenjen za merenje količine stepena potrebno za pomeranja topova u vertikali, a druga za smer kretanja ciljanog broda. Daljinometri su takođe postavaljeni da bi precizno izmerili distancu do mete. Jedinica za kontrolu paljbe dobija ove informacije i postavlja topove na određenu poziciju. U tim pozicijama topovi su bili spremni za sekvecijalnu paljbu.[11]

Čak uz svu mehanizaciju ovog procesa, ljudska ruka je i dalje bila mandatorna, na primer na HMS Hudu sama jedinica za trasmisiju se sastojala od ukupno 27 ljudi.

Usmerači su u glavnom bili ne zaštićeni od neprijateljske paljbe. Postavljanje velikog oklopa na takvoj visokoj poziciji je bilo tesko, čak i da postoji dovoljno debeo oklop intrumenti bi bili srušeni samo zbog udarca i šoka koje je udarac kreirao. Limit je bila zaštita od manjih metkova i od generalne fragmetacije eksploziva oko drugih predela broda.

Tačni sistemi za upravljenjem paljbom uvedeni su početkom 20. veka. Na slici je prikazan izrežan pogled razarača. Analogni računar ispod palube je prikazan u centru crteža i označen je kao "Tunerijski proračunski položaj".

Performanse analognih kompjutera su bile impresivne. Bojni brod USS North Karoline tokom testova 1945. godine je bila u mogućnosti da održi precizne[12] pogotke na meti koja je često izvršavala brza okretanja.[13] Velika je prednost za borbenog broda koji se pokreće tokom borbe sa svojom metom.

Noćni napadi mornarica na velikim distancama su sad postale moguće uz pomoć radara i informacije koje radar generiše. Ove mogućnosti su bile prikazene u Novembru 1942. godine u Trećoj Bitci za Ostrvo Savo kada je USS Vašington ciljao i pogodio Japanski bojni brod Kirišimu na distanci od 7.7km u noćnom vremenu. Kirišima se zapalila, pretrpela par eksplozija i potopljena je od strane posade. Bila je pogodjena sa barem devet 410mm metkova od 75 koliko je ukupno bilo ispaljeno[1]. Olupina broda Kirišime je pronađena tek 1992. godine i bilo je očigledno da ceo zadnji deo broda je nedostajalo[14]. Japanci tokom drugog svetskog rata nisu imali radar ili automatizovane kontrole paljbe na istom nivou kao sto je američka mornarica imala i to je bio ogroman nedostatak[15].

Posle 1945[уреди | уреди извор]

Tokom 1950. godine kupole topova su počele da budu bez posada, sa kontrola topova je prepuštena radaru i ostalim izvorima informacija. Poslednja akcija analognog kompjutera, barem za američku mornaricu, desilo se 1991. godine u Ratu Persijkog zaliva[16], gde su iskorićeni daljinometri Iova klase.

Vazdušni sistemi upravljanjem paljbom[уреди | уреди извор]

Nišan za bombe u Drugom Svetskom ratu[уреди | уреди извор]

Rana verzija sistema za upravljanjem paljbom je bila u bombarderima, uz korist računara koji primaju brzinu i visinu aviona, uz koje je moguće prikazati i pretpostaviti udarni pad bombi prilikom bacanja. Najbolji primer ovih uređaja je Norden nišan.

Nišani mitraljeza u Drugom Svetskom ratu[уреди | уреди извор]

Prosti sistemi, poput nišankog kompjutera za navođenje su se takođe prvi put pojavili na avionima. Ovi uređaji su koristili žiroskop da izmere brzinu okretanja i po tim informacijama automatski pomeri nišan da bi se suprostavilo tom kretanju, gde se prikaz nišana vidi kroz reflektorskog nišana. Jedina manuelna radnja koju operator mora da izvrši je da odredi distanca do mete, koja se izračunavala unosom širine krila same mete u metima relativno sa distancom. Automatizacija i tog dela je bio moguće posle rata sa ugradnjom malih radara u nišan, ali ova tehnologija se razvijala duže jer tipično nije bila dovojno brza za pilote. Prva implementacija centralizovanog sistema za upravljanje paljbom je bila u američkom bombarderu B-29.[17]

Sistemi posle Drugog Svetskog rata[уреди | уреди извор]

Sa početkom Vijetnamskog rata, novi kompjuterski sistem za predikciju bombardovanja, nazvan Nisko-Visinska bombarderski sistem (LABS), se pojavio i ugradio u sistemima aviona opremljenim nuklearnim oružijem. Ovaj novi kompjuterski sistem je bio revolucionaran u tome sto bi komandu za bacanje bombe izvršio kompjuter, a ne pilot. Pilot bi "označio" metu preko radara i raznim sistema za ciljanje. Pilot bi dao pravo za bacanje bombi, i računar bi to izvršio, par sekundi kasnije. Ovo je bila velika promena u odnosu na prošle sisteme, gde bi kompjuter samo informisao pilota gde bi oružije palo u slučaju da pilot odluči da ih u tom trenutku pusti. Glavna prednost novog sistema je mogućnost izbacivanja oružija precizno cak i u situacijama manevara aviona. Prošli sistemi su zahtevali od pilota da održi ravnu putanju da bi sistem mogao dati preciznu predikciju mesta pada bombi, raketa i slično.

