Мара Ђорђевић-Малагурски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мара Ђорђевић-Малагурски
Mara Đorđević Malagurska.jpg
Мара Ђорђевић-Малагурски (РОМС)
Датум рођења(1894-12-20)20. децембар 1894.
Место рођењаСуботица
  Аустроугарска
Датум смрти9. јул 1971.(1971-07-09) (76 год.)
Место смртиБеоград
  Југославија

Мара Ђорђевић-Малагурски (Суботица, 20. децембар 1894Београд, 9. јул 1971) је била буњевачко-српска књижевница и етнограф.

Уз Лазара Стипића, библиотекара Градске библиотеке у Суботици, била је једна од ретких истакнутих личности у Буњеваца из међуратног и послератног периода која је сматрала себе делом српског народа.[1]

Биографија[уреди]

Мара Малагурски, као ученица Више женске школе у Суботици (Градски музеј Суботица).

Потекла је из буњевачке породице Малагурски Чурчић. Деда јој, Ице Малагурски, био је председник првог културног удружења Буњеваца — Пучке касине, основане 1878. године. Отац јој се звао Јосип, а мајка Кристина (рођена Стантић). Образовала се у Штросмајеровом заводу у Ђакову, а након тога је прешла на Вишу женску школу у Суботицу. Осим тога, студирала је енглески језик у Лондону.

Приликом Велике народне скупштине одржане у Новом Саду (новембар 1918), била је једна од седам делегата жена,[2] и уједно једна од чланова буњевачке делегације која се определила за присаједињење Војводине Краљевини Србији, а не Држави Словенаца, Хрвата и Срба. Удала се за сенатора и професора Драгослава Ђорђевића 1919. године. Почев од 1929, станује у Београду.

У Суботици је основала Буњевачко католичко дивојачко друштво и Дилетантско друштво (1911). Поред тога, узела је учешће у оснивању Буњевачке просветне матице (1927), и као њена прва председница приређивала изложбе народних рукотворина, позоришне представе и сл. Водила је Суботичанке у Београд да наступају у народним ношњама пред краљевском породицом и на Радио Београду. Била је чланица управног одбора Коло српских сестара и Средњошколске матице, а након свршетка Другог светског рата чланица је Друштва књижевника Србије.

Радови[уреди]

Своје књижевне, етнографске и друге радове првобитно (пре 1918. г.) је објављивала у буњевачком листу „Невен“ под псеудонимом Невенка.[3]

Почев од 1925. године објављивала је у: Вардару, Земљодилском календару, Књижевном северу, Мисли, Гласнику Југословенског професорског друштва, Буњевачким новинама и Буњевачком календару. Написала је драму Манда Војнићева и књижице о буњевачким народним ношњама и обичајима.


Награде[уреди]

За приповетку Вита Ђанина награђена је наградом САНУ-а на конкурсу Цвијете Зузорић 1928. године. Носилац је Ордена Светог Саве V степена, Белог орла V степена, руског Црвеног крста у Паризу и Крста руских ратних инвалида.

Дела[уреди]

  • Буњевачки обичаји у сликама, Суботица 1926.
  • Вита Ђанина и друге приповетке из буњевачког живота, Београд 1933.
  • Стара буњевачка ношња и вез, Суботица 1941.
  • Буњевка о Буњевцима, Суботица 1941.

Референце[уреди]

  1. ^ Лазо М. Костић, Католички Срби. Политичко-историска расправа, Торонто 1963, стр. 22
  2. ^ Седам војвођанских дама стварало историју Србије („Вечерње новости“, 30. новембар 2013)
  3. ^ Ante Sekulić, Književnost bačkih Hrvata, Zagreb 1970, pp. 55

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]