Никац од Ровина
Никац од Ровина или Никола Томановић (између 1720. и 1726[1] – 1776) је чувени српски јунак из Црне Горе, рођен у селу Ровине у племену Цуце. Предак породице Томановићи Средан, који је био Дрекаловић[тражи се извор] (то тврди и стари етнолог Ердељановић у студији Племе Кучи) доселило се из Куча у Цуце у 16. вијеку. Нема тачног податка о датуму рођења и смрти овог јунака.[2] Његош у пјесми Смрт Никца од Ровина у Огледалу србском наводи да је он погинуо око 1755. године, док већина историчара наводе 1776. годину као датум смрти. За вријеме битке на Предишу у Бјелицама 1756. године, Никац је имао нешто више од тридесет година, а погинуо са педесет година, по томе се закључује да је 1776. године погинуо.[3]
Живио за вријеме владике Данила, владике Саве и владике Василија. По опису, Никац је био човјек невисоког раста, широк у раменима танака струка накострјешених обрвица, дугих бркова, великих црних очију са изразитим крвавим биљегом на десном оку.[4] Лазар Томановић га наводи као Никца од Ровиња.[5]
Подвиг[уреди | уреди извор]
Желећи да потчини Црну Гору султановој власти и да натјера Србе на плаћање харача, Осман-паша, ћехаја босанског везира у јесен 1756. године напада Црну Гору са три стране из правца Никшића, Грахова и Подгорице. Са главнином своје војске продире на Чево, гдје се састаје са војскама које су кренуле из Грахова и Подгорице. Црногорци су водили жестоку битку све док није пало Чево, тада је владика Василије пао у очајање. Предао је команду његушком војводи, те се уз помоћ калуђера Теодосија Марковића, пребацио се у Приморје а одатле у Сењску Ријеку.
Када је изгледало да нема више спаса, Никац је окупио четрдесет људи, и са њима упао у центар непријатељског логора. Претходно се договорио са сердаром Ђиканом, да када упадну у логор, он привуче војску Стажерскоме долу. Позвао је Арслан-агу Звиздића да јави паши да му долазе 40 људи који желе да се поклоне. Турска војска је пустила Никца са људима у логор, пратећи их до пашиног шатора. Када су се приближили шатору повадили су кубуре и напали Турке. Никац је том приликом лично убио Осман-пашу. Када је Никац усмртио пашу покушали су да се пробију из логора, тада је Турке напала и црногорска војска. Из Турског логора успјела су се извући шесторица јунака, мећу којима је био и Никац од Ровина, који је задобио осам рана. Надахнути подвигом славнога Никца, црногорци су тада извојевали велику побједу и одбранили се. Рањенога Никца после боја одниијели су у село Доброту, гдје су му видали ране. Када се опоравио вратио се у Цуце.[6]
Највећи Никчев подвиг опјеван је у пјесми "Синови Обилића", и коме је Његош посветио пету пјесму своје "Свободијаде".
- Поноси се, Горо Црна,
- свети храме српске славе!
- Док свободе твоје гњездо
- излежује соколове
- како Никца од Ровинах
- и његово друштво храбро,
- свагда ће ти пред оружјем
- противника сила падат,
- и вјенчеве бојем плетне
- твоја хитра брати рука.[7]
Смрт Никца од Ровина[уреди | уреди извор]
Познато је да је Никац наплаћивао харач од никшићких Турака тј. од Хамзе капетана. Пошто је Никац био страх и трепет за Турке, Хамза је то прихватио, али томе се једном приликом успротивио Јашар Бабић, који је заједно са својом четом кренуо да заплијени стоку од Никца. Рано у зору сусрели су се и обојица су у исто вријеме испалили џефердар па су заједно у истом тренутку погинули. Никчева смрт је опјевана у народној епској пјесми Смрт Никца од Ровинах.
- Ево Никца, турска буљубашо,
- ђе је био, он се није крио!"
- Трче они један пут другога.
- сретоше се у бијеле овце -
- једанак им пукли џефердари,
- оба мртви пали међу овце''[8]
Орден[уреди | уреди извор]
Петар II Петровић Његош је хтио да установи орден за јунаштво по Никцу од Ровина, као највећем црногорском јунаку. Међутим, сенатори Филип Ђурашковић и Стеван Перков Вукотић су предложили да се медаља не зове по Никцу већ по Милошу Обилићу, јер како су рекли Милош је убио цара а Никац пашу, и тако је и остало па је од тада уведена чувена Обилића медаља за јунаштво.
То приликом Филип Ђурашковић је казао:
" Немој, господаре, на тај орден метати Никца од Ровина, не зато што то он не заслужује, већ зато што не би ваљало да лик једног свог поданика буде носиш ти, владико, на прсима." [9]
Док је Стеван Перков Вукотић рекао:
" Право збори Филип, господаре. Кад би ставио на тај орден Никца Томановића, не би се могло живо остати од хвале Томановића. Свака би њихова баба рекла: Ето, и владика носи на прсима нашег Никца, но, кад си ријешио да успоставиш велики јуначки орден, ти стави лик Обилића. Никац је убио пашу, а обилић цара, и нека се тај орден зове "Обилића медаља". " [9]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Небојша Блажов Драшковић: Чевско Заљуће и Доњи Крај села у племену Озринићи, Одбор за проучавање села САНУ, Београд, 1990.
- ^ Марко Вујачић: Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, НИО Побједа, Титоград, 1990, pp. 75-76
- ^ Марко Вујачић: Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, НИО Побједа, Титоград. 1990. стр. 79.
- ^ Моја страна историје - Новак Килибарда о Никцу од Ровина (ВИДЕО)
- ^ Томановић 2007, стр. 55.
- ^ Марко Вујачић: Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, НИО Побједа, Титоград, 1990, pp. 90-92
- ^ Петар II Петровић Његош Свободијада
- ^ Смрт Никца од Ровинах
- ^ а б Марко Вујачић: Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, НИО Побједа, Титоград. 1990. стр. 98.
Литература[уреди | уреди извор]
- Марко Вујачић: Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, НИО Побједа, Титоград, 1990.
- Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови.