Мешовите борилачке вештине

Из Википедије, слободне енциклопедије

Мешовите борилачке вештине (енгл. Mixed Martial Arts (MMA)), познатије као вале тудо, слободна борба, ultimate-fight и free-fight, је модерни борилачки спорт у којем се користе технике разних борилачких вештина.

У историји човечанства свака од древних цивилизација имала је једну своју вештину борења „голим рукама“, тј. без оружја (рвање, ударање итд). Највероватније да је прапочетак мешовитих борилачких вештина) у грчком спорту тог времена, под именом панкратион.

Грци су 648. године пре нове ере, спорт панкратион увели на Олимпијске игре. Реч панкратион је комбинација две грчке речи „пан“, која значи све, и „кратос“, која значи моћ или снага. У питању је прилично добар опис самог спорта, пошто је у питању била комбинација хеленског бокса и рвања. Спорт је имао само два правила: без уједања и копања очију, мада су и ове технике биле дозвољене код Спартанаца. Мечеви су се завршавали једино ако би један од такмичара остао без свести, или ако би се предао подизањем руке. Често би ове борбе трајале сатима, а понекад су се завршавале смрћу једног, или оба такмичара. Овај спорт је постао најпопуларнији догађај на Олимпијади, и у читавој Грчкој.

Панкратион[уреди]

Борбе су се одржавале у арени, или у рингу који је био квадратног облика, дужине од 3,5 - 4m, што је чињено јер је фаворизована борба прса у прса. Борба је имала и судију који је био опремљен прутом или палицом којом је спроводио правила, које су често бивале кршена. Технике које су се употребљавале биле су ударци рукама, ногама, лактовима и коленима, полуге и дављења. Користили су се и ударци ногом у ноге, препоне и стомак. Ударало се у стојећем ставу, мада је већина борби у панкратиону завршавала на поду, где се и рвало и ударало. Борци су били познати по својим греплинг могућностима, и примењивали су велики број техника, као што су обарања, дављења, гушења, полуге. Гушење је било најчешћи узрок смрти у панкратиону.

Борци панкратиона древне Грчке су постајали хероји, и теме бројних митова и легенди. Позната је и легенда о Арихиону, Диоксипусу, Полидамосу, а чак се и за Херкула веровало да је борац панкратиона. Александар Велики је међу њима тражио војнике, јер су њихове вешине у ненаоружаној борби биле легендарне. Многи од њих су са Александром освајали Индију 326. п. н. е. То се сматра почетком азијских борилачких вештина, које већином своје корене налазе у Индији тог времена. Панкратион је прва забележена форма онога што ће касније бити познато као мешавина борилачких вештина, и нешто најдаље у чему је било које друштво дошло у дозвољавању голоруког борбења без правила.

Са јачањем Римског царства опада популарности панкратиона у Грчкој, а овај вид борења бива замењен Гладијаторским борбама. Знатно касније, рвање и бокс су постали доминантни спортови на Западу, док су традиционалне борилачке вештине цветале у Азији. Овако стање је остало вековима.

Модерна такмичења у ММА имају дуг историјат, који се пружа чак до 1800-их година када су се рвачи који су представљали велики број стилова који су укључивали џијуџицу, catch-as-catch-can (ухвати-како-можеш), collar-and-elbow (крагна-и-лакат), грчко-римски и многи други, састајали на турнирима и ревијалним борбама широм читаве Европе. Ипак, популарност професионалног рвања је нестала након Првог светског рата, да би се након неког времена појавила у два главна правца: „шут“ (shoot), у којем су се борци заиста такмичили, и „шоу“ (show) који се у великој мери заснивао на кореографији и театру, који се касније развио у модерно професионално рвање.

Савремени ММА највише води порекло од такмичења без правила вале тудо која су постала популарна у Бразилу почетком XX века. Овај спорт је међународни успех постигао тек од 1993. кроз УФЦ турнире (Ultimate Fight Championship), које је у САД покренуо Рорион Грејси.

Почетком 1900-их у Бразилу се одржавају борбе без правила, под називом вале тудо (све дозвољено). У то време је било пуно јапанских досељеника који су у Бразилу вежбали џудо и џијуџицу. Најпознатији, али не и једини, представници џијуџицуа тог времена, били су чланови фамилије Грејси - Карлос и Хелио Грејси, који су допринели развоју и популаризацији бразилског џијуџицуа, као основе вале тудо борби.

Вале Тудо борбе[уреди]

Фамилија Грејси је била успешна у већини тадашњих вале тудо борби, све док им почетком 2000. један јапански борац није задао проблема. Након популаризације УФЦ турнира у САД, Јапан је започео серију вале тудо турнира под именом Прајд (Pride FC), а један борац на свом самом почетку привукао је пажњу свих. Био је то Казуши Сакураба. Сакураба није био тада познат борац, али је био креативан и искусан. Сакураба је представљао јапански стил рвања, који се у много чему разликује од америчког рвања. Највећа разлика је та што јапанско рвање има изванредно знање у завршницама у партеру. Стил рвања који је Сакураба примењивао, изгледао је скоро као џијуџицу, а и постоје тврдње да га је Сакураба упоредо тренирао. Нека истраживања су доказала да је Сакурабу тренирао носилац црног појаса у бразилским џијуџицу, Серђо Пења.

Преузето са Историја мешовитих борилачких вештина, ММА Београд.

Спољашње везе[уреди]