Полексија Тодоровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Полексија Тодоровић
Poleksija-todorovic.jpg
Полексија Тодоровић (рођена Бан)
Датум рођења (1848-04-03)3. април 1848.
Место рођења Београд
Кнежевина Србија
Датум смрти 1939.(1939-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (90/91 год.)
Место смрти Београд
Краљевина Југославија
Полексија Тодоровић: Портрет Матије Бана (уље на платну, Галерија Матице српске, Нови Сад

Полексија Тодоровић (Београд, 1848 - Београд, 1939) била је српска сликарка, једна од три сликарке (поред Мине Караџић и Катарине Ивановић) које су радиле у Србији у 19. веку.[1]

Биографија[уреди]

Полексија Тодоровић рођена је 3. априла 1848. године у Београду као Полексија Бан, старија кћи српског књижевника, дипломате и педагога Матије Бана и Маргарите Бан, пореклом Гркиње.[2]

Као дете била је слабог здравља, па је завршила само три разреда основне школе, али је поред свестрано образованих родитеља стекла изванредно образовање и културу. Отац је уочио њену склоност према цртању и омогућио јој да учи код професора Јована Дерока (1820-1887),[3] а потом сликање наставља да учи од свог супруга, сликара Стевана Тодоровића.[4]

Полексија се за 16 година старијег сликара Стевана Тодоровића удала већ са 16 година, 1864. До тада је већ била савладала основе цртања, тако да је одмах почела да помаже мужу и да поред њега шири цртачка и сликарска знања. Као сликарски и брачни пар Тодоровићи су били међу првима у Србији који су још средином 19. века спојили животе и каријере. Полексија је супругу била не само одан брачни друг, него и поуздана сарадница која му је помогла да изради задивљујући број слика.[5] Док је у највећој мери помагала супругу при извршавању многих сликарских поруџбина за потребе цркве, она сама претежно је сликала иконе и портрете, понекад и пејзаже. Била прва и једина српска сликарка која је сама насликала иконостас.[6] У збирци Народног музеја налази се 16 њених дела.[4]

Полексија Тодоровић остала је веома активна и као друштвени радник и као сликар све до смрти. Петнаест година била је професор цртања у Вишој женској школи. Била је веома активна у свим видовима делатности Београдског женског друштва. Као члан Књижевно-уметничке заједнице основане 1892. године, излагала је на хуманитарним изложбама са осталим члановима, чији приходи су били намењени Књижевно-уметничкој заједници. Године 1907. била је међу оснивачима Српског уметничког удружења. У браку са Стевом изродила је петоро деце, од којих је једина поживела кћи Љиљана.[7] Умрла је као "најстарија српска сликарка" фебруара 1939. године у Београду.[3] Сахрањена је у гробници свога оца, Матије Бана, на београдском Новом гробљу.[8]

Сликарски рад са супругом[уреди]

Када се 1864. године удала за сликара Стевана Тодоровића, Полексија је већ савладала основне технике цртања и почела ј да помаже свом мужу и уз њега да стиче вештине сликања масним бојама. Са њим је путовала по Србији, боравила у Цариграду, а посебно значајан било је боравак у Фиренци и Риму, где су проучавали и копирали познате композиције ренесансних мајстора Рафаела, Тицијана, Веронезеа и Тинторета.[5] Заједно су израдили многобројне илустративне аквареле и цртеже, више великих исто­ријских композиција, двадесет иконостаса, многе иконе и пејсаже и око 500 портрета. На заједничким сликама Полексија је обично сликала драперије, хаљине, накит и сл. Укратко - сликала је декорацију, где су њен укус и мека рука у потпуности могли да дођу до изражаја. Остала је забележена њена изјава о заједничком раду са супругом: „Црквене слике, а њих је безброј по целој земљи, радили смо увек заједно. Стева главу, руке, цртеж уопште, а ја одело, драперије, костиме. То је мени нарочито ишло од руке”.[6]

