Корисник:Ultraviolettt/песак

Школа и васпитање у раном средњем веку

Средњи век

Римска империја, ослабљена унутрашњим протуречностима, распала се 476. године под притиском германских племена. Од тог времена у повијест средње, западне и јужне Европе потиче ново раздобље, названо средњим веком. У току тога раздобља развијају се феудални друштвени односи. Сва власт је у рукама феудалаца, па и васпитање. Црква је прва феудална сила, и зато јој није стало само до економско-политичке превласти, него она даје јединствену верско-духовну умереност читавом средњовековном животу. Основна супротност средњовековног мишљења јесте: супротност између душе и тела, између овоземаљског и оноземаљског света. Централана идеја јесте идеја оног света, дакле, верска идеја.

Васпитање у средњем веку (феудално васпитање)

У основи класно организовано, феудално васпитање имало је сталешки карактер- за сваки сталеж било је посебно, сходно друштвеном положају и улози одређеног сталежа у развоју и репродукцији феудалних друштвених односа, а црква је прожимала и повезивала целокупно васпитање својим религиозно-технолошким схватањима(сталешко васпитање). Основне врлине су вера, љубав, нада у спасење. Бити одан цркви, веровати у бога, поштовати богом дану власт, обављати улогу слуге оданог богу и владару, била су највиша теолошка одређења феудалног васпитања. Ови циљеви су остваривањи зависно од степена развоја феудалног друштвеног система и од његових регионалних особености: либералнијег западног и полувојничког, источњацког феудализма, на пример.

Сваки сталеж имао је свој тип васпитања. У феудалним дворовима организује се елитистичко васпитање дворјана, високе властеле, принчева и принцеза. Дворске школе, први универзитети, високо образовање уз најпознатије катедрале били су највиши домети образовања обележеног теолошким али и световним садржајима, највишим постигнућима феудалне културе и уметности.

Образовање ратника-витезова(ритера) отваривало се војном обуком, овладавањем војничким вестинама, а најчешце је било засновано на “седам витешких вештина). Историчари су и на балканским просторима описали примере успешних вежби, надметања у ратничким вештинама младих витезова који су се припремали за војничке дужности. Свештенство као сталеж репродуковало се посебно уређеним образовањем из цркве.Развој феудализма подстицао је проширивање програма поучавања, међу којима је најпознатији “седам слободних вештина”.

Некада развијене само до степена најнужнијих потреба за образовањем кмета, жупне или парохијске школе за учење елементарне вештине читања, писања и рачунања, постаће клица основног образовања сељаштва и будуће грађјанске класе. Са растом улоге градова ничу и уздижу се градске школе у којима се стиче опште образовање и неки зачеци припреме за рад. Градска школа све више постаје институт за припремање будућих занатлија, радника. На тој класној основи појавиће се у оквиру феудалног друштва прве више школе-универзитети на подручју Европе. У градским школама феудализам је зачео негацију феудалног васпитања појавом неких преокупација васпитањем и образовањем повезаним са друштвеним слојевима који остварују задатке производње у новим условима развоја градова.

За стадијум феудализма везана је и појава схоластике, покусаја измиривања разума и вере. Трага се за доказима, покрећу и траже извори сазнања и културе, нарочито Аристотелова дела, да би се одржао ауторитет вере и теолошке мисли.

Нарочито важан догађјај за развој и разумевање феудалног васпитања представља инвазија Арабљана у Шпанију почетком VIII века. Арабљани су у току освајања у VII и VIII веку веома обогатили и оплеменили своју културу културом поробљених народа, који су били на вишем степену развоја. Међу источним земљама настале су под утицајем арапских освајања тешке економске и културне везе, сто је имало нарочитог утицаја на развој појединих наука, као сто су медицина, астрономија, а и филозофија.