LABS sistem je originalno bio dizajniran za taktiku vertikalnog bacanja, koje bi obezbedilo sigurnost aviona tako što ostane van dometa same eksplozije i neprijateljske paljbe. Uz sve ovo, kompjuteri za kontrolu paljbe su bili neophodni za bombe,rakete i topove aviona zbog njihovih mogućnosti da precizno odrede udarno mesto oružija čak i tokom leta velikih brzina.

Sistemi kontrole na Zemlji[уреди | уреди извор]

Protiv vazdušne kontrole paljbi[уреди | уреди извор]

Tokom drugog svetskog rata, performanse aviona na velikim nadmorskim visinama su se znatno povećale gde su protiv vazdušni topovi su naišli na slične probleme, i ubrzano su bili unapređeni sistemima za kontrolu paljbe. Glavna razlika između ovih sistema i onih na brodovima je brzina i veličina. Rane verzije britanskih sistema su primeri gde sistem vrši predikcije bazirane nad pretpostavci da će meta održavati svoju brzinu i smer kretanja tokom izračuvanja, koje se sastojala od vremena potrebno da metak dođe blizu mete i postavljanje tajmera na metak za singalizaciju eskplozije. Američki Mk. 37 sistem je radio na sličnim metodama osim što su predikcije odrađene preko pretpostavke rasta nadmorske visine aviona. Kerisov Prediktor je primer sistema koji radi u "realnom vremenu", uz samo postavljanje usmerača na metu i onda ciljanjem na pokazivač koji je sistem kreirao. Glavna karakteristka sistema je mala veličina i lagana za prenos sto je izuzetno potrebno kod topova na zemlji.

Konceptualni dijagram o toku podataka za upravljanje plajbom u prioblanoj artijeriji (u 1940 godini). Prvo preko table za nadcrtavanje se postavlja prednja tačke mete, odnosno generalni smer topa. Zatim ova pozicija je ispravljena zbog faktora kao sto su distanca do mete i azimut. Napokon, paljba se konfiguriše u zavisnosti prošlih pucanja u slučajevima ako je projektil bio iznad ili ispod mete, i ove nove informacije se prenose do topa.

M-9 protiv vazdušni sistem[18] je radar koji se koristio za usmeravnje defanzivne artiljerije tokom 1943. godine. Ovaj sistem je prvi koji koristi porednosti radara u odnosu na stare mehaničke kompjutere kada dođe do kontrole paljbe sa zemlje. U kombinaciji sa VT metkovima (blizinski detonator), ovaj sistem je uspeo da sruši V-1 kruznu raketu sa manje od 100 metkova po avionu (tipično brojke su oko hiljadu za sisteme mehaničkih kompjutera).[19][20]

Dosta od ovih sistema su imali veliki broj sličnosti sa sistemima koji možemo naći u mornaricama, i dosta od oružija i sistema se koristi na zemlji i na vodi.

Kontrola paljbe za priobalnu artijeriju[уреди | уреди извор]

U priobalnoj artijeriskoj jedinici Sjedinjenih Američkih Država, sistemi za upravljanje paljbom je započela proizvodnju krajem 19. veka i trajala je tokom Drugi Svetstkog rata.[21]

Rani sistemi su koristili razne observacijske uređaje koje su namenjene za pronalaženje i praćenje meta koje napadaju američke luke. Podaci se pritom prenose ka prostorijama sa pločama za crtanje gde su se određivale pozicije mete i po tim podacima podešavala se baterija topova.

Artijerija na priobalnim oblastima[22] se sastojala od raznih defanzivnih topova različitih kalibra, od tri do šest inča za srednje razdaljine, do većih topova od 10 do 12 inča i čak 16 inča pri kraju drugog svetskog rata.

Kontrola paljbom za obalske artiljerije je vremenom postala sve više sofisticirana u smislu rešavanja podataka o gađanju za faktore kao što su vremenski uslovi, stanje korisćenog baruta ili rotacije Zemlje. Provizije su se izvršavale i u slučajima da orignalna kalkulacija nije bila advekatna.[23] Tek posle drugog svetskog rata su elektro-mehanički kompjuteri za informaciju topa povezani za prioablne defanzivne pozicije i radare, i samim tim počeli da zamenjuju optičke observacije i manuelne unose od strane ljudi, ali manulne kontrole su ostale kao opcija u slučaju problema sa modernim sistemima.

