Понт Неуф

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Понт Неуф
Paris, Pont Neuf -- 2014 -- 1430.jpg
Мост Понт Неуф
Координате48°51′24″ СГШ; 2°20′27″ ИГД / 48.856667° СГШ; 2.340833° ИГД / 48.856667; 2.340833 Координате: 48°51′24″ СГШ; 2°20′27″ ИГД / 48.856667° СГШ; 2.340833° ИГД / 48.856667; 2.340833
МестоПариз
Иле-де-Франце
 Француска
Карактеристике
Материјалприродан камен
Дужина238 м
Ширина20 м
Историја
АрхитектаЖак II Андроует ду Церцеау
Ф. дес Ислес
Г. Марцханд
Т. Метезеау
Изградња1578-1607

Понт Неуф (француски. Pont Neuf, француски изговор [põnœf]) је, упркос свом имену, најстарији мост у Паризу. Спаја острво Сите са обе обале реке Сене.

Име је мост добио како би се разликовао од тада постојеће традиције градње кућа на мостовима, већ су се дуж моста пружали тротоари који су штитили пешаке од блата и коња. Мост је уједно и први  камени мост који прелази целу Сену.[1]

Овај споменик уврштен је у историјске споменике 1889. године.[2] Године 1991, уврштен је у Унескову светску баштину, заједно са париским кејевима Сене.

Ово место користи се и као станица метроа.

Историја[уреди | уреди извор]

Мост[уреди | уреди извор]

Карта Тургота Париз

Понт Неуф је тренутно најстарији мост у Паризу.[3] То је, после моста Понт Авал и моста Понт Амант, који се налазе на периферији, трећи најдужи мост у Паризу (238 м).

Задржао је име које му је спонтано додељено за време његове градње. То је одлучено 2. новембра 1577. године, када је Анри III одредио комисију која је пратила изградњу моста. Наредио је Клоду Марселу, генералном инспектору финансија, да успостави везу између њега и комисије.

Године 1578, 16. марта, краљ је одобрио изградњу, а камен темељац постављен је 31. маја[4] исте године. На церемонији је присуствовала и краљица Лујза од Лорене, као и краљичина мајка Катарина Медичи.

Мост је завршен 1607. године, када је на власти био Анри  IV.  Градња је каснила због устанка против краља, а радови су морали бити обустављени на десет година, од 1588. до 1598. године. Анри  IV је 1599. године наредио наставак рада, а вођење градње поверио је Гијому Маршанту и Франсоу Малом.

Историја Паришке плоче

То је, такође, први мост у Паризу који није покривен. Први архитекта задужен за радове, Батист Андруе де Серси, одлучио је да ће овај мост носити куће, као што је у Паризу тог времена и била пракса.  Пазио је на увале у стубовима и испод лукова. Као и већина мостова изграђених у то време, Понт Неуф састоји се од низа кратких лукова. По обнови прекинутих радова, Анри  IV се одлучио за  мост без кућа, али су већ саграђени подруми остали.  Повезао их је са сутереном, а потом су претворени у ниске собе. На капителима стубова подигнуте су продавнице.

Међутим, на мосту су се изнајмљивали сунцобрани, шишали кучићи, а долазили су и путујући трговци. Продавци половних књига са моста постали су конкуренција оближњим књижарама, па су 1619. године добили забрану појављивања на мосту, што је потврђено и краљевском уредбом из 1742.[5]

Понт Неуф припада градском округу Ците, а 1702. на њему је било 22 утврђења и 20 фењера.[6] Први део моста је на кеју Августин, насупрот трга Дофин, а завршава се на крајевима кеја Виеилле-Валлее-де-Мисере и школе, насупрот раскрсници Троис-Мариес.

До 19. века утврђења са моста направила су оштећења на капителима, а и стари подруми су били оронули. Последња продавница нестала је око 1854.

Са обе стране моста и даље су видљиви остаци изливања Сене из 1910. године. Просечна висина моста је изнад просечне висине округа Мараис. У првој четвртини 2007. године, Град Париз завршио је целокупну обнову до последњег лука и последње маскароне, као и десне обале и стазе на њој. Табла Историја Париза смештена је на молу Велики Августин, на самом углу моста и подсећа на историју најстаријег моста у Паризу.

