Лазар Крџалић
| Лазар Крџалић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | април 1853. |
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 29. јул 1926. (73 год.) |
| Уметнички рад | |
| Поље | сликарство |
| Правац | црквена уметност реализам |
Лазар Крџалић (април 1853 — 29. јул 1926.), био је српски сликар и иконописац. Био је под утицајем руске црквене уметности са видним примесама реализма.[1]
Лазар Крџалић је своје школовање започео на иконописној школи Московско-сергијевске лавре. Затим је прешао у Московску Вишу уметничко-занатску школу, а своје студије је завршио на Петроградској академији. Школовао се у Русији у периоду од 1878. године до 1884. године. Крџалић је сликао иконостасе у складу са српском богословском праксом, а у његовом раду су присутни елементи које је усвојио током свог образовања у Русији. Школовање Лазара Крџалића везано је за деловање митрополита Михаила Јовановића, који је током друге половине XIX века подржавао одлазак српских уметника на школовање у Русију.[2] У писму митрополита Михаила Јовановића Министарству просвете Кнежевине Србије, захтева се да се „Лазару Крџалићу одреди издржавање од 3-5 дуката месечно“.[2]
1891. године Лазар се оженио Олгом (1874–1949) и од тада заједнички сликају по црквама у ваљевским селима Грабовац, Врело и Каменица, у цркви у Врчину код Београда, у цркви у селу Тамничу крај Неготина. Крџалићи су заједно са Стевом и Полексијом Тодоровић, као и Живком Југовићем, сликали иконостас у селу Глоговцу, у подрињском округу.[3][2] Приликом израде иконостаса цркве у Тамничу, Лазар Крџалић је био заслужан и за столарске, дрворезбарске и позлатарске радове.[2]
Лазар Крџалић је 1903. предавао слободно цртање и краснопис у Ваљевској гимназији.[4]
Дело[уреди | уреди извор]
Цртежи и портрети[уреди | уреди извор]
- Портрет жене
- Девојка
- Портрет старца
Иконостаси[уреди | уреди извор]
- Црква Светог Макарија Великог у Убу[5]
- Манастир Тумане (1884-1885)
- Манастир Глоговац
- Манастир Пирковац код Сврљига (1896)[6][7]
- Рашиначки манастир Св. Арханђела код Књажевца (1887-1890)
- Црква Светог Николе у Врелу код Ваљева (1898)
- Савиначка црква у Миријеву (1895)
- Црква Светих Апостола Петра и Павла у Врчину (1895-1897)
- Црква Светих Апостола Петра и Павла у Лешници (1901)[8]
- Црква Светог Георгија у Белој Цркви код Крупња (1899)
- Црква Свете Тројице у Тамничу код Неготина (1899-1900)
- Манастир Буково код Неготина[9]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Кнежевић, Вера (1987). Ликовна енциклопедија Југославије, 2 К-Рен. Загреб: Југославенски лексикографски завод "Мирослав Крлежа". стр. 128. ISBN 8670530015.
- ^ а б в г Брадић, Теодора (2023). „Иконостас Цркве светих апостола Петра и Павла у Врчину – рад Лазара и Олге Крџалић”. БАШТИНА. 60: 401—415.
- ^ „Живот и уметност | Politikin Zabavnik”. politikin-zabavnik.co.rs. Приступљено 2024-04-14.
- ^ Николић, Илија. „Граћани Ваљева у 1903. години” (PDF). Гласник: 14—30.
- ^ „Митрополит Викентије у посети Убу и Обреновцу – Епархија ваљевска” (на језику: српски). Приступљено 2024-04-14.
- ^ „Turistički vodič Srbije”. www.turistickiklub.com. Приступљено 2024-04-14.
- ^ Stanković, Tila (2021-01-10). „Manastir koji je mnogo puta rušen i ponovo sagrađen, a o njegovom nastanku kruže dve legende”. Telegraf.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-04-14.
- ^ „Црква Св. апостола Петра и Павла у Лешници”. nasledje.gov.rs. Приступљено 2024-04-14.
- ^ Urosevic, Ivana (2016-04-18). „Manastir Bukovo -” (на језику: енглески). Приступљено 2024-04-14.
