Катарина Медичи

С Википедије, слободне енциклопедије
Катарина Медичи
Катарина Медичи
Лични подаци
Датум рођења(1519-04-13)13. април 1519.
Место рођењаФиренца,
Датум смрти5. јануар 1589.(1589-01-05) (69 год.)
Место смртиБлоа,
Породица
СупружникАнри II Валоа
ПотомствоФрансоа II Валоа, Елизабет Валоа, Claude of Valois, Louis of Valois, Шарл IX Валоа, Анри III Валоа, Маргарета од Валоа, Франсоа, војвода од Анжуа, Victoria of Valois, Жана од Валоа
РодитељиЛоренцо де Медичи, војвода Урбина
Мадлен де ла Тур од Оверње
ДинастијаМедичи

Катарина Медичи (итал. Caterina Maria Romula de’ Medici, франц. Catherine de Médicis; Фиренца, 13. април 1519Блоа, 5. јануар 1589) је била француска краљица која је владала у доба верских ратова у Француској (16. век).[1][2][3] Катарина је била кћи војводе Лоренца II Медичија (1492—1519), војводе Урбина, и Мадлене де ла Тур од Оверње (1495—1519). Оба родитеља су јој умрла неколико недеља после њеног рођења. Од њих је наследила титуле контесе Оверње и војвоткиње Урбина. Одрасла је у Италији. Удала се 1533. године за будућег краља Француске Анрија II када је имала 14 година. Краљица Француске постала је 1547. године. Имала је десеторо деце, од којих је троје умрло као новорођенчад. Три последња француска краља из династије Валоа, Франсоа II (1559—1560), Шарл IX (1560—1575), Анри III (1575—1589), били су синови Катарине Медичи.

Њена најстарија кћи, Елизабета, постала је жена шпанског краља Филипа II, а најмлађа преживела кћи, Маргарета (позната као краљица Марго), удала се за протестанта Анрија од Наваре, који ће касније постати француски краљ Анри IV по линији овог брака. Сва њена деца, осим Маргарете, била су болешљива, тако да је она у дугом периоду, после смрти супруга 1559. године када је постала регент, била де факто владар Француске. После читања Нострадамусовог алманаха за 1555. године, који је помињао опасности за краљевску породицу, постала је његов велики поштовалац. Позвала га је у Париз да изради хороскопе за њу и њену децу. Дала му је функцију краљевог саветника и лекара.

За време владавине Катарине Медичи, августа 1572. године, у Паризу и широм Француске одиграо се масакр протестантских племића, у историји познат као Вартоломејска ноћ. У то време сматрало се да је краљица директно одговорна за масакр. Она се јавно трудила да се дистанцира од овог масакра и од верског рата који је уследио. Све време је настојала да одржи ауторитет краљевске власти у условима хаоса грађанског рата католика и протестаната.[4] Поред владарске и политичке улоге, Катарина Медичи је била велики мецена ренесансне уметности.

Поједини историчари сматрају да се Катарина не може кривити за неке од најгорих одлука круне, мада се евиденција о њеној немилосрдности може наћи у њеним писмима.[5] У пракси, њен ауторитет је увек био ограничен ефектима грађанских ратова. Њена политика се стога може сматрати очајничким мерама како би се монархија Валоа задржала на трону по сваку цену, а њено покровитељство уметности као покушај да се велича монархија чији је престиж био у наглом паду.[6] Без Катарине, мало је вероватно да би њени синови остали на власти.[7] Године током којих су они владали су називане „добом Катарине де Медичи”.[2] Према Марку Стреџу, једном од њених биографа, Катарина је била најмоћнија жена у Европи шеснаестог века.[3]

Рођење и васпитање[уреди | уреди извор]

Ђулио ди Ђиулијано де Медичи, Папа Климент VII, рад Себастијано дел Пиомба, c.1531. Клемент је сматрао Катаринине заруке за Анри од Орлеанса „најбољим заручивањем на свету”.[8]