Настале су и муслиманске школе у којима су деца учила да читају и да пичу арапским. Осим почетних,некаквих основних школа, имали су и више школе, где се изучавала муслиманска теологила и нешто физике, математике, астрономије и медицине. Те школе су у приличној мери допринеле арапској писмености. Више школе су биле нека врста претходника средњовековних европских универзитета.

Образовање у средњем веку

Средњовековно образовање не може се описати само кроз академске установе као сто су школе и универзитети, јер су и домови великаша представљали места где су млађи племићи стицали витешко образовање. Произвођење младића у витезове формално је означавало крај школовања и доказ да може да заузме своје место у друштву. Жене великаша су надгледале образовање племкиња и припремале их за брак. У градовима, систем шегрта који су успоставили еснафи играо је сличну улогу. Шегрт је пролазио кроз своју коначну проверу знања у изградњи мајсторског дела.

Школе у средњовековној Европи

У средњем веку поједини наши народи почели су већ губити државну самосталност а тиме и повољне услове за самостални културни развој. Словенци су у VIII и IX веку пали под Немачку власт, док су Хрвати почетком XII века укључени у државну заједницу са Угарском. Ипак ови начи народи су наставили друштвено-економски и културни развој, јер су били укључени у европску цивилизацију. Зато се код Словенаца и Хрвата наставља развој просвете и школства под утицајем великих европских културних покрета, какви су били хуманизам и ренесанса.

Много је повољнији био положај народа у нашим земљама које су пале под турску власт. Већи део становниства живи патријахалним начином живота, а некадашња средњовековна култура одржава се редукована при црквама и манастирима.

Црквене школе

Прве школе у средњем веку су биле црквене, а основала их је црква. Црква је била прва која се занимала за школство јер јој је било потребно ниже и више свештенство које це васпитавати народ у духу хришћанства и хришћанских врлина, пре свега, у послушности и оданости божјој вољи. Те школе су непосредно припремале ученике за професионални свештенички рад.Било је више врста црквених школа. Оне су биле подељене на манастирске, катедралне и парохијске школе. Школе су биле различито организоване и имале су разне сврхе. Катедралне и манастирске имале су за задатак образовање вичих свештеника, док су школе у парохијама васпитавале ниже свештенство и помоћно црквено особље, у првом реду црквене певаче.

Манастирске школе

Манастирске школе су се делиле на интерне и екстерне. Циљ интерних манастирских школа био је у томе да васпитају дечаке за калуђере, док су у екстерне чколе примали омладину каја би се касније одлучила за неко друго звање. Учитељи су били калуђери, који су волели васпитни рад.Манастирске школе су располагале са више књига него остале школе. И зато је разумљиво сто је настава у тим школама била боље организована. Главни наставни предмет, а уколико је било могуће и наставни језик, био је латински. Постојали су и женски манастири, који су имали засебне своје школе за девојчице (за девојчице из племенских породица и за такве које би се одлучиле да постану калуђерице)

Катедралне школе

Катедралне школе биле су уређене слично манастирским. Налазиле су се у црквеним центрима. Настава у тим школама била је на прилицно високом нивоу.У катедралним и манастирским школама учили су у почетку исте предмете као и у парохијским. Талентованији ученици почели су временом учити “седам слободних вештина”. Те вештине и науке делиле су се на тзв. тривијум (граматика, реторика, дијалектика) и на квадријум (аритметика, геометрија, астрономија, музика). Садржином тих предмета провејавао је верски дух. Аритметиком и астрономијом су се користили за израчунавање црквених празника, док је геометрија била везана за црквену архитектуру. У тривијуму је била главна дисциплина граматика.

Парохијске школе

Оснивале су се при већим и важнијим жупама (парохијама) , уз градске и сеоске цркве, а одржале су се у домовима жупника, односно пароха. У парохијским школама су се школовали дечаци из парохије. Деца су те школе похађала добровољно. У школама је обучавао парох или црквењак. Учили су да читају црквене књиге на латинском језику и да пишу, да певају црквене латинске песме и молитве. Те школе су биле слабо организоване. Настава је садржајно била сасвим подређена црквеним циљевима. Трудили су се да наставом васпитају омладину у верском духу да би постигли спасење.

