Макроеволуција

С Википедије, слободне енциклопедије

Макроеволуција је еволуција на нивоу одвојених генетских фондова. Макроеволуцијске студије се фокусирају на промене које се јављају на или иѕнад нивоа врсте, ѕа раѕлику од микроеволуције,[1] која се односи на мање еволуцијске промене, које се испољавају у променама релативне фреквенције генома, односно генетичке структуре популацијеу оквиру исте врсте органиѕама. Макроеволуција и макроеволуција суштински описују исте процесе на раѕличитим нивоима.[2][3][4][5]

Процес специјације може се одвијати раѕличитом брѕином, у ѕависности од снаге деловања [[фактори еволуције|еволуцијских чинилаца]. Палеонтологија, еволуцијска развојна биологија, компаративна геномика i геномска филостратиграфија доприносе већини објашњења образаца и процеса који могу усмеравати макроеволуцију. Пример макроеволуције је појава перја током еволуције птица из тероподних диносауруса.

Еволуцијски ток породице Equidae (широке породице, укључујући све коње и сродне животиње) се често гледа као типичан пример макроеволуције. Најранији познати род, Hyracotherium (рекласифицирани као Palaeotherium), био је биљоједна животиња налик на пса, која је живила у раном Кенозоику. Како је своје станиште, након прорјеђивања шума, налазио у отворениим сушним травњацима, селекцијски притисак је деловао у правцу да животиња постане брзи тркач. Тако је истезање ногу и главе, као и смањење броја прстију поступно проиѕашло једину постојећу врсту коња, Equus.

Макроеволуција и „модерна синтеза“[уреди | уреди извор]

У „модерној научној синтези“, новој школи мишљења на крају 1930-их година, макроеволуцијом су се сматрали нагомилани ефекти микроеволуције. Дакле, једине суштинске разлика између микро- и макроеволуције су трајање и ниво. Као што је примиећено,
"трансспецијска еволуција није ништа друго него екстраполација и увећање догађаја који се одвијају унутар популација и врста ... па је погрешно правити разлику између узрока микро и макроеволуције".
[2][3] Међутим, време није фактор који прави разлику, јер се макроеволуција може догодити и без постепеног накупљања малих промена. Умножавање целог генома може довести до појаве да се специјација јавља у току једне генерације, што је релативно чест феномен код биљака.

Промене у генима који регулишу развој такође су предложени као важни у могућој специјацији путем великих и релативно наглих промјена у морфологији животиња.

Типови макроеволуције[уреди | уреди извор]

Постоји много начина проучавања макроеволуције, на пример, посматрањем промена у генетици, морфологији, таксономији, екологији и понашању организама. Постоје докази да су сви ови елементи у међусобној вези са макроеволуцијом, тако да када гледате еволуцију из једне од ових перспектива, мора се узети у обзир у контексту других.

  • Молекулска еволуција се јавља путем малих промјене на молекулској или ћелијској разини. Током дугог временског периода, то може изазвати велике ефекте у геному организама.
  • Таксономска еволуција се одвија на основу малих промјена између популације и њене врсте. У дугом раздобљу, то може изазвати велике ефекте на таксономију организама са појавом сасвим нових грана изнад нивоа врсте.
  • Морфолошка еволуција се јавља путем малих промена у морфологији организама. Током дугог временског периода, то може изазвати велике ефекте на морфологију великих филогнетских огранака. То се може јасно видети у Cetacea (китови), којима су почетком еволуције, и даље биле присутне задње ноге. Међутим, милионима година оне су назадовале и постале интерне.
  • Еколошка еволуција се јавља уз мале промене еколошких улога организама, које заузимају у екосистему. У току дугог временског периода, то може изазвати велике ефекте на еколошки пејзаж. На пример, заузимање одређене еколошке нише.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dobzhansky T. (1937): Genetics and the origin of species. Columbia University Press, New York.
  2. ^ а б Mayr E. (1970): Populatiomns, species, and evolution – An abridgment of Animal species and evolution. The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Massachussets and London, England. ISBN 978-0-674-69013-4.
  3. ^ а б Mayr E. (2000): The growth of biological thought – Diversity, evolution, and inheritance, 11th printing, first: Copyright © 1982. The Belknap Press of Harvard University Press Cambridge (Mass.), London (England) . ISBN 978-0-674-36445-5. ISBN 978-0-674-36446-2
  4. ^ Dobzhansky T. (1970): Genetics of the evolutionary process. Columbia. New York: ISBN 978-0-231-02837-0.
  5. ^ Hadžiselimović R. (1986): Uvod u teoriju antropogeneze. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-9344-2-1.

Види још[уреди | уреди извор]