Катарина Медичи је рођена 13. априла 1519. у Фиренци, Фирентинска република, као Катарина Марија Ромула де Медичи и била је једино дете Лоренца де Медичија, војводе Урбина, и његове супруге, Мадлен де ла Тур д’Оверња, грофице од Булоња. Млади пар је ступио у брак три године раније у Амбоазу као део савеза између краља Франсое I Валоа и Лоренцовог ујака Папе Лава X против Максимилијана I, цара Светог римског царства. Према хроничару из тог времена, када је Катарина рођена, њени родитељи су били „задовољни као да је био дечак”.[9]

У року од месец дана од рођења Катарине, оба њена родитеља су преминула: Мадлен је умрла 28. априла од породиљске грознице или куге, а Лоренцо је умро 4. маја,[10] при чему је његова титула над Урбином враћена Франческу Марија I дела Ровере. Краљ Франсоа је желео да Катарина буде одгајена на француском двору, али Папа Лео је имао друге планове за њу и желео је да је уда за Иполита Медичија.[10] Лав је поставио Катарину за војвоткињу Урбина, али се већи део тог војводства припојио папској држави, дозвољавајући фиренци да задржи само тврђаву Сан Лео. Тек након Лавове смрти 1521. године, његов наследник, Папа Хадријан VI, вратио је војводство његовом законском наследнику Франческу Марији.[11]

О Катарини сепрво бринула њена мајка по оцу, Алфонсина Орсини, а након њене смрти 1520. године старатељство над Катарином преузима њена тетка, Клариса де Медичи. Смрт папе Лава 1521. година је на кратко прекинула власти породице Медичи, све док 1523. године кардинал Ђулио де Медичи није изабран за папу и понео ново име папа Климент VII. Тад је Клемент сместио Катарину у палату Медичи у Фиренци.

1527. године породица Медичи је збачена са власти у Фиренци од стране фракције кардинала Силвија Пасеринија, а Катарина је узета као таоц и смештена у самостан. тамо је била три године, док се град после опсаде није предао 12. августа 1530. године, када је папа Климент позвао Катарину да му се придружи у Риму.

Брак[уреди | уреди извор]

Приликом једне посете Риму, млетачки изасланик је описао Катарину као девојку ниског раста, мршаву и без деликатних црта лица, али поседује истурене очи, својствене породици Медичи. Било је доста просаца који су стајали у реду за Катаринину руку, укључујући и Џејмса V од Шкотске, који је послао 1530. године војводу од Албанија да уговори брак, али до тога није дошло. Три године касније, 1533. године Франсоа од Француске је понудио свог другог сина, Анрија II Валоа, на шта је папа Клемент пристао.

Велико венчање и свадбени бал је одржан у Марсеју 28. октобра 1533. године кад су обоје младенаца имали по 14 година. Смрт Катарининог стрица, папе Клемента 25. септембра 1534. године је поткопала Катаринин положај на француском двору. Следећи папа, Алесандро Фарнезе изабран је 13. октобра и узео титулу под именом Павле III и он није желео да настави обавезу претходног папе Клемента и одбио да плаћа велики раз, чиме је раскинуо савез са Француском. Принц Хенри није показивао интересовање за Катарину као жену и у првих 10 година брака нису имали ни једно дете. Поред љубавница Хенри је имао и краћу везу са Филипом Дуци 1537. године која му је и родила ћерку, коју је он признао. Убрзо је Хенријев старији брат, Франсис умро када је после тениса добио грозницу и Хенри постаје наследник престола. Тад се и повећао притисак на пар да добију наследника, док Катарина коначно 19. јануара 1544. године није родила сина, који је назван по краљу Франсои. У наредним годинама Катарина није имала поновних проблема да затрудни и родила Хенрију још осморо деце.

Када је 31. марта 1547. године умро краљ Франсоа I, Катарина постаје француска краљица, а крунисање је обављено 10. јуна 1549. године у базилици Сен Дени.