Градске школе

Уколико су више расли градови и градско становништво, утолико се више осећала потреба за стварањем посебне врсте школа које би одговарале грађанима. Црквене школе свакако нису одговарале тим потребама. Грађани су хтели да стекну неко основно знање подесено према њиховим сталешким потребама. И зато у XII и XIII веку јављају се градске школе. Њима су управљале градске самоуправе.И ове школе су биле професионалне. Њихов задатак био је да оспособе грађане за занатске и трговачке послове и за управне службе у градским и провинцијским уредима. Деца грађана учила су читање, писање и рачунање. У неким вечим градовима учили су у овим школама граматику, реторику и геометрију. Приватне градске школе су издрзавали родитељи ученика.

Схоластика

Због развијања економског и културног живота почео се љуљати ауторитет цркве. Тај ауторитет се нарочито поткопавали јереси, у којима су се изражавале духовне потребе оног времена. То исто важи и за нове правце у филозофији у којима наилазимо већ и на елементе материјализма. Требало је веру разумом доказати, а тиме и ауторитет цркве. У ту сврху су се црквени филозофи ослонили на идеалистичке елементе у Аристотеловој филозофији, допунили их хришћанском идејношћу, и тако су изградили посебну црквену филозофију названу схоластика.Требало би да схоластика усклади разум са вером. Она је имала несумљиво и своје добре стране, јер је унапређивала логичко мишљење и јачала смисао за филозофију. Али је разумљиво и то да та хришћанска филозофија, пуна религиозне апстарктности, није могла задуго да задовољи, јер је мисаони живот почео у XIV и XV веку интензивно да се развија.

Образовање свештеника у средњем веку

У VI и VII веку, свештеници су стицали оно мало образовања које су имали у домовима епископа. Сваки еписком имао је у својој служби известан број младих људи из нижих свештеничких редова чије је образовање надгледао. У неким случајевима учитељ је био сам епископ, док је у другима унајмљивао посебног школског учитеља (магистер сцхоларум). Како је свештенство везано за катедрале постајало све организованије и како су колегијми попримили коначни облик, школски учитељ је често постајао члан колегијума који је водио редовну школу. Карло Велики је наредио својим епископима да при катедралама успоставе редовне школе, али се не зна у којој су га мери они послушали. Већина школа које су настале током његовог доба пропале су током викиншке најезде. У XI и XII веку, црквени сабори су редовно позивали на оснивање школа при свакој катедрали, али требало је много година да се наметне поштовање ових одлука. Изгледа да је основни проблем био оклевање колегијума да доделе средства од којих би се издржавао учитељ. Тек у XIII веку, систем катедралних школа коначно је заокружен.

Међутим много пре тога неколико катедралних школа су постале истакнута средишта знања. Крајем XI и у XII веку школа у Шартру била је позната по предавањима ''седам слободних вештина'', нарочито граматике и реторике. Школе при катедралама у Лиону и Паризу биле су познате по теологији. У овим катедралним школама изучавали су се предмети из тривијума и из квадријума. Александар из Вила Деа саставио је 1199 године књигу звану Доцтринале, која је остала основна књига кроз читав средњи век. Била је нарочито корисна зато што је написана у стиху па је било лако памтити. Поред тога ученици су читали одломке из ''Овидија'', ''Вергилија'', ''Хорација''. Реторика је предавана према традиционалним формулама као вештина изражавања.

Дијалектика се сводила на учење логике. Пре увођења арапских знања, математика је била тек нешто више од проучавања таблица уз помоћ којих су се израчунавали датуми празника уз нешто вежбања у упутреби рачунаљке.