Придодати објекти[уреди | уреди извор]

У јулу 1606. године, пред сам крај изградње моста, Анри IV је одлучио да украси недавно затворени трг са кућама идентичних фасада, између палате Града и бедема моста.

Године 1614, 23. августа, четири године након убиства краља, Марија Медичи наручује коњаничку статуу Анрија IV, која је свечано отворена на бедему Иле де ла Ците, између два упоришна стуба моста. Статуа, као и два бочна рељефа (дела Пјера Франшевиља из Камбреа), истопљена је 1792, за време Француске револуције, како би се направили топови, а неки њени делови сачувани су у Лувру. У оквиру Бурбонске рестаурације, статуа се мења за нову коњаничку статуу Анрија IV, рађену по моделу вајара Лемота, инспирисаним оригиналом Пјетра Така, првог помоћника Ђанболоње. Нова статуа свечано је отворена 1818. године. Урађена је са бронзаним ликом Луја Дезеа.[7]

Архитекте и урбанисти одувек су жудели за врхом острва. Зна се за неколико пројеката градње, укључујући и план Пјера Пата из 1775.[8] који је нашао место за постављање статуе Луја XV у Паризу. У првом плану предлаже се да се статуа Луја подигне насупрот статуе Aнрија IV, а у другом Патовом, да се статуа Хенрија замени оном Луја XV, чије би постоље била велика фонтана. Године 1809. Бенџамин Зикс, инспирисан повратком Наполеона I из Египта, прави план обелиска и 2010. године, у оквиру консултација за Велики Париз, архитекта Роланд Кастро предлаже савремену кулу на врху Вер Галанта (франц. Vert-Galant).

Пумпа Самарићанка[уреди | уреди извор]

Године 1602, 2. јануара, краљ одобрава изградњу велике пумпе за воду десно од другог моста, а низводно од десне обале: Пумпа Самарићанка (франц. Samaritaine), по којој је касније названа продавница Самаријанка, саграђена неделеко.[9] Ову пумпу, прву направу за извлачење воде направљену у Паризу, дизајнирао је Жан Лонтлер.

Понт Неуф и пумпа Самарићанка

У питању је мала стамбена зграда(у којој је живео и сам Лонтлер) на стубовима између којих су се окретала два воденична точка. Наткривао ју је сат са звоном који је тактирао живот становника.[10] Снабдевала је водом Лувр и Тиљери, као и баште Тиљерија.

Самарићанка име дугује скулптури која је представљала сусрет Исуса и Самарићанке, Бернара и Ренеа Фремина.

Пумпу је (од 1712 до 1719) рестаурирао Роберт де Кат, а затим су је реновирали и Суфлот и Габријел (око 1771).

Године 1791, 26. августа, Луј XVI оставља фонтану општини. Са зграде се скида фасада. Скулптуре Христа и Самарићанке послате су на топљење. Зграда, која постаје место Националне гарде, распада се и бива уништена 1813. Од ње остаје само звоно, касније пребачено на цркву Саинт-Еусташе.

Ернест Коњак поставља своју прву радњу на капителу Новог моста, на месту на ком се раније налазила пумпа. Посао је напредовао, а продавница убрзо постаје робна кућа на десној обали реке.

Коњаничка статуа у част Aнрија IV[уреди | уреди извор]

Валоа долази на идеју да се подигне коњаничкастатуа у Паризу, по узору на Микеланђелову статуу Марка Аурелија на Тргу Капитол.

Краљица Марија Медичи 29. априла 1605. године, пише свом ујаку Фердинанду Медичију, Великом војводи од Тоскане, са молбом за помоћ у пројекту „Направити лик краљевског величанства на коњу у бронзи, који ће стајати на тргу у Паризу“. Након изградње статуе Козма Медичија, Фердинанд Медичи тражи и изградњу своје коњаничке статуе, а наручује је од Ђанболоње. Марија Медичи предлаже ујаку да јој пошаље своју скулптуру коња, како би је истопила и излила нову скулптуру. Уствари је коњаничка статуа Фердинанда Медичија послужила као модел за калуп из ког су изливене статуе Анрија IV и Филипа III. Скулптуре су урађене у Ђанболоњиној ливници у Фиренци,  захтев за топљење коња од метала поднео је Ђанбатиста Креспи.

