Зороастризам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фаравахар (крилато сунце), симбол зороастризма у древном Персеполису.

Зороастризам или заратустризам (перс. آيين زرتشت; изговор: A'in-e Zærtosht; транскрипција: Аине Зертошт) је религија заснована на учењима пророка Заратуштре, и важи за вероватно најстарију дуалистичку религију. Била је то доминантна религија у Персији до 7. века.[1] Врхунац је доживела у доба Сасанидске династије. Такође се назива маздаизам, култ мудрости.

Појам[уреди]

Назив „зороастризам“ изведен је из грчке верзије имена Заратустре, које гласи Зороастер. Ипак изговор „Заратустра“ је далеко сличнији оригиналном изговору Зартушт који је реконструисала модерна оријенталистичка филологија.

Историја[уреди]

Оснивање[уреди]

Сматра се да је Заратустра живео око 1200. године п. н. е, највероватније на територији данашњег североистока Ирана.[2] Његови следбеници се називају заратустранци.

Ахеменидско царство[уреди]

У почетку, верски ауторитети оспоравали су Заратустрино учење, но када је Сиријус Велики основао Персијско царство у 6. веку пре н.е. заратустранство постаје званична државна религија, што је за последицу имало ширење вере са севера Индије према Грчкој и Египту. Персијско царство којим је владала династија Акеменида, створило је стабилну друштвену структуру са локалним владарима (сатрапи) и њиховим надлежностима, солидну комуникациону и трговинску мрежу и снажан систем државних закона. Персијанци су били толерантни према вери потчињених народа. Контакт Јевреја и заратустранаца вероватно је значајано утицао на јеврејска веровања везана за анђеле, ђаволе, васкрсење и страшни суд, па посредно и на хришћанство.[2]

Грчка доминација[уреди]

Заратустранско царство је освајачким походима срушио Александар Македонски (334-330, пре н.е.), којег су многи звали „Великим“ али је у очима заратустранаца био „Проклети“ јер је разорио величанствени град Персеполис и побио много заратустранских свештеника (маги).[2]

Грчка доминација (хеленизам) потрајала је око 150 година, да би се, у 2. веку пре н.е., а за владавине нових снага, Партијанаца, древна традиција обновила. Они су поново изградили велики део старе Акеменидске империје, наставивши своју владавину до 3. века н.е. Партијанци су увећали број храмова у којима су извођени заратустрански обреди са светим пламеном (ватра је једно од седам божјих чуда). Такође су започели процес сакупљања свете усмене традиције у познати канон рукописа, који је назван Авеста.[2]

Сасанидско царство[уреди]

Сасанидско царство почетком 7. века на врхунцу територијалног распростирања у време Хозроја II.

У 3. веку, Сасаниди, који су дошли са југозапада, збацили су Партијанце на северу. Сасаниди су задобили подршку и покушали да легитимизиију своју побуну додворавањем заратустранцима преко ауторитета магија. Држава и религија биле су толико приближене да су постале „браћа рођена из исте утробе, никада раздвојена“. Но када су маги коначно добили званични легитимитет владара, свако супротстављање, или неслагање са њима, третирано је не само као јерес већ као велеиздаја. Но, ово се ново званично учење суштински разликовало од изворног, Заратустриног, и најћешће је називано Зурван (Време).[2]

Изразито морална основа заратустранства ослабљена је, а период Сасанида у заратустранској је историји јединствен и по томе што за то доба има јасних података који сведоче о потискивању других вера. Период Сасанида био је величанствено доба раскоши током ког су изграђени многи велелепни храмови и палате.[2]

Муслиманска доминација[уреди]

Главни чланак: Парси

У 7. веку, Иран су напали муслимани чиме је историјски период заратустранског царства, који је трајао 1200 година, окончан. Последњи заратустрански краљ, Јаздегрид III, убијен је 652. године. Муслиманска владавина успостављана је поступно, потпомогнута и тиме што су новоуведени порези били нижи од оних за време сасанидске власти. Учење ислама се, такође, на први поглед доимало једноставним и чинило се да није у конфронтацији са заратустранским монотеизмом. Но, намети су расли, арапски је наметнут као језик нације, а ислам је бивао све сумњичавији према заратустранским начинима обожавања. Заратустранци су проглашени идолопоклоницима, због чега су били изложени све јачем притиску.[2]

Процес заратустранске емиграције почео је у 10. веку, када је велики број заратустранаца пронашао уточиште у Индији, где су били познати под именом Парси, тј. „Персијанци“. Званични датум њиховог доласка на западну обалу Индије је 937. година, но током наредних 700 година о њима се готово ништа не зна.[2]

Муслиманско угњетавање заратустранаца је расло, и премда је сам Иран претрпео две велике инвазије, прву од селџучких Турака у 11. веку, а другу од Монгола у 16. веку, оба освајача су се приклонила исламу. Покољ и прогон заратустранаца није јењавао, те су се они, трагајући за уточиштем, из великих градова повлачили ка пустињским градовима Јазд и Керман, као и у околна села.