Значајни заједнички радови брачног пара Тодоровић свакако су били и они на осликавању ентеријера многих цркава. Тако на пример, по изградњи Цркве Пресвете Богородице у Богатићу Општина је осликавање ентеријера поверила Стевану Тодоровић, тада већ реномираном мајстору религиозних композиција и портрета. На владичанском престолу стоји потпис „Полексија Тодоровић 1871”, што говори да је Тодоровићу у току рада помагала супруга Полексија.[9] Њихово заједничко дело представљају и иконе у Саборној цркви Свете Тројице у Неготину.[10]

Занимљив је податак да су као предлошке за портрете и сторијске композиције Тодоровићи веома много користили фотографију. У њиховом сликарском раду фотографија је била незаобилазна јер им је могла пружити веродостојност и убедљивост стварног геста, тачност у приказивању реалних пропорција, што им је помагало у дефинисању композиционих односа, не само међу фигурама, него и унутар целокупног, илузионистички представљеног простора слике. Непознати фотограф, или можда више њих снимали су у њиховом сликарском атељеу, а према нацртаним одабраним инсценацијама, Стевана Тодоровића, његову жену Полексију, њихову децу и многобројне сараднике, припремајући тако материјал за финалну верзију историјских композиција.[11] Судећи према сачуваним сликама и фотографијама, Стеван и Полексија Тодоровић су били сами себи фотографско-сликарски модели. Помоћ фотографије била је посебно драгоцена, па чак и неизбежна у извршавању великих наруџбина.[a] Овај сликарски принцип, мада нису увек остале сачуване припремне скице, направио је преокрет у процедури традиционалног сликарства - по цртаним студијама се фотографисало, па тек онда сликало.[13]

Самостални сликарски рад[уреди]

Полексија Тодоровић: Панорама Београда (уље на картону, 17,7 x 25 цм, Народни музеј у Београду)

Временом је Полексија стекла велико сликарско искуство и почела самостално да ради. Сликала је превасходно портрете и иконе,[3] а понекад и пејзаже.[6]

Запамћена је као прва жена сликар која је осликала цео иконостас - године 1880. осликала је иконостас у капелици Св. мученице Наталије, саграђене у дворишту Више женске школе. На жалост, капелица је срушена током Првог светског рата. Појаву иконостаса поздравили су сви ондашњи листови дивећи се жени која је могла толики посао да савлада. У часопису Домаћица, из 1913. године, у чланку поводом прославе 50. годишњице Женског друштва, на страни 183. стоји: „Живопис на иконостасу радила је оригинале и копије г-ђа Полексија Тодоровић Ст, а фреске Чортановић.” Међутим, у Аутобиографији Стеве Тодоровића, која је писана 1915. и 1917. године, у списку радова уметника, овај иконостас се наводи као његово дело.[14][3]

Полексија је израдила и подарила икону Мајке Ангелине за олтарску преграду спомен-цркве Светог Арханђела Михаила у Штимљу на Косову, посвећену палим војницима, коју је 1914. године подигао Одбор госпођа „Кнегиња Љубица”.[15] Ова црква изграђена је на темељима старије црквене грађевине према пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији.[16]

Црквено сликарство, као и други мотиви умет­ничког рада Полексије Тодоровић, садрже сличности и карактеристике сликарства ње­ног супруга и учитеља Стевана Тодоровића.[6]

Значајне изложбе[уреди]

  • 1895. и 1896. излаже као чланица Књижевно-уметничке заједнице на заједничким изложбама са осталим члановима, вајарима и сликарима.
  • 1911. излаже са најпознатијим уметницима на великој Међународној изложби у Риму.[3]

Остала ангажовања[уреди]

Полексија тодоровић је, са супругом и самостално, била веома ангажована у тадашњем друштвеном животу Србије[6] Петнаест година била је професор цртања у Вишој женској школи. Била је веома активна у свим видовима делатности Београдског женског друштва. Године 1907. била је међу оснивачима Српског уметничког удружења.[3]

