Манихејство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација из манихејског рукописа (8/9. век)

Манихејство је учење Манија (216-277), персијског философа и верског реформатора, који је настојао да учења трију „отаца исправности“ — Заратустре, Буде и Христа — укључи у јединствен филозофски систем[1].

Учење[уреди]

Манихејство је било организовано као „религија светлости“ која из иранског маздаизма преузима дуализам два вечна принципа, добра и зла, светла и таме, који се, током историје, налазе у непрестаном сукобу. Мани је проповедао да је један дух у свим стварима, од човека па до биљке и минерала. Са зороастризмом дели вегетаријанску исхрану и поштовање биљака и животиња. С будизмом је заједнички култ буђења. У хришћанству, Мани признаје и источне гностичке учитеље Маркиона и Бардесана, који најизразитије одбацују окрутност Старог завета[1].

Развој[уреди]

Ширење манихејства (око 300-500. године).

Манихејски покрет се у IV и V веку шири на исток по Кини и на запад Римским царством.[3] Однос римских власти према манихејству је био непријатељски, а манихејски покрет је био предмет окрутних репресија и гоњења. Цар Диоклецијан је издао против њих законе зато што су се противили званичној државној вери, посебно култу цара као божанства. Касније су и хришћански цареви, Теодосије I Велики (379-395), Валентинијан III, Теодосије II и Јустинијан I, законима потискивали манихејство.[4] Манијево учење је служило као снажна инспирација разних гностичких и хришћанских заједница. Манијева религија се раширила по читавој северној Африци уз Средоземно море све до Шпаније. Чувени црквени отац свети Августин, пре него што се обратио, био је десет година манихејац. На Истоку се Манијев утицај осетио у Тибету, а тим је путем продро и у Кину као и несторијанско хришћанство потом[1]. У средњовековној Европи су под снажним манихејским утицајем били покрети богумила и катара.

Преко Манијевих ученика су сачувана многа апокрифна хришћанска дела, попут Томиног јеванђеља, која би иначе била изгубљена.

Хришћанска оцена манихејства[уреди]

Манихејство - јерес, преставља покушај да се хришћанство споји са начелима персијске вере Зороастрове, која проповеда дуализам, тј. да одувек постоје два самостална начела или царства. По учењу манихејаца, Христос је само светли еон (дух), који је произашао изливањем од Оца светлости. Једна половина таквога Христа би, тобож, прогутана материјом и сачињава душу видљивога света, такозваног страдајућег Исуса; а друга половина, помоћу другог еона - Животворног Духа, ослободи се материје и смести у сунцу; то је такозвани Нестрадални Исус. Оваплоћење Христа, по учењу манихејаца, јесте силазак са сунца Нестрадалног Исуса ради ослобођења Страдајућег Исуса. И ово оваплоћење Христа било је само привидно (докетизам). У моралном погледу, манихејство је проповедало борбу са материјом ради ослобођења од ње, помоћу постепеног умртвљавања у себи тела. Манихејска јерес била је нарочито распрострањена у четвртом и петом веку.
(Из „Житија светих” Аве Јустина)

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. Епифаније Кипарски, о Манихејству, Приступљено 12. 4. 2013.
  3. [svetosavlje] Recnik, Приступљено 12. 4. 2013.
  4. http://www.verujem.org/teologija/epifanije_manihejstvo.htm

Види још[уреди]