Надлак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Надлак
Nădlac
Liceul teoretic Nadlac.jpg
Лицеј у Надлаку
Основни подаци
Држава  Румунија
Округ Арад
Становништво
Становништво (2002) 8.144
Географске карактеристике
Координате 46°10′00″ СГШ; 20°45′00″ ИГД / 46.166667° СГШ; 20.75° ИГД / 46.166667; 20.75Координате: 46°10′00″ СГШ; 20°45′00″ ИГД / 46.166667° СГШ; 20.75° ИГД / 46.166667; 20.75
Надлак на мапи Румунија
Надлак
Надлак
Надлак на мапи Румунија

Надлак (рум. Nădlac) град је и једино насеље унутар истоимене општине Надлак, која припада округу Арад у Републици Румунији. Надлак је за време АУ монархије званичан назив "Nagy lac", a Срби то место највише зову "Нађлак". Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији. Први досељеници обновљеног Надлака су били Словаци, који су ту дошли пре 200 година.

Положај насеља[уреди]

Град Надлак се налази на северној, кришанској страни Поморишја. Насеље се налази на самој румунско-мађарској граници, 50 km западно од града Арада. Насељски атар је равничарског карактера.

Историја[уреди]

Најранији запис о месту је из 1231. године. Од 15. века то је посед српске властелинске породице Јакшић, чији су се представници Стефан и Димитрије истакли у пограничним бојевима са Турцима. Због заслуга за Угарску, краљ Матија им је поклонио крајем 1464. године огроман посед звани Надлак, са припадујућим селима (30). Замак у Надлаку је по једном наводу, остао од Матијиног оца "Сибињанин Јанка" тј. Јаноша Хуњадија. По другом наводу, Јакшићи су се насели за стално у Нађлаку, где су подигли свој дворац са кулом, и опколили га "прошћем". Тај посед су прижељкивали "отимали" многи мађарски племићи, понајвише Чаки.[1] Стефанов син Марко и Димитријев син Петар наследили су очеве, и сваком од њих је припала половина имања и самог града Нађлака. Народ је томе посветио пажњу, а народни певач спевао познату епску песму "Диоба Јакшића". У Надлаку је 25. маја 1506. године војвода Марко Јакшић, написао хрисовуљу за манастир Хиландар. Надлак се помиње током сељачке буне Ђерђа Доже 1514. године. Темишварски жупан Батори и чанадски владика Чаки, после војног успеха против "простака" (побуњених сељака) дошли су код Јакшића у Нађлак, да прославе победу. Међутим вођа побуњеника против властеле Ђорђе Сикулски (Дожа!) у току ноћи се приближио и опколио дворац. Батори и домаћини Јакшићи успеју да се извуку и побегну, а Чаки буде ухваћен и распет издахне.[2] Након што је место и дворац уништио кренуо је Дожа изненада одатле са својом крсташком војском, у којој је било много Раца (Срба).[3] Јакшићи су повратили и обновили Нађлак, и даље наставили да насељавају придошлице Србе из свих српских земаља. Јакшићи су 1526. године учествовали у Мохачкој бици, где је страдао један од браће. Српски великаш Марко Јакшић је имао двор у "Нађлаку" 1527. године. Тада се код њега, као присталице краља Запоље, мађарски војсковођа Петар Перињи склонио, и остао прикривен недељу дана, бежећи пред царом Јованом. Било је то након битке код варошице Суљоша, када је сељачки цар Јован Запоља предводник Срба сељака, коначно "сатро" Перињија, а много бојара мађарских страдало.[4] Турци су 1529. године упали и опустошили "Јакшићеве дворе" и имање Нађлак. Због скупе оправке града Марко је запао у велике дугове, због чега је имање "заложио" својој жени. Тако је породично добро доспело у руке Јакшићеве жене Поликсене богате Римљанке. Марко и Поликсена су имали само женску децу, седам кћери. Зато су после Маркове смрти (1537) водили парнице око власништва Нађлака, његова млађа сестра Ирина и синови брата Петра. Најмлађи Петров син Јован који се образовао у Лајпцигу, преотео је 1841. године од "стрине" подруме у које је ускладиштио своје вино. Али, између 1539-1547. године умрла су сва три синовца Маркова, без порода и тако је замрла мушка страна лозе "племенитих" Јакшића. Турци су први пут заузели Нађлак 1551. године. Касније, за време аустријско-турског рата 1695. године, након великих борби од вароши Нађлака остала је пуста тврђава, са три у пожару страдале цркве - католичком, евангелистичком и православном.[5]

Претплатник српског годишњака "Сербска пчела" из Сегедина, био је 1840. године у Темишвару, Димитрије Николић "от Надлака".