Краљица Француске[уреди | уреди извор]

Катарина као краљица није имала никакав политички утицај. Деловала је као регент током мужевљевог одсуства, али су овлашћења била само формална.

4. априла 1559. године краљ Хенри је потписао мир са римским царством, чиме је окончан дуг период ратовања са италијом. Уговор је запечаћен веридбом његове и Катаринине ћерке, тинејџерке Елизабете са Филипом II шпанским. Њихово петодневно венчање је било у Паризу 22. јуна 1559. године. Венчање је било праћено разним церемонијама, баловима и надметањима на којима је учествовао и сам краљ Хенри. Хенри је после низа победа у борби коњима са копљем победио друге војводе, али је изгубио од младог грофа од Монтгомерија, Габријела који је успео краља да избаци из седла. Хенри је инсистирао да опет јаше против њега, али је следећи пут имао још мање среће. Грофово копље је повредило краља Хенрија кад га је ударило у шлем и разбило се. Краљ је затим пренет у замак Турнел где му је из лица и главе извучено пет крхотина, од којих је једна пробила око и мозак. Наредних десет дана је краљево стање варирало, али је полако изгубио вид, говор, али и разум и убрзо је умро 10 јула. 1559. године у 40. години живота. Након тога Катарина за свој амблем узима сломљено копље са речима ’’од овога долазе моје сузе и бол’’ и носила је црнину у знак сећања на Хенрија.

Краљица мајка[уреди | уреди извор]

Владавина Франсое II[уреди | уреди извор]

Након очеве смрти Франсоа II постаје краљ са петнаест година. У ономе што је представљало државни удар кардинал од Лорене и војвода Франсоа од Гиза, чија се нећака Мери, краљица Шкотске, удала за Франсоу II годину дана раније су преузели власти дан након смрти Хенрија и убрзо се преселили у палату Лувр са младим паром. Катарина није имала права на улогу у Фрнасоиној влади јер се сматрало да је он довољно стар да сам влада, али су његови службени акти почињали речима: „То је задовољство краљице, моје госпође-мајке, а ја такође одобравам свако њено мишљење, задовољан сам и заповедам да...“ Катарина није оклевала да искористи свој нови ауторитет и један од њених првих поступака је био да примора Хенријеву љубавницу Дајану де Поатје да преда крунске драгуље и врати дворац Шенонсо који је добила од Хенрија као његова љубавница.

У јуну 1560. године Мишел де Хопитал је именован за канцелара Француске, који је са Катарином блиско сарађивао у одбрани закона пред све већом анархијом у држави који су створили конзервативни политичари који су водили борбе и протеривали протестанте. Лорд Конде је у јесен 1560. године подигао војску и почео да напада протестантске градове на југу. Кад је завршио кампању и вратио се, Катарина је наредила његово затварање и након суђења је осуђен на смрт за кривична дела против круне.

Када се краљ Франсоа II разболео од инфекције у уху и када је Катарина схватила да постоји велика шанса да краљ умре она је склопила пакт са Антоаном де Бурбоном који ће се одрећи права на реагенство будућег краља Шарла IX у замену за ослобађање његовог брата Кондеа. Као резултат тога, када је Франсоа умро 5. децембра 1560. године савет је именовао Катарину за гувернера Француске након чега она добија велика овлашћења.

Владавина Шарла IX[уреди | уреди извор]

Шарл IX је постао краљ са својих десет година и Катарина га је у почетку држала близу себе. Она је одлучивала о политици и контролисала државни посао и покровитељство, али са својим овлашћењима није била у позицији да контролише државу у целини, која је била на ивици грађанског рата.[12] У многим деловима француске владале су племићке породице, а не француска круна.

У циљу смиривања ситуације Катарина је издала јануарски едикт 1562. године, али је марта исте године у инциденту познатом као масакр код Васија војвода од Гиза са својим људима напао протестанте где је убијено око 70 протестаната, а још 100 рањено. Он је након тога у Паризу дочекан као херој, док су протестанти позивали на освету. Овај масакр је био фитиљ који је изазвао верске ратове у Француској, а држава је наредних 30 година била или у грађанском рату, или оружаном примирју.