Статуа Aнрија IV

Коњ је направљен пре 17.августа.1607. када је Фердинанд Медичи дошао да га види. Према речима Луја Савота, Пјер Франкревиља, ученик Ђанболоње и први краљев вајар, прави главу краља за статуу од воска и шаље је у Фиренцу 1606. године. Он сам борави у Фиренци 1606/1607 како би исплатио раднике, и враћа се дому како би са Пјером Таком могао да сарађује на завршавању статуе. По попису Ђанболоњине радионице, након Ђанболоњине смрти, статуа још није била завршена. Фердинанд Медичи умире 1609. године. Пројекат коњаничке статуе поново је покренут након убиства краља. Статуа је завршена 1611. године.

Велика војвоткиња Кристина од Лорене 19. децембра 1611. године наређује премештање статуе. Статуа се спушта Арном до луке Ливорно, где Ђанбатиста Креспи надгледа претовар, али сандуци остају у Ливорну наредних годину дана. Коњ и статуа укрцани су на брод у Ливорну 30. априла 1613. Након шест месеци сазнаје се да је брод на коме била је статуа доживео бродолом недалеко од Савоне, где су извукли сандуке и укрцали их на ђеновски брод, који их је пребацио од Савоне до Марсеја. Сандуци су путовали бродом од Марсеја до Лавра, а затим барком до Руене, 1614. Статуа је у Париз стигла 24. јула 1614. Марија Медичи наређује витезу Пиколинију, који је донео сандуке, да убрза вађење бронзи из сандука и да намести статуу у „складу са саветима вајара Франкевиље и осталих који су морали да брину о њој“. Свечано отварање статуе било је 24. августа 1614. без присуства краљичине мајке и Луја XIII.[11]

Године 1792, 24. августа, бронза је скинута са постамента, само су бронзани робови који су красили базу сачувани у Лувру, као и још неколико делова.

После повратка Бурбона, Луј XVIII одлучује да поново направи статуу Анрија IV. Привремена статуа постављена је 1814. Постоље је свечано отворио сам краљ 28. октобра 1817.  Статуа коњаника, дело вајара Франсоа Федерика Лемота, свечано је отворена 25. августа 1818.[12]

Датуми[уреди | уреди извор]

  • 1889. Уврштен у историјске споменике;
  • Кристо и Жан Клод 22. септембра 1985. године умотавају мост у 40,000м2 полиамидног платна, 13,000 метара ужади закачених на 12 тона ланаца, у оквиру инсталације;[13]
  • 1994. године декорише га дизајнер Кензо;

Архитектура[уреди | уреди извор]

Мост другачији од претходних[уреди | уреди извор]

Мост је дугачак 238м. Његова ширина је 20,50м (ширина коловоза је 11,50м, а ширина тротоара по 4,50м). Изнад великог рукавца  је седам лукова дужине између 16,40м и 19,40м, а њихова заједничка дужина износи 154м. Изнад мањег рукавца надвија се 5 лукова дужина између 9м и 16,70м, заједно дугачких 78м.

Понт Неуф

Понт Неуф разликује се од осталих париских мостова у многим аспектима. Пре свега, то је први мост који је целом својом дужином прешао Сену, спајајући леву обалу, десну обалу и западни крај острва Сите.

Први тротоари у Паризу били су тротоари на Новом мосту и полукружне „терасе“ изнад сваког стуба на којима су трговци и занатлије држали радње. Друга новина је то што на ивицама моста није било кућа. На крају, по први пут, мост је украшен статуом, а украшен је коњаничком статуом у част Анрија IV.

Дуж венца моста уклесано је 385 маскарона (гротескних маски које представљају главе шумских или сеоских божанстава из грчко-римске митологије: сатире и силене који се приписују Герману Пилону).[14]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Понт Неуф и уметност[уреди | уреди извор]

Виђење сликара[уреди | уреди извор]

Музеј Карнавале у Паризу чува многобројне слике из свих епоха на којима је представљен Понт Неуф. Најинтересантније је платно непознатог аутора из друге половине 16. века, који је надахнут цртежом одобреним од стране Анрија III 1577. године, а на којем је представљен мост знатно украшенији него што је на крају постигнуто, са тријмфалним капијама, обелисковима и централним павиљоном.