Напомене[уреди]

  1. ^ Сачувана је серија од шест фотографија на којима су разрађени покрети, ставови и односи међу носиоцима радње у композицији Пострижење светог Саве. Према замисли аутора, Стевана Тодоровића, прво су одвојено фотографисани модели у одговарајућим ставовима, а понекад и у „историјским” костимима и драперијама (Растко с постриженом косом, уз чију монашку хаљину клечи младић; клечећа фигура с монахом; човек који из шкриње вади дарове за Растка; мушкарац који приноси мач на поклон). Непознати младић снимљен је у улози посланика у тренутку док с поруком прилази Растку, мада му је и у коначној, сликаној верзији Тодоровић позајмио свој лик и изменио костим.[12] Сачувана је и фотографија-предложак на којој Полексија Тодоровић с непознатим мушкарцем држи копље, па без обзира што је у коначној слици уместо ње представљен мушкарац, лако се препознаје првобитно фотографисан мешовит пар. Музеј града Београда, Фонд Стевана Тодоровића, чува и друге фотографије сликарског пара Стевана и Полексије Тодоровић у костимима и ставовима потребним за историјске композиције.[13]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Stamenković, Snežana (7. 5. 2012). „Tragični Mačkov kamen”. Вечерње Новости. Приступљено 8. 1. 2017. 
  2. ^ „KUĆA MATIJE BANA”. Ilustrovana Istorija Srbije. Приступљено 8. 1. 2017. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Čomić, Gordana (28. 03. 2011). „Znamenite Beograđanke”. B92 BLOG. Приступљено 8. 1. 2017. 
  4. 4,0 4,1 „Panorama Beograda”. Virtuelni muzej Dunava. Приступљено 8. 1. 2017. 
  5. 5,0 5,1 Петровић, Петар (2011). „На парове разброј с. Политикин забавник. 3112. Приступљено 8. 1. 2017. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Годишњи извештај (PDF). Београд: Београдска берза. 2006. стр. 4,63—64. 
  7. ^ "Правда", Београд 27. фебруар 1939. године
  8. ^ „АМФИТЕАТАР ЖИВОТА: Међу алејама бесмртних Срба (ФОТО)”. Слободна Херцеговина. Приступљено 8. 1. 2017. 
  9. ^ „Crkva Presvete Bogorodice u Bogatiću”. Opština Bogatić. Приступљено 8. 1. 2017. 
  10. ^ „НОВА ЦРКВА У НЕГОТИНУ”. Споменици културе у Србији. Националног центра за дигитализацију. Приступљено 9. 1. 2017. 
  11. ^ Simić-Milovanović, Zora (1955). „Prve umetničke škole u Beogradu”. Godišnjaka Muzeja grada Beograda, Knj. II. Beograd: Muzej grada Beograda: 323—325. (COBISS.SR 514448551)
  12. ^ „чланак у часопису”. Нови илустровани дом и свијет. Загреб. 19: 363. 1922. 
  13. 13,0 13,1 Todić 2001
  14. ^ Todorović 1951
  15. ^ Недељковић, Саша. „ЖЕНСКА ДОБРОТВОРНА УДРУЖЕЊА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ ДО 1941.”. Ћирилица. Приступљено 8. 1. 2017. 
  16. ^ „ЦРКВА СВ. АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА”. Споменици културе у Србији. Националног центра за дигитализацију. Приступљено 8. 1. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

  • Todorović, Steva (1951). Autobiografija Steve Todorovića. Novi Sad: Matica srpska. (COBISS.SR 23163399)
  • Milanka, Todić (2001). Fotografija i slika. Beograd: Cicero. (COBISS.SR 94510860)
  • Kusovac, Nikola; Vrbaški, Milena; Grujić, Vera; Kraut, Vanja (2002). Стеван Тодоровић 1832-1925. Beograd: Narodni muzej.