За време династије Кајара, која је владала од 1796. до 1925. године, закон је заратустранске вернике ретко узимао у заштиту, џизја, порез на гласачко право, драстично је повећан, ускраћено им је право на путовање, понижавани су и приморавани да носе небојену одећу, нису смели да носе затегнуте турбане, и морали су сићи с коња у присуству муслимана.[2]

Многи су избегли у Индију, где су били познати као Парси (Персијанци). Многи су се временом приклонили исламу. Ипак треба нагласити да су многи издржали тиранију и очували сопствену веру.[2]

Савремени период[уреди]

Заратустријанска школа у Керману, Иран, почетак 20. века.

Током 20. века се поправио статус заратустранаца у Ирану. Године 1882. укинут је порез на гласачко право и створени су услови за школовање заратустранаца, као и за њихов приступ здравственим услугама. 1906. године, основан је парламент у који је ушао и један заратустранац. 1909. године, све мањине добиле су свог представника у влади, што је укључило и заратустранског представника, чије име је било Кај Косров Шахрок. Када је парламент збацио са престола последњег кајарског монарха и поставио премијера под именом Реза Шах Пахлави (владао од 1925-1941), положај заратустранаца значајно се побољшао. Њихов статус проглашен је националним питањем и били су препознати као потомци изворних становника Ирана. Следећи Пахлави Шах, Мухамед Реза (владао од 1941-1979.), наставио је у истом смеру, те је заратустранац постао чак заменик премијера, а остали су долазили на високе друштвене функције и професионалне положаје.[2]

Када је Ајатолах Хомеини преузео власт 1979. године и успоставио нову исламску републику, права заратустранаца поново су умањена законом, те је почео нови талас исељавања, нарочито у Велику Британију, Аустралију, Канаду и Сједињене Америчке Државе.[2]

У Индији, парсијска религија се развила у два основна правца: унутар првог, грађени су храмови као замена за дом који је центар обожавања и спроведена је реформа која је имала за циљ да религију учини кохерентном са модерним начином размишљања. У оквиру другог правца учињен је покушај да се створи нека врста теософије, езотеричне мудрости која се назива Илм-и Кшном („Пут Знања“), уз тврдњу да овај правац чува древну мудрост поверену тајном низу заратустранских учитеља.[2]

Учење[уреди]

Заратустрино учење ослањало се на Веде, нарочито на индијску Рг веду.[2]

Мудри Господ[уреди]

Главни чланак: Ахура Мазда

За разлику од Веда и браманске религије, Заратустра је тврдио да је Бога видео, и да га је лично Бог подучавао. Он Бога назива Ахура Мазда, мудри господар или господ мудрости.[2] Његово учење сачувано је у 17 химни, пронађених у литургијском формату који се назива Јасна. Једна од њих пита:

„Ко је створио путање сунца и звезда? Кроз кога месец сија и бледи? Ко подупире земљу и спречава да се небо сруши? Кроз кога постоји зора, подне и вече?" (Јасна 44. 3-6). [2]

Заратустра одговара да је то отац поретка, Ахура Мазда. Но, ко је онда створио зло и хаос?

Сукоб добра и зла[уреди]

Главни чланак: Дуализам

Заратустра је живео у доба великих ратова и веровао је да је ратно стање на земљи одраз небеског рата: постоји, поред Ахура Мазде, и створитељ зла и деструкције, кога је називао Ангра Маињу, познат као Ахриман на пахлавију, језику Сасанидског царства којим је написан највећи део заратустранских списа.[2]

Присуство вечитог сукоба измеду Ахура Мазде и Ангра Маиње његово учење чини примером дуализма. Људи су највеће поприште овог космичког сукоба, и имају моћ да (уз помоћ Доброг Господа) надвладају зло. Заратустранство је оптимистична вера, будући да су људи способни да себе избаве, а зло превазиђу. Снажно наглашавање личне одговорности представља важну одлику заратустранства.[2]

Време[уреди]

Главни чланак: Време

Спекулације о суштини времена започеле су под утицајем старих Грка, и из њих је проистекло веровање да је време извор свег појављивања и постојања, укључујући Бога и Ђавола (Ахура Мазду и Ангра Маињу). Време (зурван) је непокретни покретач, будући да се само не креће, а ипак управља свиме.[2]

Обреди[уреди]

Надгробни споменик Парса у Лондону.

Церемонијом поновног рођења (naujote), деца се уводе у веру када су довољно одрасла да самостално одлучују, те да понесу свету белу кошуљу и траку од јагњеће вуне око појаса.[2]

Литература[уреди]

Извори[уреди]

  1. Zoroastrianism on ReligionFacts.com
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 2,19 Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 216-219), Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]