Понт Неуф на филму[уреди | уреди извор]

Понт Неуф и архитекте[уреди | уреди извор]

Од XVII до XIX века, Понт Неуф инспирисао је архитекте, који су правили многобројне пројекте за уређење његових бедема:

  • Године 1662. Никола Делеспин дизајнира пројекат, на захтев господина Дупана, како би увеличао церемонију крунисања Луја XIV, под министром Колбером, који је желео дa украси крајолик статуом краљевог деде. Требало је  саградити врсту античког трга, који је требало да буде постављен на бедему, а који би на западној страни био проширен и пробијен и један трем му био ојачан са два обелиска; статуе великих капетана који су кроз историју храбро бранили француску монархију требало је да буду постављене на балустерима који би окруживали нови трг. Иза статуе Aнрија IV био би ископан базен, а у његовој средини требало је поставити статуу Јованке Орлеанке.[17] Краљ овај предлог није одобрио.
  • Године 1748. Жермен Бофронт предлаже да направи трг Луја XIV на месту трга Дофин, који би порушио и на којем би наместио Лудовизов стуб, са статуом краља на врху. Иза тог новог Трајановог стуба развио би се полукружни трг, оивичен балустериманалик на јонске пиластере, на свом центру имао би тријумфалну капију, јединствену за Понт Неуф, која би се модификовала.
  • Године 1787. архитекта Жак Пјер Гизор предлаже Лују XVI пројекат који се састојао од величања врлина самог краља, а налазио би се на бедему Новог моста. На месту двеју кућа које су обележавале улаз на Понт Неуф, Тријумфална капија украшена многобројним коринтским стубовима послужила би као позадина коњичкој статуи краља, која би била постављена наспрам статуе његовог претка.
  • Године 1804. архитекра Гај де Гизор излаже пројекат за изградњу терми које би се звале Наполеон I. То би била масивна конструкција на четири спрата, са два крила, у чијој средини би се налазила фонтана. У згради је требало да буде смештено 176 купаоница. Планирана је и изградња базена на отвореном, до ког би се долазило великим дуплим степеништем.[18] Владар није одобрио тај предлог. Међутим, 1810. расписује конкурс у складу са уредбом потписаном у Шенбруну: требало је на бедему Новог моста подићи обилиск од гранита из Шербура, са натписом „Цар Наполеон француском народу“; требало је да буде висок 180 стопа.[19]