Месец дана од масакра Луј де Бурбон, принц Кондеа и адмирал Гаспар су подигли војску од 1.800 људи и склопили савез са енглезима и кренули да освајају градове у Француској. Пошто нису хтели да одустану кад су добили упозорење од Катарине она је исто подигла војску и узвратила опсадом Руана који су држали протестанти, који су на кратко и освојили. Убиство војводе од Гиза, кога је 18. фебруара 1563. године убио шпијун аристократског порека Полтрот де Мер, је узазвало аристократску крвну освету која је каснијих година још више компликовала француске грађанске ратове.

19. марта 1563. године потписан је едикт о пацификацији који је окончао верски рат.

Хугеноти[уреди | уреди извор]

17. августа 1563. године Шарл IX је проглашен пунолетним у парламенту, али је показивао врло мало интересовања за владавином. Катарина је водила и разговоре са протестантском краљицом Хуаном од Наваре, али и са другим званичницима како би превазишли несугласице и ојачали лојалност круни. Чак је и са Отоманским царством имала преговоре на ову тему, али није успела да их заинтересује за неке конкретне кораке. 27. септембра 1567. године протестантске снаге су покушале код Моа да из заседе нападну краљевску пратњу, што је изазвало поновни грађански рат. Рат јесте окончан Лонгжунским миром марта 1568., али није имао пуно утицаја пошто су немири и крвопролиће настављени.

Хугенотске протестантске снаге су се повукле у утврђење Ла Рошел, своје упориште на западној обали, где су им се придружили и Хуана и њен петнаестогодишњи син Анри IV. Појединачне борбе су биле настављене све до августа 1570. године, када је краљевска војска остала без средстава за финансирање ратовања и 8. августа је потписан мир у Сен Жермену, где су протестанти добили веће повластице и статус него икада пре тога.

Катарина је радила на томе да ојача династију уговореним браковиа, па је 1570. године уговорила женидбу Шарла IX са Елизабетом од Аустрије, ћерком Максимилијана II, цара Светог римског царства.

23. и 24. августа се десио покољ познат као Вартоломејска ноћ, кад је неколико хиљада хугенота убијено по налогу Катарине после већања са вођама католичке странке и уз краљев пристанак.[13] Прогон и убства хугенота су трајала и наредних месеци, све до септембра кад је Хуана, да не би била убијена променила веру и прихватила римокатоличку цркву.

Владавина Анрија III[уреди | уреди извор]

Две године касније, Катарина се суочава са новом кризом кад Шарл IX умире у својој двадесет трећој години живота, а дан пре тога је Катарину именовао за регента, а после пар месеци Анри III долази у Француску како би био крунисан за краља, који је за разлику од своје претходне браће на престо дошао као одрастао човек. Ипак се временом испоставило да није био много заинтересован за државне послове, које је већим делом и даље обављала Катарина. Два дана након крунисања Анри се оженио са Лујзом од Лорене у фебруару 1575. године.

1576. године Франсоа, Катаринин најмлађи син се са протестантским принчевима удружио против круне и краља чиме је озбиљно угросио Анријев престо, а маја месеца је Катарина попустила скоро свим хугенотским захтевима и сматрало се да је то било због тога што је тај договор круни наметнуо Франсоа. 1584. године Франсоа умире од туберколозе, а према Салијском законику, по којем само мушкарци могу да се попну на престо, хугенот Анри од Наваре је постао будући наследник француске круне.

Катаринина улога у новој влади је била улога дипломате и много је путовала по краљевству јачајући Анријев ауторитет и покушавајући да спречи нови рат. Отишла је на осамнаестомесечно путовање по југу Француске како би се сусрела са хугенотским вођама и изгладила односе како не би дошло до рата, а њени напори су јој донели ново и веће поштовање француског народа.