Црква и школа[уреди]

Још за време Јакшића постојала је велика камена православна црква. Када су изумрли поседници Јакшићи храм је био подељен на два дела - на православни и хуситски. Први опис надлачке православне цркве је из 1760. године. Била је то велика црква од камена, са торњем, покривена шиндром, са три звона и иконостасом. У старој цркви су били препознати иконописачки радови печканског живописца Михаила Бокорића. Нови храм је изграђен 1829. године, као велика грађевина која привлачи пажњу због своје монументалности и лепоте. Православни парох у Нађлаку, Лазар Црвенко купио је 1831. године српску књигу. Када су се почели одвајати Румуни од српске карловачке митрополије, деобе су кренуле у готово свим општинама, где је живело мешовито становништво. Између српске и румунске стране 1872. године склопљена је деобна нагодба. Тек 1893. године је дошло време да се деобни уговор одобри, ради грунтовне расподеле земље. Педесетак породица Срба је основало своју нову црквено-школску општину.

Нова српска црква посвећена Св. Димитрију је почела да се гради 1893. године, па је претходно 25. априла те године, расписана јавна дражба "на мањак", за зидање. Вредност радова за цркву у Нађлаку, по предрачуну је износила 10152 ф. Место за градњу је обезбедио и половину грађевинског трошка исплатио мештанин Иса Мудрић. Завршени храм посвећен Св. Димитрију је освећен 20. новембра 1894. године, од стране месног пароха администратора Богољуба Петровића.[6] Следеће 1895. године по јавном позиву да се помогне нађлачкој црквеној општини, да ослика иконостас своје нове цркве, одзив је био солидан. За примљен прилог од 145 ф. 30 новчића захвалили су се у име општине Нађлак, црквени председник Васа Јосифовић и први тутор Паја Мудрић. Из епархијских фондова је за градњу нове цркве у "помешаној" српско-румунској општини Нађлак, издато 1000 ф. помоћи (1893). Црква је нови иконостас добила 1909. године, а целокупан посао - резбарење, иконописање и позлаћивање урадио је Евген Шпан из Темишвара.

Школа у Надлаку се помиње 1606. године. Купац српске књиге 1831. године је Дима Стефан детонаставник (женски учитељ). Дамаскин Ђорђевић дугогодишњи парох у Надлаку, умро је октобра 1892. године од капље, у 57-ој години живота. Током каријере радио је након свршене Богословије, неколико година као жупанијски чиновник при сирочадском столу у Макову, а затим био катихета по школама. На његово место је одмах као администратор доведен један калуђер из манастира Бездина. Њега ће заменити батањски администратор. Следеће 1893. године је објављен стечај за упражњено место пароха. По условима конкурса свештеник поред плате у новцу, ужива и приходе од 47 јутара црквене земље. Парох администратор нађлачки Богољуб Петровић је крајем 1896. године добио отпуст, да пређе у Велики Гај. Године 1898. се помиње да Нађлак и друге сиромашне српске црквене општине, примају годишње по 100 ф. дотације од угарске државе. Жалили су се званично верници из Нађлака, због нереда који је владао у њиховој црквеној општини. Због тога су епархијске власти тражиле да се тамошња црквена општина изнова организује. Марта 1897. године свештеник у Нађлаку Драгутин Мојић је послао табелу кретања православних житеља у својој парохији. За десет година између 1882-1893. повећан је број православних душа за 31, па их тамо укупно има почетком 1894. године - 221.[7] Наредила је епархија 1897. године, да се парохијски дом у Нађлаку што пре оправи. Почетком 1897. године постављен је за администратора парохије у Нађлаку, Душан Путник. У јесен 1898. године Душан Путник досадашњи администратор парохије у Нађлаку, прешао је за капелана у Тиса-Хиђошу. Тој одлуци је претходио одбијен, као "неаргументован" захтев црквене општине нађлачке, за премештај попе Путника, упућен црквеним властима. Администрирао је кратко свршени богослов Владимир Вулишић из Фабрике. На његово место постављен је као администратор Јефта Поповић, капелан у Батањи. Расписан је у лето 1900. године стечај за пароха у Нађлаку у парохији шестог најнижег плаћевног разреда, где се убира бир и узима штола. Десила се средином 1901. године смена у парохији Нађлак: отишао је у Петрово село, дотадашњи администратор Исидор Михајловић, а дошао нови Светолик Јовановић. Александар Поповић је био 1906. године парох у Нађлаку, он ће предавати и веронауку у школи.