Примери пројеката остварених на бедему Новог моста

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • У прошлим вековима са Понт Неуфа могло се чути много певача који су дали данас заборављени израз „нови мост“ да би означили познату мелодију у коју убацују нове песме.[20][21]
  • Првог јануара 2002. године Понт Неуф изабран је као симбол преласка у нову европску валуту током церемоније замене фанка за евро. Тадашњи министар економије Лоран Фабије одабрао га је због своје чврстине и својих 12 лукова који представљају 12 држава еврозоне 2002. године.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Pont Neuf”. www.insecula.com. Приступљено 2020-05-19. 
  2. ^ „Pont-Neuf”. www.pop.culture.gouv.fr. Приступљено 2020-05-19. 
  3. 3,0 3,1 „LCI - Vous êtes au cœur de l'info”. LCI (на језику: француски). Приступљено 2020-05-19. 
  4. ^ Baldassar, Loretta, Monuments aux migrants en Australie et en Italie : histoires concurrentes et mutations identitaires, Presses universitaires de Rennes, стр. 385—405, ISBN 978-2-7535-0443-1, Приступљено 2020-05-19 
  5. ^ Panneau Histoire de Paris (на језику: француски), 2020-05-17, Приступљено 2020-05-19 
  6. ^ Gorguet-Ballesteros, Pascale; Bonin, Marie (2015), Le fonds ancien du Palais Galliera, musée de la Mode de la Ville de Paris : nouvelles perspectives de recherche, Publications de l’Institut national d’histoire de l’art, ISBN 978-2-917902-63-9, Приступљено 2020-05-19 
  7. ^ Babelon, Jean-Pierre (2008). „La statue d'Henri IV sur le Pont-Neuf. Les boîtes trouvées dans le « cheval de bronze »”. Monuments et mémoires de la Fondation Eugène Piot. 87 (1): 217—239. ISSN 1148-6023. doi:10.3406/piot.2008.1649. 
  8. ^ Pinon, Pierre, (1945- ...). Les plans de Paris : histoire d'une capitale. Le Boudec, Bertrand., Carré, Dominique. Paris: Atelier parisien d'urbanisme. ISBN 978-2-84742-243-6. OCLC 894672250. 
  9. ^ Krief, Philippe. (2004). Paris, rive droite : petites histoires & grands secrets. Paris: Massin. ISBN 2-7072-0488-9. OCLC 54512969. 
  10. ^ Millin, Aubin Louis (1806). Dictionnaire des beaux-arts (на језику: француски). Desray. 
  11. ^ Bresc-Bautier, Geneviève (2010-12-22). „Henri IV au Pont-Neuf”. In Situ. Revue des patrimoines (на језику: француски) (14). ISSN 1630-7305. doi:10.4000/insitu.6971. 
  12. ^ Département de l'action culturelle et éducative; Archives nationales (2010-12-22). „Entre pratique inaugurale et trésor mémoriel : étude du contenu de la statue de Henri IV de 1818”. In Situ. Revue des patrimoines (на језику: француски) (14). ISSN 1630-7305. doi:10.4000/insitu.7011. 
  13. ^ Le Cornec Rochelois, Cécile (2012), Des poissons mythiques à l’ichtus divin dans Perceforest, Presses universitaires de Rennes, стр. 133—146, ISBN 978-2-7535-2073-8, Приступљено 2020-05-19 
  14. ^ Cain, Georges, (died 4 March 1919), homme de lettres; directeur du Musée Carnavalet et des Collections historiques de la ville de Paris; officier de la Légion d’honneur, Oxford University Press, 2007-12-01, Приступљено 2020-05-19 
  15. ^ „Pont-Neuf”. www.olga-dormandi.com. Приступљено 2020-05-19. 
  16. ^ Le Figaroscope (на језику: француски), 2020-02-13, Приступљено 2020-05-19 
  17. ^ Rabreau, Daniel (2002), L’opéra des utopies à Paris ?, Éditions de la Sorbonne, стр. 173—191, ISBN 978-2-85944-437-2, Приступљено 2020-05-19 
  18. ^ Rabreau, Daniel (2002), L’opéra des utopies à Paris ?, Éditions de la Sorbonne, стр. 173—191, ISBN 978-2-85944-437-2, Приступљено 2020-05-19 
  19. ^ Rabreau, Daniel (2002), L’opéra des utopies à Paris ?, Éditions de la Sorbonne, стр. 173—191, ISBN 978-2-85944-437-2, Приступљено 2020-05-19 
  20. ^ „PONT-NEUF : Définition de PONT-NEUF”. www.cnrtl.fr. Приступљено 2020-05-19. 
  21. ^ „Définition de : pont-neuf / Bob | ABC de la langue française”. www.languefrancaise.net. Приступљено 2020-05-19. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Victor R. Belot, , Nouvelles Éditions Latines, 1978.
  • Henry-Louis Dubly, Ponts de Paris à travers les siècles, Paris, Henri Veyrier, 1973, p. 117-142
  • Guy Lambert (dir.), Les Ponts de Paris, Paris, Action artistique de la Ville de Paris, 1999
  • Félix et Louis Lazare, , Maisonneuve & Larose, 796 p.
  • Jean-Marie Pérouse de Montclos (dir.), Le Guide du patrimoine Paris, Paris, Hachette, 1994
  • Marcel Prade, Les Ponts monuments historiques, Poitiers, Librairie ancienne Brissaud, 1988
  • Jocelyne Van Deputte, Ponts de Paris, Paris, Paris-Musées / éditions Sauret, 1994

Спољашње везе[уреди | уреди извор]