Марко Васић
Марко Васић, од 1804. познат и као Карамарко или Кара-Марко (заселак Гручићи, село Црвица, Осат,[1] друга половина 18. вијека[2] — ?) је био вођа српских устаника против упада јањичара у Осат, један од вођа Првог српског устанка, војвода Рачанске кнежине и војвода Соколске нахије.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у вишечланој патријархалној задрузи у засеоку Гручићи, село Цврица.[1] Као млад се бавио ковачким занатом.[1] Међу Србима у Осату је важио као изузетно храбар и јак човјек, па је изабран да буде вођа српске одбране Осата од упада јањичара.[1] Када је 1804. избио Први српски устанак, хаџи Мелентије Стевановић га позива да се заједно са Осаћанима придружи устаницима у првим борбама на Дрини.[1] Борио се заједно са хаџи Мелентијем Стевановићем, протом Метејом Ненадовићем и Јаковом Ненадовићем.[1] У првим борбама се прочуо по јунашту, те је Карађорђе изразио жељу да га сретне.[1] Карађорђе му је приликом сусрета рекао: „Ја сам Карађорђе, а ти си од данас Карамарко”, те је од тада био познат и као Карамарко.[1] Карађорђе му је том приликом дао војску и војводу Лазара Мутапа да са њима ослободи Осат и Сребреницу од Турака.[1] Заједно је са Лазаром Мутапом 1804. ослободио већи дио Осата, али је убрзо иза тога османлијска војска напала Осат а устаници су се повукли преко Дрине.[1] Приликом повлачења, погинула му је жена.[1]
Након одлуке Српске скупштине 1805. у Пећанима, учествује у ослобођењу Ужица, а 1806. се враћа у Подриње заједно са хаџи Мелентијем Стевановићем са којим је 29. септембра водио велике борбе против Турака на Сикирић скели на Дрини.[1] Заједно је са Мелентијем Стевановићем, Миланом Обреновићем, Матејом Ненадовићем и Симом Бирчанином предводио српску војску у бици са Турцима на Лучиндан 1808. у Оклецу, Врањковини у Осату, и Прибићевцу код Сребренице.[1] У овом окршају је предводио српску војску у јуришу од Скелана до Сребренице и Осмаче, а у Прибићевцу је дошло до битке.[1] Помиње се и у записима војводе Поп Луке Лазаревића о борбама у Осату и Сребреници 1809. године: „Карамарко протера Турке, и хришћане против њих диже”.[1]
Карађорђе га је по одласку Мелентија Стевановића у Руску Империју 1810. поставио за војводу Соколске нахије и војног старјешину у Рачи.[1] У то вијеме, његов писар је био Нићифор Нинковић, а биљубаше Петар и Јанко.[1] Карађорђе га је због интрига смијенио 7. априла 1813, након чега на кратко одлази код проте Метеје Ненадовића у Ваљево.[1] У мају 1813. је са скупљеном војском прешао у Осат ради одбране Осаћана од Турака.[1] Био је један од ријетких који није након пораза Првог српског устанка прешао у Аустријско царство.[1] Настанио се у селу поред Карађорђеве Тополе, и отишао у хајдуке.[1]
Због Маркове оданости Карађорђу, Милош Обреновић је 1815. наредио његово погубљење а главу предао београдском везиру.[1] Остатке тијела су његови потомци 1845. пренијели и сахранили у порти цркве у Грабовцу код Ваљева.[1]
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Сто година цркве у Црвици и развој духовног живота у Осату, Цветко Стојкановић, Stefan Co Арсенијевић, Бајина Башта (2009)
- Живот Нићифора Нинковића, Београд (1954)
- Историја српског устанка (II дио), Лазар Арсенијевић - Баталака, Београд (1899)
- Братунац и околина у мојим сјећањима, Удружења добровољаца ослободилачких ратова Србије 1912 - 1920, Београд (1981)