Иако су из ових школа изашли неки веома образовани људи то су биле основне школе са задатком да обезбеде писмене свештенике за црквене потребе. Све више образовање до којих се у њима долазило било је мање-више ствар случаја или предузимљивости појединих учитеља, а не део образовног система.

Васпитање световних феудалаца

Одгајање синова световних феудалаца имало је својеврсно обележје. У доба неразвијене војне технике, без ватреног оружја, кад је витез у оклопу ступао у двобој са својим непријатељем, због старих међусобних сукоба, за световњака имало је особито значење војно-физичко одгајање.

Садржај тога одгајања било је ''седам витешких вештина'', а то су- јахање, пливање, бацање копља, мачевање, лов, играње даме и прављење стихова – версификација. Првих пет вештина имале су припремати снажног, физички јаког, вештог војника ратника. Играње шаха, сматрало се, развија способност оријентавије у рауличитим приликама. Вештина версификације феудалцу било је средство изражавања верности и оданости своме сизерену, као и наклоности сизереновој супрузи и другим дамама из ''вишег'' друштва.

Сустав витешког одгајања коначно се формирао у доба крижарских ратова )1096-1270. Са седам година син феудалца отишао би феудалном господару и примио би навике и обичаје племићког друштва. Васпитавао се да буде одан и покоран своме феудалном господару. Са четрнаест би постао ''штитоноша''. Као такав био је од веће користи феудалцу, пратио би га у лов, на турнир и сл. Са 21. годином постао би младић који се извежбао у витешким вештинама, постао би витез.

Садржину и искуство телесног васпитања световних феудалава искористили су касније хуманистички педагози, истичући значај тога васпитања и одређујући му смернице.

Пошто су световни феудалци ослањали своју власт на физичку снагу и пошто је производња била још на врло ниском ступњу, разумљиво је што њихово образовање није било велико. Многи феудалци су неписмени. До XII века није било обавезно ни писање ни читање. Али је јасно да нису сви феудалци били неписмени. Тако је, пред крај VIII века на двору Карла Великог Алкулин осново дворску школуу, и по угледу на њу још неке друге школе.

Универзитети у средњем веку

Средњовековни универзитет био је одређена органска заједница учитеља и ученика. Он је имао самоуправу и био је релативно доста независан. Тиме је угрожавао монопол цркве над школством. Зато је цркви било много стало до тога да себи подреди световне, аутономне универзитете и да оснује што више својих универзитета. Пред крај XII века црква је основала Универзитет у Паризу, и он је постао центар целокупне хришћанске наставе.

Универзитетима су постале оне више школе којима је владалац делио нарочите привилегије.

Услови за пријем на универзитет били су веома различити, али су постављени захтеви у поређењу са данашњим условима били веома скромни. тако су се у оно доба неки студенти могли уписати већ са 13 година.

За упис се тражило знање латинског језика. Због ниског нивоа почетног образовања био је потребан артистички факултет., који је у ствари био припрема за студирање на осталим факултетима. На том факултету предавали су филозофију, тј. логику, физику, метафизику, психологију, етику, и то по Аристотелу. Овај факултет је из разумљивих разлога имао највећи број слушалаца. Осим артистичког факултета универзитети су имали још теолошки, правни и медицински.

Универзитети средњег века постали су чврста школска организација, па чак и политички важан фактор, односно судије у споровима између папске и краљевске власти. Прикупљајући око себе учитеље и студенте из разних градова и земаља Европе, универзитети су прилично учинили и за међусобно зближавање народа тога доба

Спољашње везе

1. Бгд. ЗЗУНС, ЗГБ. ШК, ТИТ ООУРИУИН, НС. ЗЗУИУ

2. Педагошка енциклопедија (1989), И и ИИ том, у редакцији Симлеша, Поткоњак, Заиновић, М. (1985) . Педагошка престоматија, Загреб . Школска књига

3. Жлебник, Л. (1962) . Општа историја школства и педагошких идеја, Београд. Научна књига