Moderni sisteim upravljanja paljbom[уреди | уреди извор]

Japanski JASD "Apači" Helikopter koristili razne sisteme za kontrolu paljbe neusmeračkih i usmeračkih raketa.

Moderni racunari za kontrolu paljbe, slično kao i današnji računari, su digitalni. Dodatna performansa omogućava bilo koji unos, od gustine vazduha do brzine i smer vetra, do habanja na cevima i izobličenje usled zagrevanja topova. Ovakvi efekti su primetni za bilo koju vrstu oružija, a računari za kontrolu paljbe cu počeli da se postavljaju na manjim platofrmama. Tenkovi su jedni od prvih koji su imali automatsko postavljanje oružija, koristeći laserski daljinometar i merac izubličenja cevi. Računari za kontrolu paljbe su korisni ne samo za ciljanje velikih topova, već i za ciljanje mitraljeza, malih topova, vodjenih projektila, pušaka, granata i raketa - bilo koje vrste oružija koje može imati različite parametre lansiranja ili ispaljivanja. Obično se instaliraju na brodove, podmornice, avione, tenkove pa i na nemim malokalibarskim oruzijem, kao sto su bacači granata razvijeni za upotrebu na jurišnoj pušci F2000. Računari za kontrolu paljbe prošli su kroz sve faze tehnologije koje imaju i današnji računari, sa nekim dizajnom zasnovanim na analognoj tehnologiji i kasnijim vakuumskim cevima koje su kasnije zamenjene tranzistorima.

Sistemi za kontrolu paljbe su cesto povezani sa senzorima (kao što su sonar, radar, infracrvena pretraga i praćenje, laserskim daljinometrima i slično) kako bi se smanjila ili eliminisala količina informacije koje se moraju ručno uneti da bi se izračunalo efikasno rešenje. Sonar, radar, IRST i daljinomjeri mogu dati sistemu pravac i/ili udaljenost mete. Alternativno, može se obezbediti optički nišan koji operater može jednostavno uperiti u metu, što je lakše nego da neko unese distancu koristeći druge metode i daje meti manje upozorenja da se prati. Tipično, za oružje koje se ispaljuje na velikim dometima potrebne su informacije o životnoj sredini—što dalje municija putuje, to je vetar, temperatura, gustina vazduha, itd. više uticati na njenu putanju, tako da je tačna informacija neophodna za dobro rešenje. Ponekad, za rakete veoma velikog dometa, podaci o životnoj sredini moraju da se dobiju na velikim nadmorskim visinama ili između tačke lansiranja i cilja. Često se za prikupljanje ovih informacija koriste sateliti ili baloni.

