Кристијан Мез

Кристијан Мез
Датум рођења	(1931-12-12)12. децембар 1931.
Место рођења	Безје, Француска
Датум смрти	7. септембар 1993.(1993-09-07) (61 год.)
Место смрти	Париз, Француска

Кристијан Мез (франц. Christian Metz; Безје, 12. децембар 1931 – Париз, 7. септембар 1993) био је француски теоретичар филма и један од пионира семиолошког приступа медијуму. Био је професор школе: École Pratique des Hautes Études у Паризу. Био је најзначајнији филмски семиотичар, а утицао је и на књижевну теорију Жерара Женета. Тврдио је да филмски језик нема темељни код, а филмске кодове је делио на кинематографске (специфичне за филм) и екстракинематографске, при чему свако филмско дело има засебну комбинацију кодова. Половином 1970-их прихватио је идеје психоанализе.

Теорија филма

Ближе речено, у научном раду Кристијана Меза, јасно се могу уочити три фазе разматрања:

Прва фаза

У почетној фази (1962-1970), под утјецајем Андреа Базена и Ролана Барта, филмску слику је сматрао аналогоном стварношћу. Разликовао је денотацију и конотацију филма, порицао постојање двоструке артикулације у медију и проналазио кодификацију само на нивоу великих синтагматских јединица као што су: сцена, секвенца, наизменична синтагма, синтагма учесталости, описна синтагма и самостални кадар.

Тврдио је да је филм двоструко мотивисан и зато је двоструко изражајан, те да у њему важи начело континуитета, тј. да не постоји дискреционо право језика.

• Огледи о значењу филма (Essais sur la signification au cinéma, 1968–1972, у 2 тома).

Друга фаза

Друга фаза (1971—1974) одликује се наглашавањем функција кодова у филму, при чему се филм узима као вишекодовски медиј који је истовремено регулисан:

• екстракинематографским (оним кодовима који се не срећу само у филму) и
• кинематографским кодовима (оним специфичним за филм) који се деле на:
  • опште (који се примјењују на све филмове) и
  • појединачне (који припадају појединим епохама развоја или жанровима);

Општи и појединачни су, заправо, поткодови.

Појединачни филмски текст заснива се на кодовима, али није идентичан с њима, порука се заснива на оригиналном систему – комбинацији кодовских чињеница у конкретном филму, која је за свако дело другачија и увек оригинална.

Ова друга фаза код Меза је последица утицаја Емилија Гаронија (Emilio Garroni) који је, поред Умберта Ека, заправо, одредио другу фазу Мезовог развоја. У начелу, код се налази на страни парадигме, а систем на страни синтагме, што значи да је у питању двоструки однос код – порука /систем – текст.

Осим тога, у кинематографском медију не постоји заједничка минимална јединица, било значењска или незначењска: она се појављује као другачија у сваком коду (фотограм у технолошким кодовима; кадар у поткоду монтаже; велике синтагматске целине у наративним кодовима; симболични предмет у психоаналитичком коду итд.).

Специфичност сваког језика одређује се материјом израза, а филм и телевизија су слике многоструке, покретне, механичке, комбиноване с писмом и три вида звука.

И са овог стајалишта кодови се још једном деле на оне: с јединственом, и са универзалном манифестацијом. (Језик и кинематографски медијум — Langage et cinéma, 1971).

Трећа фаза

Трећа фаза почиње 1975.године, објављивањем огледа:

• Психоанализа и филм (Psychanalyse et cinéma)
• Имагинарно означавајуће (Le signifiant imaginaire)

Тиче се проучавања филма као институције означавајућега у светлу једне друге семиологије психоаналитичког типа, где се смисао схвата као операцијска категорија, а облици означавајућега се налазе у подсвесном и архетипском, имагинарном и симболичном – читаве цивилизације (Имагинарно означавајуће / Le signifiant imaginaire, 1977).

За теорију филма важни су још његови:

• Семиотички огледи (Essais sémiotiques, 1977) и
• Нелични исказ или позициона тачка у филму (L’Énonciation impersonnelle ou le site du film, 1987).

Спољашње везе

• Conversations with Christian Metz, selected interviews on film theory (1970-1991)
• Literary Theory and Criticism, Christian Metz and Film Theory By Nasrullah Mambrol on March 20, 2018