Констатовано је 1865. године, у вези са православним "Школским фондом", да је Надлак место у Чанадској жупанији обећало да ће сваке године дати по 8 ф. 40 новчића. Тако је било између 1813-1864. године. Међутим та општина је остала дужна још од 1829. године, чак 302 ф. 40 новчића.[8] Новембра 1880. године учитељ у Надлаку, Стеван Аћимовић постављен је за привременог учитеља у манастирском прњавору Крушедола. Након конкурса за учитеља у варошици Нађлак, септембра 1881. године изабран је за учитеља Драгомир Путник. Јула 1888. године објављен је стечај за упражњено место српског народног учитеља у Нађлаку, са годишњом платом од 400 ф, огревом и станом. Јуна 1896. године објављен је стечај за упражњено место у српској вероисповедној шесторазредној основној школи у Нађлаку. Плата је остала иста као и пре - 400 ф. са другим погодностима, али српски учитељ мора имати положен испит из познавања мађарског језика. Сличан оглас објављен је и августа 1897. године. Средином 1899. године издат је декрет учитељу Душану Которачу за Нађлак. Конкурс за место учитеља у Нађлаку показује да је понуђена годишња плата учитеља била 800 круна, плус 100 к за рад у пофторној школи, и друге погодности које се подразумевају. У српској вероисповедној школи у Надлаку, 1907. године радио је учитељ Димитрије Мудрић. Те године је закључено да је општина толико сиромашна, да од иначе малог пореза, не може ни једног учитеља сама плаћати. Али нормална школа каква је у Нађлаку треба да има две "учитељске снаге". Школска зграда у Нађлаку је 1908. године каже се у извештају - непрописно грађена. Почетком 1908. године постављена је као привремена у Нађлаку, нова учитељица Јулијана Чабдарић. Није имао ко тада у селу да предаје деци ручни рад. Следеће 1908. године нађлачки учитељ Ђорђе Петровић је дао прилог 25 круна, за "Српски учитељски конвикт" у Новом Саду.[9] Живојин Раковић је 1910. године постављен као привремени учитељ у Нађлаку.

Извесни Надлачанин, М. Гедош је био 1864-1865. претплатник књижевног часописа "Даница" у Новом Саду.

Референце[уреди]

  1. "Време", Београд 17. март 1940. године
  2. "Нова искра", Београд 1901. године
  3. "Српски летопис", Будим 1857-1858. године
  4. "Гласник друштва српске словесности", Београд 28/1870. године
  5. Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године
  6. "Српски сион", Карловци 1894. године
  7. "Српски сион", Карловци 1894. године
  8. "Школски лист", Сомбор 1865. године
  9. "Школски гласник", Нови Сад 1908. године

Становништво[уреди]

По последњем попису из 2002. године град Надлак имао је 8.144 становника. Последњих деценија број становништва стагнира.

Насеље је од давнина било вишенародно, а месни Срби су одувек били мањина у насељу. Данас је њихов број симболичан. Национални састав на појединим пописима био је следећи:

Година пописа 1910. год. 1992. год. 2002. год.
Укупно ст. 13.786 8.458 8.144
Срби 251 (1,8%) 27 (0,3%) 15 (0,2%)
Румуни 4.319 (31,3%) 3.406 (40,3%) 3.696 (45,4%)
Словаци 7.545 (54,7%) 4.404 (52,1%) 3.844 (47,2%)
Мађари 1.364 (9,9%) 346 (4,1%) 264 (3,2%)
остали 307 (2,2%) 275 (3,3%) 325 (4,0%)

Додатно погледати[уреди]

Спољашње везе[уреди]