Kada se izračuna rešenje za paljbu, mnogi savremeni sistemi za kontrolu paljbe takođe mogu da ciljaju i ispaljuju oružje. Još jednom, ovo je u interesu brzine i tačnosti, a u slučaju vozila kao sto je avion ili tenk, da bi se omogućilo pilotu/nišardžiju da istovremeno obavlja druge radnje, kao što je praćenje cilja ili letenje avionom. Čak i ako sistem nije u stanju da cilja samo oružje, na primer fiksni top na avionu, on je u stanju da operateru zna kako da cilja. Tipično, top je usmeren pravo napred i pilot mora da manevriše avionom tako da se pravilno orijentiše pre pucanja. U većini aviona nišanski znak ima oblik "pipera" koji se projektuje na heads-up displeju (HUD). Piper pokazuje pilotu gde meta mora biti u odnosu na letelicu da bi je pogodio. Jednom kada pilot manevriše avionom tako da se meta i piper nađu iznad, on ili ona ispaljuje oružije, ili će na nekim avionima oružje automatski pucati u ovom trenutku, kako bi se prevazišlo kašnjenje pilota. U slučaju lansiranja projektila, kompjuter za kontrolu vatre moze dati pilotu povratnu informaciju o tome da li je cilj u dometu projektila i kolika je verovatnoća da će projektil pogoditi ako se lansira u bilo kom određenom trenutku. Pilot će tada sačekati dok se informacije verovatnoće ne budu na zadovoljavajućem nivou pre nego što lansira oružje.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „"Mehanički analogni računari Hanibala Forda i Vilijama Njuela" Ben Klajmer (1993)” (PDF). 
  2. ^ „Građanski rat u Americi: Detaljni opis mornarske bitke (Hampton Roads)”. American Battlefield Trust (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-14. 
  3. ^ Sve veći domet topova je takođe primorao brodove da stvore veoma visoke tačke posmatranja uz pomoc optikih daljinometara ili artijerijskih posmatrača. Jedan od ubedljivih razloga za razvoj pomorske avijacije je bila potreba da se uoče artijerijske granate. U ranijim slučajevima, brodovi su lansirali balone za posmatranje sa posadom. Danas u modernom dobu vidimo nesto slicno sa bespilotnim letelicama. Na primer, tokom operacije "Dezert Storm" (Pustinjska Oluja) bespilotne letelice su posmatrale paljbu bojnog brodova klase Ajova.
  4. ^ „Možete više pročitati, Mornarska kontrola paljbe, 1918”. www.gwpda.org. Приступљено 2024-05-14. 
  5. ^ Između Čoveka i Mašine.(strana 25-28.) Međunarodni standardni broj knjige 0-8018-8057-2
  6. ^ Razlozi spore implementacije i razvoj ove tehnologije su kompleksne. Kao u većini birokratskih okruženja, institucijske inercije i revolucijske prirode o potrebnoj promeni su rezultovale u glavnim mornaricama da se razvijaju relativno sporo u modernoj tehnologiji.
  7. ^ Polen 'Gunnery' (Artiljerijska Paljba) strana. 23
  8. ^ Polen 'Gunnery' (Artiljerijska Paljba) strana. 36
  9. ^ Za bolju deskripciju rada admiralne tabele za kontrolu u akciji: Kuper Artfur "Uvid u Mornarska Ciljanja". Ahoj: Australijska Istorija.
  10. ^ Stepen azuriranja je variralo od zemlje do zemlje. Na primer, Američka mornarica je koristila servomehanizme da automatski usmerava svoje topove u smeru azimute i u smeru visine. Nemci su koristili servomehanizme za usmeravnje topova isključivo u visini, a britanci su uveli daljinsku kontrolu snage u elevaciji i skretanju topova od 4 inča, 4 i po inča i 5 i cetvrtina inča u 1942. godine, prema oruzčja mornarica iz Drugog svetskog rata, od Kampela. Na primer , HMS Ansonovi 5 i četvrtina inč topovi su bili unapređeni na puni RPC tokom njenog rasporedjivanje na Pacifiku.
  11. ^ B.R 901/43, Priručnik admiralitetskog vatrogasnog sata Mark 1 i 1*
  12. ^ Strelac u ovoj vezbi je zadrzao smer topova koje je bilo precizno u krugu od nekoliko stotina jardi (ili metara), što je u dometu potrebnom za efikasnu pocasnu paljbu. Ljuljanje salve je koriscena od strane americkih mornarica da bi izvrsila konacne korekcije potrebne da pogodi metu.
  13. ^ „"Evolucija Paljbe Bojnih Brodova u Američkoj Mornarici, 1920-1945" Arhivirano iz originala 20.11.2006.”. 
  14. ^ Misterije / Neispricane sage carske japanske mornarice. "Lociranje/Pregledi Potopljenih Brodova Imperijske Japanske Mornarice".
  15. ^ Mindel, David (2002). Izmedju Čoveka i Mašine. Strana 262-263 Međunarodni standardni broj knjige 0-8018-8057-2
  16. ^ "Starija Oružija Izdržavaju u Modernom Ratu" Dalas Jutarnje Vesti 1991-02-10. Arhivirano iz originala 06.10.2006.
  17. ^ "Odrana super-bombardera: Centralni sistem za kontrolu paljbe B-29" - Kristofer Mour. Nacionalni Muzej Avijacije i Svemira. Institucija Smithsonian
  18. ^ "BLOW HOT-BLOW COLD - M9 nikad nije uspeo". Bell Laboratorije
  19. ^ Bakster, "Naučnici Protiv Vremena"
  20. ^ Benet, "Istorija kontrolnog inženjerstva"
  21. ^ Za više informacija, pogledati "Upravljanje paljbom i traženje pozicije: Početak" - Boling V. Smith u Mark Berhovoj knjizi "Američke priobalne odbrane: Referetni Vodič" strana 257
  22. ^ Na primer, pregledati Tvrdjavu Andrevs u bostanskoj luci za kratak pregled mogućnosti artijerija i sistema za upravljanje paljbom tipičnih za odbranu.
  23. ^ Za podpunu deskripciju o upravljanje paljbom kod priobalnih artijerija pregledajte "FM 4-15 Priobalno Polje Artijerija Manuelnih Upravljanja Paljbom i Pozicijsko Praćenje," Vašington, 1940.

Dodatno citanje[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Aleksanrt1/песак&oldid=27799054”