Са друге стране, многи римокатолици су били згрожени Катарининим напорима да умири хугеноте и почели су да формирају своје локалне лиге како би заштитили своју веру. Смрт престолонаследника 1584. године подстакла је војводу од Гиза да преузме вођство Католичке лиге. Планирао је да блокира наследство Анрија од Наваре и уместо тога на трон постави Анријевог католичког стрица кардинала Шарла де Бурбона. У ту сврху је регрутовао католичке принчеве и потписао уговор са шпанцима за рат против јеретика. Анри није био у стању да се истовремено бори и против католика и протестаната, па се у Немурском уговору потписаном 7. јула 1585. године био приморан да попусти свим захтевима Католичке Лиге. Наредне године су за Катарину биле доста изазовне и пуне проблема и са Католичком лигом и са протестантима.

5. јануара 1589. године Катарина је умрла у шездесет деветој години, највероватније од плеуритиса, инфекције на плућима. Пошто су Париз држали непријатељи круне она је привремено сахрањена у Блоу, а касније су њени посмртни остаци пребачени у базилику Сен Дени у Париз.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Piero the Gouty
 
 
 
 
 
 
 
8. Лоренцо де Медичи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Lucrezia Tornabuoni
 
 
 
 
 
 
 
4. Пјеро ди Лоренцо де Медичи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Jacopo Orsini, Lord of Monterotondo
 
 
 
 
 
 
 
9. Клариса Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Maddalena Orsini
 
 
 
 
 
 
 
2. Лоренцо де Медичи, војвода Урбина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Carlo Orsini, Lord of Bracciano
 
 
 
 
 
 
 
10. Роберто Орсини, гроф од Таљијакоца
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Paola Orsini
 
 
 
 
 
 
 
5. Алфонсина Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Amerigo Sanseverino, Count of Capaccio
 
 
 
 
 
 
 
11. Катарина Сансеверино
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Margherita Sanseverino
 
 
 
 
 
 
 
1. Катарина Медичи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Бертран V од Оверње
 
 
 
 
 
 
 
12. Бертран VI од Оверње
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Jacquette du Peschin
 
 
 
 
 
 
 
6. Жан III од Оверње
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Georges de La Trémoïlle
 
 
 
 
 
 
 
13. Louise de La Trémoïlle
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Catherine de L'Isle-Bouchard
 
 
 
 
 
 
 
3. Мадлен де ла Тур од Оверње
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Louis, Count of Vendôme
 
 
 
 
 
 
 
14. Жан VIII, гроф Вендома
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Jeanne de Laval
 
 
 
 
 
 
 
7. Jeanne de Bourbon-Vendôme
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Louis de Beauvau, Seneschal of Anjou
 
 
 
 
 
 
 
15. Isabelle de Beauveau
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Marguerite de Chambley
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Sutherland 1996, стр. 26.
  2. ^ а б Thomson, 98; Sutherland, Ancien Régime, 3; Neale, The Age of Catherine de Medici.
  3. ^ а б Strage, Mark (1976). Women of Power: The Life and Times of Catherine de' Medici. London and New York: Harcourt, Brace & Jovanovich. Prologue, p.xi.
  4. ^ Knecht, Catherine de' Medici, 272.
  5. ^ Knecht, 272. For a summary of the fluctuations in Catherine's historical reputation, see the preface to R. J. Knecht's Catherine de' Medici, 1998: xi–xiv.
  6. ^ Sutherland, Ancien Régime, 20.; Frieda, 454–55.
  7. ^ Sutherland, Ancien Régime, 26.
  8. ^ Frieda 2005, стр. 35
  9. ^ Goro Gheri, 15 April 1519, quoted by Frieda, 14.
  10. ^ а б Knecht, Catherine de' Medici, 8.
  11. ^ „Енциклопедија Британика”. 
  12. ^ „Катарина де Медичи”. 
  13. ^ „Енциклопедија”. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]