Романска архитектура

С Википедије, слободне енциклопедије
Фасада катедрале у Писи у Италији из 12. века
Нотр Дам ла Гранд у Поатјеу, Француска

Романичка архитектура спада у архитектуру средњег века која се појавила пре готичке архитектуре. У архитектури говоримо о постепеном развијању у оквиру Европе, и дате епохе више мање јединствену традицију конструкције градње и употребу материјала. Термин романска у себи садржи експерименат појашњавања односа овог градитељстав са античком римском уметношћу којом је овај уметнички правац био инспирисан и из којег је преузимао облике и елеманте.

Распрострањеност стила је била омогућена релативном покретљивошћу становништва у срдњоевропском друштву где се преносио систем градње и конструкције објеката из једног дела у други.

Романски стил је ступио у градитељство и ликовну уметност у земљама западне, јужне и средње Европе у периоду између 11.-ог и 13. -ог века. Исток Европе је био под утицајем византијске уметности.

Карактеристични знаци[уреди | уреди извор]

Развој романичке архитектуре био је повећан са завршетком хришћанизације у Европи и верницима је био потребан простор у коме би могли да се састају због литургијских обреда и проповеди. Она се карактерише статичком формом, чврстином, снагом која одражава сигурност овог времена. Градили су се два облика базилике и ротонде. Оба облика су имала своје корене и примере у атинчкој уметности римске архитектуре.

Базилика је била правоугаоног облика у којој се простор делио на више бродова од којих је централни брод био виши и шири. На источној страни се налазио полукружни испуст апсида у чијој се средини налазио олтар из ког се служио обред. Унутрашњост се осветљавала прозорима који су били у горњем делу зида и ово се назива базиликалним осветљењем. Саставни део грађевине су били и торњеви који су постављени у западном делу објекта.

романски лук
романски лук

Ротонда је исто тако једноставна грађевина кружног облика са конусним кровом и била је позната у средњовековној уметности а у римској архитектури се употребљавала као надгробни споменик. Хришћани су градили ротонде на местима где су припомињали главне догађаје из живота светаца или њихову мученичку смрт. Ротонде су имале једну или више апсида.

Типичке романске грађевине су бенедиктински манастири (манастир у Клинију) у којима је као неодвојиви део била базилика.

У романском стилу су постављани и профани објекти најме замкови. Замак има одбрамбени систем утврда односно зидине које служа за одбрану од непријатеља а саставни део је и палата.

За грађење романских цркава и замкова су се употребљавали камен а у неким крајевима и дрво. Тешки камени комади су се спајали са малтером и ова архитектура делује тешко. Међу најзначајније романске елеманте спада полукружни лук који се налази на прозорима који се понекад пројектују један уз други, као и порталима и у конструкцији сводова. У употреби су полуобличасти и крстати сводови који су се ослањали на два лука. Ступови су били украшени капителима. Тешки зидови нису омогућавали веће отворе.

Унутрашњост цркве је била малтерисана и украшена скулптуром и сликарским делима зидним романичким сликарством и мотиви су били религиозног карактера из Библије и живота светаца и која су Библију приближавали верницима који нису знали да читају. Унутрашњост замкова је била једноставна и опремљена по правилу шкрињом која је била украшена и служила је и за седење а у употреби су били и једноставни кревет, сто и столица. Осветљавало се свећама а главни извори топлоте су били камини са отвореном ватром.

Споменици романичке архитектуре (избор)[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
  • Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.
  • Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad 1971.
  1. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
  2. Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
  3. Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  4. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  5. Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996.
  6. Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985.
  7. Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990.
  8. Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970.

Види Још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]